Четрдесетодневни помен протојереју-ставрофору Марку Ђурковићу
На празник светог свештеномученика Климента, у петак 8. децембра 2023. у цркви Светих апостола Петра и Павла, служена је света заупокојена Литургија, а помен на старом градском гробљу у Никшићу, поводом четрдесет дана од упокојења протојереја-ставрофора Марка Ђурковића, свештеника у пензији и дугогодишњег пароха и архијерејског намјесника никшићког.
Литургију и помен, у присуству породице, родбине и бројних пријатеља, служило је свештенство и свештеномонаштво Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке протојереји-ставрофори: Благота Васиљевић, Предраг Видаковић, Велимир Јововић, јеромонах Јефтимије (Шкулетић), протојереји: Миодраг Тодоровић и Раденко Копривица и архиђакон Јаков (Нинковић).
По одслуженом помену сабранима се обратио свештеник Благота Васиљевић, који је, говорећи о блаженог спомена проти Марку Ђурковићу, као првом рукоположеном свештенику у Црној Гори након II Свјетског рата, и дугогодишњем пароху никшићком, казао да је његова жртва била велика.
„Надам се да ће бити и награда велика. Шездесетих година, тачније `63. године је рукоположен, дакле шест деценија је вјерно служио својој Цркви храбро, није ни помишљао да би одступио са тог тешког пута. И све је то издржао, а како је Марко издржао све? Прво, уз помоћ Божју, што му је Бог био стално у помоћи и никад га није оставио, затим, његов родитељски дом у којем је стекао васпитање и стекао вјеру, и он је поштовао народ, живио за народ, јер је био прави народни човјек. Народ га је поштовао и штитио, и помагао. То су била тешка времена, не дај Боже да ико разумије како је то било. Али, њему то ништа није било тешко, уз помоћ Божју, уз помоћ породице и добрих људи, који су га помагали и штитили. Нека је покој души нашем добром Марку, надамо се да ће његова душа почивати у миру. Нека Господ Бог сачува и да свако добро његовој породици“, рекао је о. Благота Васиљевић.
Пригодну бесједу одржао је свештеник Велимир Јововић, наводећи да када се у цркви молимо, као што се прота Марко молио цијели свој живот као свештеник, изговарао је ону прозбу: ”Крај живота нашег да буде хришћански без бола, непостидан, миран и да добар одговор дамо на Страшном Христовом суду.”
„То је тај оријентир сваког хришћанина, а то је био оријентир и проте Марка. Сви то говоримо и понављамо, и знамо, тако је и било да проти није било лако у она тешка и безбожна времена, кад је вјера у народу била запустјела, кад су се цркве претварале у штале. Не смијемо то никад да заборавимо. Љутио се и прота кад би се то заборављало и кад би се ми, онако брзо „прешалтали“ па смо сад велики вјерници. Хвала Богу и треба да будемо сви велики вјерници, али треба и да се сјећамо оног ружног, иако је прота дивно рекао, кад је славио шездесети јубилеј своје свештеничке службе, и хвала му на томе, па је рекао: Све што је ружно било, што сам пропатио, сва искушења која сам кроз живот прошао, да их заборавимо, да их поништимо, а само оно што је лијепо и благословено да се тога сјећамо“, навео је о. Велимир, саопштивши причу проте Марка, која му је, како је казао, живо остала урезана у сјећању.
„Кад је почео да службује у манастиру Косијереву, у његовим и нашим Бањанима, био парох бањански и вучедолски, па каже: Ја кренуо једном на службу за неки обред, неко је звао ко је био вјерник, било је тих ријетких људи попут проте Марка, који су остали одважни и држали се вјере Христове православне и предачког отачког предања, и каже: Идем тако и дођем до једне раскрснице кад неко засу камењима око мене. Ја се прекрстих, Боже шта је ово, ко ме напада сада камењима овдје, идем мирно својим послом. Ја још мало напријед кренух кад онај један камен, каже, скоро ме удари. Неко виче отуда: Прото Марко, стани, не иди овамо, враћај се назад, бићеш данас убијен. Бјежи у манастир, врати се. Ето, каква су то времена била. И ја се, каже, вратих и до данас не знам је ли био анђео Божји или неки човјек честити, који је знао неки зли наум злих људи, па је дошао да ме опомене“, рекао је протојереј-ставрофор Велимир Јововић, напомињући да о тим тешким, проклетим годинама треба да знају нарочито млађи људи.
