Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у уторак, 17. јула, поводом ктиторске славе Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу – празника Светог мученика цара Николаја Романова, Свету Архијерејску Литургију у никшићкој Саборној цркви.

Преосвећеном Владици је саслуживало бројно свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске. У току Литургије, коју је појањем пратио хор Преподобне мати Ангелине и пјевница Саборног храма, вјерницима сабраним у светом богослужењу бесједио је јереј Миодраг Тодоровић, старјешина Саборне цркве.

Осврћући се на дио прочитан у данашњем Светом Јеванђељу “Сви ће народи омрзнути на вас имена мог ради“ отац Миодраг је казао да се ове ријечи односе управо на царску породицу Романов, иначе, ктиторе Саборне цркве у Никшићу – Светог мученика цара Николаја и чланове његове породице, “које је свијет омрзнуо имена Господњег ради“.

“Свети цар Николај, још као царевић, примио је благослов од свог оца цара Александра III да се у унутрашњој политици држи свете православне Цркве, јер се свака озбиљна држава заснива на темељу вјере. Он је то и урадио, и не само да је државу засновао и градио на томе, него и свој живот и живот своје породице. Осјетивши љубав према књегињи Алиси, која није била православне вјере, Николај се пет година молио да се она присаједини Светој саборној православној Цркви, причајући јој о православљу као вјери искрене побожности, о топлини и величанствености православних храмова, о љепоти православног богослужења“, рекао је свештеник Тодоровић.

Кроз тако дубоку и искрену љубав књегиња је најзад преобратила свој живот. Након што је Православној Цркви привео Свети Јован Кронштатски, књегиња је своје преобраћење исповиједила сqедећим ријечима, упућеним цару: “Од сада је твоја земља моја земља, од сада је твој народ мој народ и од сада је твој Бог мој Бог“.

“Када је цар посјетио једну крстарицу, неки морнар револуционар је дао обећање да ће убити цара, међутим, није пуцао. Објашњавао је, касније, да није могао да пуца у тако кротке и њежне очи које су га гледале са тако пуно љубави. Испуњавају се кроз овај догађај оне ријечi Светог апостола Павла да је тајна безакоња у свијету да она напредује, али да неће надвладати и превладати док има оних који јој се супроtстављају. Свети цар Николај и његова породица супроtстављали су се тајни безакоња својим животом, не својом памећу“.

“Иако је био учен цар Николај није био човјек хладног срца а узаврелог мозга. Знао је да кад се ум одвоји од срца да се он одвојио и од Бога, јер је срце станиште Бога, и да прелази у тоталитаризам, у апсолутизам. При сваком свом поступку, своје мисли пропуштао је кроз срце и зато је читава ова породица живјела скромно, истинским хришћански животом. Нијесу вољели велике и гламурозне пријеме, рекламе и показивања. То су многи сматрали царевом слабости, али то је, заправо, био један велики капитал који је његовој души и души његове породице донио велико смирење и уздање у Бога“, бесједио је отац Миодраг.

Свети цар, као и читава његова породица, према ријечима свештеника Тодоровића, био је дио руског народа. Цар је, нарочито, волио и његовао руски језик, знајући да језик чува душу и карактер човјека и народа, а свој положај врховног главнокомандујућег на почетку Првог свjетског рата, доживљавао је као испуњење своје моралне и државничке дужности пред Богом и народом. Зато су и царевић Алексеј, царица и старије књегиње били на фронту. Царевић и цар су обилазили трупе, а књегиње и царица су биле милосрдне сестре. Читава породица свједочила је да је у служби Свевишњег и у служби свог народа.

“Такав царев живот у побожности, пун искрене вјере, пун жртвене љубави, која се стално пројављивала и проказивала, донио је велику благодат и кроз прослављање многих светитеља за вријеме његове владавине. Када је Свети Синод руске православне Цркве сумњичаво вртио главом да ли је дошло вријеме да се прослави Свети Серафим Саровски цар Николај, вођен Божијом промишљу, није имао дилеме. Уважавао је Светог Серафима Саровског, који је заузимао посебно мјесто у царевом срцу и за чију се канонизацију залагао. Он и читава породица присуствовали су 1903. године канонизацији у Дивјejеву, учествујући у прослављању овог великог руског Светитеља, који је предсказао да ће се цар који њега прослави, прославити у радости Господа Бога и Спаса Исуса Христа“.

За вријеме своје владавине Свети цар Николај је развијао православну културу, поклањајући велику пажњу потребама православне Цркве. Даривао је велике прилоге за изградњу нових цркава, а међу њима и за храмове који су се налазили изван Русије. Током година његове владавине, број парохијских цркава увећао се за више од 10.000, а отворено преко 250 нових манастира.

“Једна од тих цркава је и ова у којој смо данас сабрани, која је помоћу Руске Православне Цркве и самог царског двора подигнута овдје у славу Господа Бога, у част Светог Василија Острошког, а за спомен душа оних који су пострадали за крст часни и слободу златну, као што је и пострадао сам цар Николај и читава његова породица. Он је ктитор и Царевог моста, који народ и данас са љубављу зове Царев мост“.

“Када се примакло вријеме страдања цар се ниједног тренутка није двоумио и није, као многи цареви, који су били изнад народа, отишао у изгнанство да ужива апанажу и живи у благодатима комфора, него је остао у Русији, коју је волио исувише да би је могао напустити. Исто то исповиједала је читава царска породица, јер се за тај моменат стално припремала и честито живјела. Три дана прије мученичког страдања Светог цара и његове породице, према свједочењу његове кћерке Олге, која је то записала, одржано је богослужење, које је, на неки начин, већ било опијело читавој породици“, казао је јереј Миодраг Тодоровић, истичући, као велики доказ вјере Светог цара Николаја у Господа Исуса Христа, његов благослов упућен онима који су били уз њега да се не свете, јер зло неће зауставити освета, већ га једино може побиједити љубав.

Поводом прослављања ктиторске славе никшићке Саборне цркве, међу чије највеће добротворе се убраја управо Света царска породица Романов, освештан је и пререзан славски колач. Освештан је и преломљен славски колач, поводом имендана монахиње Олге из манастира Светог апостола Луке у Жупи Никшићкој.

Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије је са свештенством и у присуству вјерног народа, служио парастос ктиторима, свештенослужитељима и добротворима Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу. У молитвама пред Господом поменути су и велики страдалници из нашег народа Епископ горњокарловачки Сава Трлаић и генерал Драгољуб Михаиловић, који су остали са својим народом и заједно са њим страдали, Епископ Сава страдао је у вријеме усташког погрома, а генерал Михаиловић је стријељан током братоубилачког рата.