У цркви Светог Николаја у Никољцу, на празник Светог Харалампија, у недјељу 23. фебруара 2020. Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије са бројним свештенством и монаштвом те Епархије.
Током Литургије Владика Јоаникије је у чин протојереја произвео старјешину те цркве, о. Николу Скопљака, а послије Литургије, по древном обичају, у води су потапане Мошти Светог Харалампија, која је, након освећења, дијељена вјерницима.
Епископ Јоаникије у својој бесједи је казао да нас ова припремна недјеља Часног поста све сазива да се духовно укријепимо, да Велики, Часни пост започемо хришћански, како ваља.
„Да би нам био на оснажење вјере, на очишћење тијела и духа, да би нам био благословен, да се Богу приближимо, да се са ближњима измиримо, да се међу нама зацари Божја милост и братска слога и љубав. Прослављамо овај свети дан недјељни, а прослављамо и Светог свештеномученика Харалампија и имамо велики Божји благослов те су његове мошти овдје. Раније се овдје износио само један кичмени пршљен ради освећења, а прије неколико година смо у овој светињи нашли и друге дијелове његових моштију, од којих је дио пренесен у Петрову цркву.
Његова Света рука је у манастиру Морача, а чеона кост у манастиру Подврх. Видите, какав велики божји благослов. Он је од оних Светих Божјих угодника и архијереја цркве Божије, који је часно поживио дуги низ година, служећи Богу, сазивајући и сабирајући народ Божији око имена Божијег, освећујући га светим службама. Пострадао је почетком III вијека, у оним временима када се још није могла назрети слобода за хришћане, али су они тада били јаки духом. Kада су Светог Харапампија приморавали да принесе жртву лажним боговима, пошто је тада незнабоштво, паганство, заправо, било владајућа религија, он је рекао: ”Никада демонима жртву принијети нећу, јер сам ја научио да приносим жртву Богу живоме и истинитоме, Творцу неба и земље и Спаситељу моме Исусу Христу”. Када су га почели мучити и гвозеденим гребенима гребати његово тијело он се захваљивао Богу на следећи начин: “Благодарим ти Господе Боже мој, што кроз страдање тијела мога обнови дух мој”. Таква је била вјера његова.
Многе је обратио у вјеру хришћанску за вријеме живота и за вријеме страдања. Видјели су људи у њему човјека Божијег, и, иако незнабошци, били су привучени његовим примјером да повјерују у Христа. Хришћанство је тако добило слободу. Није хришћанству нико даровао слободу, осим Господ Исус Христос, него су је задобили крвљу Христовом и крвљу многих мученика Христових. Таква је наша вјера, непобједива, она подиже Божје угоднике од простог народа као апостоле, које је Господ подигао од простих рибара, па је од њих сатворио мудраце и духоносце и дао им такву силу ријечи да су Свети апостоли могли изаћи свима на биљег и ученим главама, и царевима и свима осталима, да проповиједају истину Божију и спасење рода хришћанскога.
Свети Харалампије је поштован у цијелом свијету. У Хиландару га, увијек, помињу на отпусту, јер је, колико сам чуо, ту светињу, некада, спасио од неке невоље. Поштован је и од браће Грка, гдје је био епископ, заправо, у Малој Азији, која је била насељене Грцима, у Магнезији. Али, ево његове мошти су доспјеле и до наших светиња и можете повући праву линију од манастира Морача, преко светог Никољца до Подврха. То је посебан Божји благослов. Његову руку су Турци били понијели са собом, када су опљачкали манастир Морачу, па је један свештеник Kопривица из Бањана сазвао своје племенике и дали су велики откуп да светиња не остане у рукама иновјерних. Чувала се дуго тамо у цркви Светога Николе, касније је, негдје, у вријеме Гаврила Дожића, око 1927. године, враћена манастиру Морача, јер је постојало предање да чувају руку, докле год у тој породици буде свештеника.
