Часни оци,

Даме и господо,
Браћо и сестре,

Срећан Вам празник, јубилеј 80. година од подизања устанка у гатачком крају, који примјер свјетле борбе и отпора против геноцида који су над српским становништвом спроводили усташки злочинци.

Након избијања Другог свјетског рата у Краљевини Југославији, подручје Херцеговине нашло се у италијанској окупационој зони, а од 18. маја 1941. године када је  потписан Римски уговор између Бенита Мусолинија и Анте Павелића, подручје Херцеговине, а тиме и гатачки срез улазе у састав квислиншке фашистичке творевине Независне државе Хрватске.

Геноцид представља међународни злочин намјерног потпуног или дјелимичног уништавања националних, етничких, расних и религијских група и спада у најтежу врсту злочина против човјечанства.

Главни циљ политике у НДХ био је да физички уништи, протјера и превјери православно српско становништво. Или како каже академик Милорад Екмечић: „усташки геноцид 1941. године имао је превасходно циљ да систематски и потпуно преобрати православно српско становништво у католичку веру“.

Геноцидна политика НДХ имала је велику подршку у католичкој цркви, која је била главни распиривач антагонизма између католика и  православног становништва.

У основи антиспрске идеологије код Хрвата још од XIX вијека, а које се нарочито испољило за вријеме постојања НДХ, стоји схватање хрватских идеолога, које се постелено преносило и на шире слојеве народа, да им Срби сметају да остваре своје „хрватско државно и хисторијско право”.

Хрватски књижевник, и промотер геноцидне усташке политике, Миле Будак је  крајем јула 1941. године у Госпићу рекао:„Један дио Срба ћемо побита, други раселити, а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате...” А, усташки стожерник у Бањој Луци др Виктор Гутић 28. маја 1941. године говори: „...друмови ће пожељети Србаља, ал Србаља више бити неће. Издао сам драсгичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, a слиједе нове - за попуно истријебљење”.

Доласком усташа у Херцеговину српски народ је препуштен усташким џелатима, који су донијели низ законских одредаба (од хрватског Сабора па на даље) којима су свом расистичком и геноцидном програму дали законску форму. Било је предвиђено „да се територија независне Хрватске огњем и мачем очисти од Срба, Јевреја и Рома.“

Како се исељавање и покрштавање нијесу показали довољно ефикасним (а и због економских и разних других разлога), усташе су потпомогнуте католичким фратрима, све више прелазиле на физичку ликвидацију српског народа.

На подручју гатачког среза живјело је измјешано српско и муслиманско становништво, а како није било Хрвата усташки режим је главни ослонац своје политике нашао код муслимана које су називали „хрватским цвијећем”. Подршку окупацији и сарадњи са усташама дали су „они слојеви муслиманског друштва - челници Југословенске муслиманске организације, већи дио исламских великодостојника, бивши земљопосједници, одређени градски слојеви (фукаре) - који су у фронталном нападу на Србе видјели шансу да се и они докопају њихове имовине.“

Главни усташки идеолог у Источној Херцеговини, Алија Шуљак, обећавао је српску имовину муслиманима ако истријебе Србе из Херцеговине.  

Своју приврженост усташкој идеологији гатачки муслимани су врло брзо испољили покољем Срба у селу солунских добровољаца, у селу Корита, на херцеговачко-црногорској граници, које је повезивало гатачке Србе са својом браћом у компактно српским подручјима Опутних Рудина и Бањана које се налазило под италијанском окупацијом. Претежно муслимани из Куле Фазлагића, предвођени хоџом Главинићем, по наредби главног усташе у Гацку Хермана Тогонала, званог „Кресо“ чија је парола била „задњи хрватски метак за задњег Србина”, извршили су први масовни злочин над Србима у Херцеговини, у ноћи 4/5. јун 1941. године у селу Корита. Заробљени, на превару, Срби њих преко 140 бачени су у  Голубњачу – Корићку јаму на Кобиљој глави. Усташе су у току 3-4 дана из села Корита и других сусједних села, похватали joш око 50-60 људи, које су поубијали на простору око Голубњаче јаме, a лешеве бацили у саму јаму.

На монструозне злочине усташа у селу Корита и Заградац, српско становништво гатачког среза и сусједних црногорских села са подручја Голије је одговорило нападом на усташке жандармеријске станице источно од пута Автовац - Корита и 6. јуна увече заузело оружничку постају на Брљеву, а сјутрадан 7. јуна и оружничке постаје на Степену и у Јасенику. Тиме је плануо устанак угњетеног српског становништва у гатачком срезу, проширивши се и на остале дјелове Херцеговине.

Тих тешких и смутних дана у прољеће 1941. године мученички српски народ предвођен: попом Радојицом Перишићем, касније и капетаном Милорадом Поповићем и другим славним устаницима покренуо је масовни устанак да би зауставили покољ српског народа у Херцеговини и одбранио га од још већег страдања.

За устанике, носиоце Косовског завјета, могу се везати Његошеви стихови:

„Ал тирјанству стати ногом за врат
Довести га к познанију права
То је људска дужност најсветија.“

Историјски значај устанка у гатачком крају и горњој Херцеговини је у томе што он представља први покрет отпора у окупираној Европи. Створена је слободна територија која је од 6. јуна 1941. године до краја рата остала мање више непромењена. Скупштина општине Гацко је 2000. године прогласила Даном општине шести јуни са жељом да се сачува успомена и да се ода посебно признање првим устаницима у општини Гацко и шире.

Срећан празник! Слава Господу!

Бесједа на дан општине Гацко - поводом 80. година од подизања устанка у гатачком крају у селу Брљево, Гацко 6. јун 2021