У трећу недјељу по Духовима, на празник Онуфрија Великго у цркви Светих Апостола Петра и Павла Литургију служио је јереј Александар Раковић.

Тумаћечи Јеванђеље о. Александар је рекао да нас Господ опомиње да непотребно бринемо за земаљско, јер  човјек бригом 'не може додати додати лакат висине себи'

“И Господ пита, што се бринес,  што се бринеш за храну, за пиће, што се бринеш што ћеш одјенути. Они који се не брину као љиљани у пољу љепши су од оних који се брину. Соломон је био лијеп као љиљан али они се не брину него се Бог о њима брине. еИсто тако и птице небеске не гладују, брине се о њима Отац Небески. Човјек зна и да гладује, и да се нађе у овом свијету и вијеку, а птице не гладују него о њима промишља Господ“, казао је о. Александар, додајући да Господ није рекао да се не боримо и да стварамо за своју породицу, него да не треба то да нам буде прва и најпреча брига.

Наша прва брига треба да буде Царство небеско и ми морамо, казао је о. Александар, да постројимо шта нам је најпрече.

„ Да ли нам је најпрече да докучимо Царство Божије, или ово друго што је у јеванђелској причи побројао Господ, да се обучемо, одјенемо, напојимо а да чак можда радећи то на неки лош начин огријешимо се и изгубимо Царство небеско. То се често дешава па и међу нама, да погрешним стварима дајемо много на значају. Е то Господ неће, него да постројимо ствари у свом животу.  

Треба све да чинимо са мјером и по разуму, али нећемо се лишавати свега и рећи 'Бог ће нам дати'. Са друге стране ићи у другу крајност, као да је то једина потреба, да нисмо гладни, жедни, голи“, бесједио је он, истичући да треба да честитим, праведним  и богоугодним животом да освајамо Царство Божје.

Али, појаснио је он, морамо се запитати гдје нам је Бог и гдје је Царство Божје, јер смо, слушајући Свете Оце и Јеванђеље, видјели да смо већ овдје на земљи призвани да живимо Царство Божје.  

„А на којем мјесту нам је оно, свако треба да се запитамо. Ако узмемо чињеницу да се Христом два или три пута годишње причешћујемо, значи Христу дајемо прво мјесто само два или три пута годишње, а свих осталих дана гдје смо, шта смо, шта нам је приоритет. И ми мислимо да смо на тај начин побожни. Радимо, живимо како живимо и онда дођемо два дана прије тог великог празника да се исповиједимо, трчимо, разријеши да ја сад дам 5 минута Христу и ја се враћам у ту трку, фрку и поново бацам Христа у запећак. Је ли то угодно Богу“, запитао је о. Александар.

Подсјетио је на ријечи једног оца наших времена који је говорио да је 'највећа јерес наших времена тај секуларизам', што ми мислимо да можемо само пет минута да дамо Богу, што можемо да одвојимо живот по Богу и неки свој живот, и да паралелно водимо та два живота, као да се не тичу један другог, као да нас Господ не призива да смо сваког дана и трена Хришћани. У сваком тренутку нас Господ гледа и у сваком тренутку очекује да смо Његови, не само ових овдје сат два, него гдје год да се нађемо ми носимо Христа и ми смо дужни да свједочимо Христа. Ако тако не живимо онда је боље да ни тих пола сата нисмо у цркви, ако мислимо да имамо вољу и законе овога свијета, неке наше обичаје, неко наше поштење које ми схватамо. Народ је то уврежио да има неко своје поштење али да не зна или се не труди да зна колико је оно блиско Јеванђељу, колико се то наше поимање поштења темељи на Јеванђељу, је ли му оно темељ, то морамо да испитамо. И то би морали да се питамо, плашим се да много пута и није. Каже неко 'ја сам поштен' а овамо чини неке ствари, не опрашта брату јер је онпоштен, љути се и замјера ситницу брату јер је он поштен. А ми смо призвани да будемо стално Христови, о томе морамо да размишљамо, да се опомињемо, и нисмо само у посту Христови или два сата на Литургији. Нас Христос гледа у све дане живота, што значи да ми литургијски и хришћански треба да живимо све дане живота. Ову благодат коју црпимо одавде носимо је цијеле недјеље и морамо да је чувамо цијеле током недјеље и морамо и да се поново враћамо да је иштемо, и поново да је носимо.То мора да буде наш животни круг и циклус, ако није то онда смо ми на некој странпутици, нека нас сачува странпутице, нека нас спаси као милостив, амин, Боже дај“, бесједио је о. Александар.