Наиме, у лози Копривица свештеничка служба је била наследна, па је рука чувана у њиховој цкрви. Kада се та свештеничка лоза угасила онда су, по завештању, предали руку манастиру Морача. Хвала Богу, имамо овдје и нешто посебно да се Мошти, приликом освећења водице, коју освећујемо ради здравља душе и тијела, ради освећења домова, полажу у воду, и ту водицу послије пијемо. То је обичај који смо овдје затекли и који ћемо наставити, јер, заиста, те свете мошти су извор исцјељена за све нас. Његове молитве нека буду са свима вама, да вас укријепе у овим данима који су обремењени искушењима, али ми, увијек, идемо напријед. Ускоро ћемо започети Часни пост са надом и вјером да се поправимо сви заједно, да се укријепимо, оснажимо да се Богу приближимо, измиримо са ближњима”, бесједио је Преосвећени владика Јоаникије.
Он је истакао да је то наш пут којим ћемо и у будуће ићи, чувајући своје коријене и светиње онако како смо то показали, не само нашем народу, него цијелом свијету.
“Нека тако потраје све док се не зацаре истина, правда и братска љубав међу нама. Ми нисмо ни против кога, боримо се само за истину и правду. Боримо се за своја права, не можемо дозволити да наша вјера буде понижена и дискриминисана, као што су смислили ови који владају. Они су синови и духовни наследници оних који су браћу своју убијали, па се, још, тога нису одрекли. На жалост, ми их на то стално опомињемо, да се на братоубилаштву и на злочину ништа добро не може саградити. Призивамо све на братско измирење, да кренемо правим Божјим путем”, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки.
Честитајући оцу Николи (Скопљаку), старјешини цркве Светог Николе, чин протојереја Владика је казао да је он узоран свештеник који је овдје службу започео прије седам година, „служећи часно, ревносно и са посебном пажњом на радост Цркве Божије, народа и на славу Божију“.
„Онако како, заиста, ваља и требује. Велику радост је нам је донио овдје наш отац Никола. Сада је дошло такво вријеме, а и ове неприлике у Црној Гори су томе допринијеле, да овдје свештеник не може да оствари своја права, као свештенослужитељ, у овој држави. Не може ни да се пријави како ваља, ни да извади документа, нити да оствари било које друго право за себе и своју породицу. Нашао је мјесто у уређеној држави, Аустрији, гдје ће моћи све то да оствари. Жао нам је што иде, али, да се охрабримо ми ћемо тамо, у Аустрији имати нашег о. Николу и он нас овамо, па је добро да се те везе шире“, бесједио је Владика Јоаникије.
У дирљивој бесједи, праћеној сузама вјерника, о. Никола се захвалио Епископу Јоаникију, вјерном народу, протојерејима-ставорфорима Мирашу Богавцу и Дарку Пејићу, те Црквеном одбору на челу са Ранком Дамјановићем.
„Хвала вам Преосвећени Владико, на овом чину који сте ми додијели данас. То доживљавам као вашу искрену, очинску љубав и бригу према мени, а то, засигурно, гарантујем, гајите и према свој браћи свештеницима, који смо управом Вас Архијереја. Заиста сам поносан што сам сво ово вријеме био уз вас, од дана када сам кренуо у Цетињску богословију. Били сте ми свијетли примјер, а послије тога били сте мој узор и на теолошким наукама у Београду, затим и у свештеничкој служби, гдје се ваша рука спустила на мене, по благослову и милости Божијој, да примим најузвишенију службу у манастиру.
Благодаран сам Богу и мојим саслужитељима браћи свештеницима, који су ме седам година трпјели и пружили истинску и искрену љубав. Као прво, морам да захвалим оцу Мирашу и о. Дарку. Можда нисам узвратио истом љубављу, молим их овом приликом за опроштај. Благодаран сам и осталим свештеницима, захваљујем се и Црквеном одбору, предсједнику Ранку Дамјановићу, који је свијетао примјер, да се и ми свештеници понекад застидимо, када станемо поред њега, а сигурно, ништа мање и остали чланови тог одбора, који су са пуно пажње дали себе Цркви Божјој и који су све радили заједно.
Исто тако захваљујем се и народу Божјем, овдје окупљеном. Благодаран сам што су ме примили. Научио сам пуно од вас, научио сам се чистоти, честитости. Пренијели сте ону искрену љубав на мене, а ја сам се трудио, колико је у мојој моћи, сигурно, увијек, може више, да дам себе прво Цркви Божијој, а затим и народу Божјем, на шта смо позвани ми, као свештеници Божији”, казао је о. Никола.
