У недељу Свих Светих, када се обиљежавају Петровске покладе, 15. јуна 2025. године, света Литургија је служена у Саборном храму Светог Василија Острошког, у Никшићу.
Литургију је служио протојереј Миодраг Тодоровић, који се током свете службе Божје обратио сабраним вјерницима.
„У име Оца и Сина и Светога Духа,
Ова недјеља, прва која дође послије Духова, зове се Недјеља Свих Светих. Како каже Свети ловћенски Тајновидац Митрополит Петар Други Петровић Његош: „Тајна чојку, човјек је највиша...“ Зашто је човјек тајна? Зато што је слика и прилика Божија. Човјек је призван да прими Духа Светога, кроз Свету тајну крштења и да тим Духом живи. И зато нас Христос позива да кренемо за Њим. А кад кренемо за Њим, то данас значи да смо у Једној светој апостолској и саборној Цркви, јер је Он глава те Цркве. И да Свете тајне примамо кроз Цркву и у Цркви, и да тако хранимо душу своју, јер се само тако може нахранити оно што је Божије и оно што је вјечно. Све остало чиме бисмо се хранили само би појачавало глад наше душе.
И данас, у овај дан Свих Светих, можемо рећи да нема човјека који је крштен и који је ушао у Свету Цркву да не носи у себи то зрно светости, али добијајући таланте, од Бога смо добили и слободу, шта да учинимо са њима! Хоћемо ли их развијати или нећемо, хоћемо ли их закопати или потпуно бацити на сметлиште да их једу свиње и да их раздиру пси?
Колика је вриједност сваки човјек и сваки људски живот, можемо се присјетити ако имамо на уму и обред сахрањивања мртвих. Сохранити, сахранити, у ствари значи сачувати. Чувамо и човјеково тијело и предајемо га земљи јер је од земље и настало, јер је оно станиште Духа Светога. Човјек је јединство и тијела, и душе, и Духа. Зато кад се неко упокоји, ми га не бацимо низ неку литицу или у неку јаму, него га сахранимо достојанствено и чесно. Ако смо мало културнији, ако смо цивилизовани и утемељени на правим вриједностима, ако смо носиоци идентитета који подразумијева и континуитет, онда ће наши упокојени бити сахрањени молитвено и уз обред опијела.
Данас, на овај свети дан, у Словенији се обавља заупокојена Литургија и парастос за наше, на крају Другог свјетског рата, побијене дједове, очеве, стричеве, кумове, пријатеље и комшије... који су стријељани десетак дана послије завршетка рата. Њемачка је капитулирала 9. маја 1945, а они су побијени послије те капитулације од стране своје браће, јер су од њих били друкчијег идеолошког усмјерења. А ко је тај, који је смио да пуца, поготово ако зна да је рат завршен, у свога брата, у онога који носи Духа Светога у својој души и у своме срцу? А, онда да то буде још страшније, побијени људи нијесу достојно сахрањени. Са намјером да буду заборављени и исписани из историје, они су набацивани у јаме и преко њих нагрнута земља, грање, без обиљежја... Хвала браћи Словенцима који су касније та стратишта обиљежили и ударили нас по образу, опоменули нас да се сјетимо да ти људи који су пострадали од Везирова до Зиданог моста треба да почивају у својим гробовима, треба да буду достојно сахрањени.
Али нијесу само ови страдалници без гроба и без гробнога обиљежја, ево ми имамо на десетак километара одавде, изнад Видрована, јаму познату као Котор-јама, из које, и данас, бачени у њу вапе да се ми, њихови потомци, сјетимо да њихове кости извадимо из тога мрака и да их достојно сахранимо. То данас треба више нама него њима. Ми бисмо, сигурно, да се тако нешто десило негдје другдје рекли: Па кави су то људи који немају толико савјести и образа, да послије толико година кости својих сународника неће и не желе да изваде из јаме, да их успокоје и сахране. Ми се данас хвалимо како смо напредни, како смо Европејци, а оно што је најсветије, а то је људска кост и човјек сам, хоћемо и даље да обесвећујемо и обезвређујемо!
Ево, данас су у Словенији и Митрополит Јоаникије и Митрополит Методије и доста наше браће свештеника. У Љубљани ће бити заупокојена Литургија, а у Камнишкој Бистрици биће парастос пострадалима. И хвала Богу да је тако.
Овај свети дан је вријеме када треба сви да се подсјетимо и да се помолимо и за те људе пострадале у Словенији и за ове још ујамљене у Котор-јами, па ће та молитва покренути нашу савјест и нас саме, да схватимо да смо сви одговорни према својим прецима, јер да смо ми били бољи, биле би боље и власти које су деценијама жмуриле и правиле се невјеште према овим страшним догађајима.
Данас, ми немамо пречега посла од тога да те људе достојно сахранимо. Тако се постиже и мир у народу. О томе је често говорио свети и блаженог спомена Митрополит Амфилохије, који је био неуморан у тој намјери и био прогањан и осуђиван што молитвено омива и сахрањује нашу заборављену браћу. Присјетимо се његовог аманета: да помири гробове и да помири живе са мртвима, а онда и живе са живима, да бисмо се тако и ми сви међусобно измирили. Нема тог људског гријеха који би са собом као резултат требало да носи забрану сахрањивања људских костију. Зато и на овај празник Свих Светих треба да се подсјетимо да ниједна идеологија, ниједна острашћеност себи не смије дати за право да суди и да пресуђује. То ни ми данас не смијемо да чинимо.