„Тада су људи изгубили вјеру у Бога, изгубили вјеру у све што је људско, часно и поштено, а прота Марко се супротно томе свега тога држао, часно, поштено, одважно, искрено према Цркви Христовој. Може се на друштвеним мрежама пронаћи задњи говор који је држао овдје у цркви, па колико он благодари Богу, Богородици и крсној слави Светом Јовану и Светом Сави, Светом кнезу Лазару, Светом Василију Острошком, онако како је то наш народ искрено из душе, из куће у којој је поникао носио те праве, истинске вриједности, то је био прота Марко. Хвала ти, прото, на истинској, искреној љубави коју си имао у срцу свом према Богу и према ближњима, хвала ти што си то свједочио и што си онај дан такође рекао: Ево, Богу хвала, има добрих свештеника и биће их који ће наставити то дјело. Ти си у много тешким временима живио, а и ова, која си са нама проживио нијесу била лакша. Нека те Господ свеблаги упокоји тамо гдје нема жалости, болести, уздисања, него гдје је, а ти то већ знаш, и видиш, и јеси, да будеш у свјетлости лица Христовог“, навео је свештеник Велимир Јововић.
У име породице новопрестављеног проте Марка Ђурковића обратио се његов син Андрија.
„Прошло је 40 дана од кад наш Марко није више с нама на овој тужној и све тужнијој планети земљи, али Марко је живио неки други живот. Као што је поштовани прота Јововић рекао читав живот је посветио Цркви, као и мајка наша. Они су имали посебно васпитање, посебан однос и посебан живот самим тим што су имали само један пут, они су ишли Христовим путем. Пратили су стазу Божју и увијек се Богу молили и у Бога се надали. Трудили су се да се људима, комшијама, кумовима, пријатељима никад не замјере и да помогну свакоме, колико су могли, чак и ономе који им је чинио зло, они су му увијек узвраћали добром и многе од њих су вратили на прави пут“.
„Већина вас је имала срећу, да кажем, и част да сједи са нашим оцем, да живи са њим, да га слуша, да прича, да се дружи, понекад и да се споречка с неким, али, у овом храму Светог Василија Острошког Чудотворца, гдје смо и ми, његова дјеца провели живот уз њих заједно, никад се није десило да је мој отац некоме пожелио или урадио неко зло зато што је знао и имао је тај Божји дар да само добро доноси добро и ако једни другима чинимо добро и живимо заједно, једни друге помажемо, савјетујемо и добронамјерно разговарамо, то је једини начин да изађемо из ових несрећа и трагедија које свакодневно гледамо и живимо. Причао бих о њему данима и о нашим разговорима, догађајима. Хвала вам свима што сте дошли. Данас његова душа путује у Царство небеско у које је он увијек вјеровао и вјерујем да ће он тамо срести многе вољене особе и људе с којима је проводио овоземаљски живот. Надам се и чврсто вјерујем да ћемо се и ми једног дана опет са њим негдје срести и са многим нашим који су отишли. Желим да се помолим за душе свих њих и да им Бог подари Царство небеско и да се молимо Господу Богу Исусу Христу за душе свих људи страдалих на правди Бога и за оне друге, који нијесу били свјесни живота, ни онога што нас чека после тога. Још једном, хвала вам свима, учинили сте нам велику част, велико поштовање од породице Ђурковић за све вас“, казао је Андрија Ђурковић.
