На празник Успења Пресвете Богородице, 28. августа, Литургију у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу служио је јереј  Александар Раковић.

Он је у бесједи послије Литургије и причешћа нагласио колико је за нас хришћане послије Исуса Христа, који је изволио да сиђе са Неба и постане Човјек, важна још једна  испостас а то је Мајка Божја, чије Успење данас празнујемо.

„ Kоја је Бога родила, учинила га приступачним, чак причасним људима. Јер и ова Чаша која се износи чини нас да будемо причасни самоме Богу, Који је један са Оцем и Духом Светим, како Православна црква вјерује и исповиједа. Али и Он је благоизволио да постане човјек, то јест да узме нашу природу и да се очовјечи, да би нама даровао Царство своје и живот вјечни у њему“, бесједио је о. Александар.

Осврћући се на онтолошки значај Богородице о. Александар је казао да она нема неки сентиментални значај у смилу да је она мајка- мајчица, па јој је Бог дао то мјесто и ми јој као таквој прибјегавамо.

„ Морамо да тумачимо истине и тајне наше вјере, да улазимо у њих, да се трудимо и боримо, читајући и слушајући Јеванђеље, читајући Оце који нам тумаче Јеванђеље и ријечи Божје из њега, да се трудимо и разумијемо тајну Бога, али и тајну Божје мајке, Божје Цркве и проничемо у њих. И да схватимо да је она великим трудом и муком зарадила то своје мјесто и заступништво које има и на које има право. А зарадила га је светошћу, и то толиком да се у сва времена и вјекове помиње, о чему је писао Свети Никола Kавасила, да се није могао наћи нико толико праведан,  осим ове жене чије данас Успење празнујемо.  

И она је жена, и она је човјек смртан од Адама, али ето, једино се она нашла кадра и способна да одговори на Божју вољу која никада није наметљива. Чак ни у случају Његовог оваплоћења, Његова воља није била наметљива него је тражио ко ће бити толико способан да од свих и у име свих људи одговори на Његову благу вољу, да Он постане човјек. Да би смо ми Његовом милошћу и благодаћу постали причасни Њему, учесници Његовога божанског живота, свјетлости и вјечности. И ту се нашла Пресвета Богородица и чувене су оне њене ријечи 'ево слушкиње Божје, нека ми буде по ријечи твојој' „ , казао је о. Александар, додајући да су једино њена чистота и непорочност учиниле да она смије рећи те ријечи.

 И тако, појаснио је он,  долази спасење међу нас, долази Христос који је спасење.  

„Зато Свети Јаков њу сања као љествицу, нити се нашла таква особа, нити је било нити ће бити, којом би се повезали Небо и земља осим Пресвете Богомајке. И зато је њен велики значај, мјесто и њена смјелост. И треба о томе да промишљамо и созерцвамо, ту дубину тајне Пресвете Богомајке, њенога лика, улоге и службе.  

Осврћући се на празник Успења о. Александар је казао да га најбоље тумачи икона оваплоћења Исуса Христа, на којој је изображена Богородица како у наручју држи Христа Богомладенца.

„ А ако погледамо икону Успења, Христос своју мајку држи као тек новорођено дијете. И тиме нам се открива тајна и истина, а то је да се и она, иако је Бога родила, али бивајући од Адама, смртан човјек као и сви ми, мора предати Христу и мора ићи у руке Његове ако жели вјечни живот. Та је икона опомена и свима нама, који смо створени, смртни, да нам је једино у рукама Христовим живот вјечни, да само у Његовим рукама можемо да трајемо вјечно. Ако Он је дође у сусрет нашој души не можемо се надати некој другој вјечности, и неком другом начину вјечног трајања и живота“, казао је о. Александар, додајући да, колико се трудимо да успињемо своју душу ка Богу, да ће толико и Бог бити ближи нама, а и утолико ће бити извјеснија нада на вјечни живот.

О. Александар је казао да су нам преко наше посреднице спасења сва врата отворена.

„Наше је само да покажемо мало воље, љубави, да учествујемо у тој тајни, у том дјелу Божјега спасења нас грешних и недостојних“, казао је он.