Свака људскост, свака човјечност, посебно хришћанска вјера мора нас обавезивати да у човјеку видимо слику и прилику Божију и да се тако према њему понашамо. Хвала браћи Словенцима који су нас посрамили и показали нам како бисмо и ми требало да се односимо према нашим упокојенима. Али, нажалост, као да то није још дошло до нас, још нас довољно није запљуснуло покајање и осјећање одговорности, још нијесу довољно загријана наша срца да исправе ову неправду. Надајмо се, даће Бог, да се покренемо, да тај велики гријех окајемо.
Тешко нам је и замислити да неко данас некога убије и баци га у јаму! Гнушамо се таквог чина. А како смо прешли преко тога убијања и бацања у јаме и вртаче 300, 500, 1000 и више хиљада људи... То нијесу бројеви, то су живе душе. Сваки човјек је једна васељена, непоновљив и јединствен. Ми се данас згражавамо над много ситнијим поступцима и прекршајима, а не згражавамо се што су наши ближњи, људи као и ми са својим узлетима и падовима, убијени и бачени у јаму, а ми мирно живимо са том спознајом, правдајући се тиме да сјећање на њих није култура, није цивилизовано, не води бољем животу. А шта су култура и цивилизација данас? Па зар није срамотно да више причамо о азилима за псе, него о, братском руком, побијеним људима!? Нешто смо дубоко преумили и нешто смо добрано побркали и пореметили у својим размишљањима и чињењима.
Нека би Бог, молитвама наших Светих, покренуо наша срца да те људе, који су доживјели идеолошки и братоубилачки линч, ма како се они опредјељивали, носили они на својим капама кокарду или петокраку, достојно сахранимо, јер су они непоновљиве личности, живе Божије душе, а не бројеви. Човјек је личност, јер је слика Божија, с лика Божијег и према том лику створен. Одакле онда некоме право да удари на лик Божији? Сјетимо се онога Јеванђеља по Матеју (25. 43-44) које се чита у припремним недјељама за Часни пост гдје се каже: „Јер огладњех и дадосте ми да једем, ожедњех и напојисте ме, странац бијах примисте ме, наг бијах и одјенусте ме, болестан и у тамници бијах и посјетисте ме... То су синови моји, ти ће се оправдати.“ А ми те потребите људе које бисмо требали да посјетимо, а сваки човјек је драгоцјеност, не нахранисмо, не посјетисмо ни у тамници, ни у болници, ми им не одржасмо опијело, ми им не направисмо парастос, ми их не извадисмо из јаме. Није наше ни да судимо, ни да пресуђујемо, ни овој, ни оној идеологији, али је наше, како би рекао блаженог спомена Његова Светост Патријарх Павле: „Да будемо људи“.
Не видим да бисмо данас, ми у Никшићу, могли да направимо неки људскији, неки хришћанскији, неки цивилизованији чин, неко веће дјело него да страдалнике из Котор-јаме извадимо и да их достојно сахранимо. И прилика је управо да се данас то каже, баш на празник Свих Светих, јер и ти људи су слика и прилика Божија, а то је оно што и одређује човјека. То је суштина човјекова, а не идеолошко обиљежје које је дубоко испод суштине, а не може, и не би требало, мање да пресуђује већему. Зато је то и наша хришћанска обавеза. И када их достојно сахранимо, тек тада ћемо моћи да кажемо: Ево Христе кренули смо за Тобом, јер ево оне који личе на Тебе, који су слика и прилика Твоја, ево их ми достојно сахрањујемо, опрости нам што то нијесмо раније урадили, али Тебе ради и вјечности Твоје ради, на коју нас призиваш и коју си нам даровао, Голготе Твоје ради, Васкрсења Твојега ради, ми ћемо се од данас мало достојније прчешћивати Твојом светом крвљу и Твојим светим тијелом.
Како се можемо достојно причешћивати, а ти људи су ту, тик изнад наших глава још у јами? Треба добро да сви преиспитамо своју савјест, да не оставимо на своје потомке проклетство, да ту огромну мјешину гријеха не пренесемо на њих, да не буде оно „ми једосмо грожђе, а нашим потомцима трну зуби“.
Нека би Бог, по својој милости, по молитвама наших Светих, загријао наша срца, наше душе да погледамо једни на друге као на своју браћу, као на своје сестре, да све оно што је ситно и мало, што унижава човјека пребродимо и, дајући достојанство другом човјеку и кроз сахрану ових страдалника, себе мало оправдамо пред лицем Божијим, а тај дан смрти неминовно чека свакога од нас.
Нека би овај данашњи дан Дан Свих Светих био опомена и подстицај да свака хришћанска душа у себи носи зрно светости, да схватимо да је на светост позван сваки човјек, и како каже владика Раде: „Човјек чојку, тајна је највиша“. И да ту тајну, ту светост чувамо и поштујемо, јер ће тако то зрно и код нас бити веће и сјајније, па ћемо и ми љепше и благословеније живјети.
Нека је благословен Христос Бог наш, једини истински човјекољубац Који загријава наша срца и упућује нас на пут вјечне љубави, сада и увијек и у вјекове вјекова, амин“, рекао је свештеник Миодраг Тодоровић.
