На празник Светог Кнеза Лазара и Светих Мученика српских у сриједу 28. јуна, у цркви Светих Апостола Петра и Павла Литургију је служио протојереј ставрофор Дарко Пејић.  

У слову поуке о. Дарко је казао да данас човјек гледа да иде лакшим путем, сигурнијим и безболнијим, а да нас Господ, Црква и историја не уче тако.

“Господ наш Исус Хрисос је уз Голготу узнијевши наш Крст и распростријевши Себе на том крсту, и проливши крв своју преко Крста дошао до васкрсења. И  дан данас, драга браћо и сестре, они који су убили  и распели Христа славе Његово распеће и Његову смрт и то обиљежвају као датум и свој тријумф. Међутим, ми Хришани и сви који следујемо Христу славимо Његово Васкрсење и пут Хиршћанина јесте Христов пут”, бесједио је о. Дарко.

Подсјетио је на велики празник када се ми као као народ српски сјећамо наших великих витезова и страдалника за вјеру и отачаство, ‘за Крст часни и слободу златну’, како се казе у пјесми.

“Ми морамо да знамо да је Косово, драга браћо и сестре, наша Голгота, наше успињање и наше распињање, али је Косово и наше васкрсење. И како каже опет у другој пјесми ‘Васкрсења не бива без смрти’, али, човјек би некако да се извуче и да не страда. Косовски примјер је, драга браћо и сестре, јединствен у историји човјечанства. Било је много већих битака и много славнијих, али никада такву жртву и избор није учинио  цио народ са својим царем. У ранијим биткама владари су се борили, и краљ Милутин и цар Душан, против оних који су хтјели да затру Хришћанство, али су се борили за своју државу, за славу и за своју част. Међутим, Цар Лазар и сви који су сљедовали њему, свјесно су изабрали смрт. Могао је Лазар и његова породица и потомство такође да тргују са аждајом агарјанском, да узимају повластице, да чувају себе и свој живот, био би једино већи порез на народ али њима не би зафалило ништа. Међутим, не, они нису изабрали земаљско. Зато је тај примјер јединствен”, казао је о. Дарко.

На жалост, данас, многи из српског рода говоре да је Косово наша трагедија, да би нас било више да није Косова, како би били еконоски просперитетни, што није тачно.

“Вјерујте ми, браћо и сестре, Косово је наше све. Да није било Косова не би било ни нас. Ми смо на Косову изабрали. Морамо да знамо да се опоменемо шта је било прије Косова. Ми смо као народ били почели да се кваримо, трунемо, да завидимо, да великаши јуришају један на другога, да хоћемо да убијемо своје владаре,  да отмемо и разграбимо, и то је прешло и на њихове слуге и оне мање. Почели смо да нестајемо. Знате, када се појави болест она се шири. Некада је, да би се зауставила болест потребна велика жртва. Некада је и потребно и ножем одсјећи један од удова човјеку да би се спасило цијело тијело. Е Косово је одсјечење, та жртва, тај принос. Захваљујући  тој жртви остатак тијела је оздравио и успио да проживи кроз вијекове и да траје. И оно што је најважније да сачува своју вјеру и донесе је чистом и неупрљаном и преда свом потомству. Али, наравно скупа жртва и болна. Али без такве жртве нема ни васкрсења ни препорода, ни обнављања”, казао је о. Дарко подсјећајући колико је важно да храбро и хришћански подносимо све што нас снађе, са молитвом -ако је због тебе Господе хвала ти, ако је због гријеха наших опрости нам и отклони и склони.

Указао је колико је важно да се наш народ врати на пут Светог Саве, Светог Василија, Светог Петра Цетињског и свих светих из рода нашега.

То је  трновит, крвав и тежак пут, али то је наш пут, који води ка нашим прецима, тамо гдје је И Христос. Сјећате да су Јевреји и Христу у једном тренутку понудили да га прогласе за Цара земаљског и Он, каже, ‘оде између њих и сакри се’. Када га је Ирод питао је си ли ти Цар јудејски, Он каже ‘царство моје није од овога свијета’. Е то царство је изабрао Лазар и Обилић и Топлица и Косанчић и сви остали Свети и велики преци и визезови. Томе царству и ми гредимо и идемо и ако Бог да се удостојимо тога и таквога Царства јер једино за такво цартсво вриједи живјети”, бесједио је он.

О. Дарко је позвао вјернике да се укључе у акцију прикупљања помоћи за изградњу духовног центра у Бијелом Пољу, који је неопходан.

“Имамо дио богаства од Мирослављевог Јеванђеља, око 86 рукописних књига, близу 200 штампаних старих књига, старих рукописаних икона, сасуда црквених, потребна нам је ризница да и нашој дјеци, потомству покажемо вијекове и памћења, али и онима који нам дођу у Бијело Поље. Затим, потребне су нам учионице, простор и сала у коју можемо да се скупимо за Савиндан и Петровдан, да не зависимо и не молимо никога. Уз то треба нам простор за свадбе, вјенчања и крштења а план је да ту преселимо и народну кухињу за коју сада плаћамо закуп.

Према плану у поткровљу здања градиће се смјештај за вјернике који долазе аутобусима, да одавде могу обићи светиње у Бијелом Пољу, од Самограда, Блишкова до Бјеласице. Оно што је најважније треба да имамо свој духовни центар, мјесто гдје ће нам дјеца учити вјеронауку, гдје ћемо се ми учити, окупљати и сабирати”, казао је о. Дарко, истичући значај саборности, заједништва и љубави.

Он је најавио да ће за Петровдан када се одржава Литија у Бијело Поље доћи Владика Григорије диселдорфски  и њемачки.

“Молитвама светих српских царева, краљева, епископа и архиепископа нека нас Господ укријепи, оснази, уједини, сложи, ако Бог да, обожи и умножи”, бесједио је о. Дарко.