Другог дана посете древном граду Херцег Новом, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао 28. августа 2022. године, на празник Успења Пресвете Богородице, светом архијерејском Литургијом у манастиру Савини.

На торжественом сабрању поводом манастирске славе, Његовој Светости Патријарху су саслуживали Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, преосвећена господа епископи славонски Јован, далматински Никодим и топлички и изабрани шабачки Јеротеј, свештенство и свештеномонаштво из више епархија Српске Православне Цркве у молитвеном присуству многобројног верног народа Херцег Новог и Боке, као и гостију пристиглих са свих страна у манастир Савину.

Обраћајући се, на крају богослужења, благочестивом народу Његова Светост Патријарх је истакао:

У име Оца и Сина и Светога Духа. Високопреосвећени брате и саслужитељу, данас сам неизмерно радостан и Богом благословен, јер Вашом љубављу и благословом, као и добротом градоначелника Херцег Новог, имам прилику да се заједно са свом браћом и сестрама окупљенима овде молим Богу на православни, хришћански начин на месту које је посвећено Светом Сави и у исто време у граду који је посвећен Светом Стефану, архиђакону и првомученику. Већ та два непоколебљива камена вере довољна су да, кад им се обратимо, наше срце, наш ум и наше биће буду испуњени лепотом, радошћу, љубављу, миром, свим оним што јесте дар Духа Светога, а даје се нама православним хришћанима у Цркви Његовој.

Браћо и сестре, православна вера баш због предвиђеног предвечним планом лика и профила овога града и овога места јесте уобличила све оно што у овом граду и месту постоји. Православна вера, јеванђељска вера, вера Христова јесте вера наших отаца. Она је уобличила све оно што ми као словесни духовни народ јесмо. Не постоји ништа што има и најмању вредност, а зове се културном баштином, а да нема и знано и незнано, отворено или скривено, печат Јеванђеља, печат Христов, израз православног етоса и православне вере. Ми знамо да теорије не могу бити апстрактне и да се не тичу конкретног човековог живота, тј. ми знамо да било која врста вере не може бити апстрактна и одвијати се само на нивоу размишљања. Свака вера формира одређен начин живота, тако дакле и наша православна вера јесте обликовала и формирала оно што се зове етос нашег народа, начин живота којим је наш народ живео кроз векове, али живи и данас. Тај начин живота јесте православни хришћански начин живота који има своја правила, има, ако хоћете, своју теорију, тј. вера у Христа претходи том начину живота. Она је сажета у најкраћем у ономе на шта нас позива сам Господ наш, у ономе што сведочи Јеванђеље и чиме живи Црква кроз историју, у ономе због чега је Свети првомученик и архиђакон Стефан могао наизглед да изгуби живот, али изгубивши га – он га је добио. Та вера се састоји у ономе што је Свети Сава показао да је – иако је у раскоши одрастао и живео и био царскога рода – знао да је истинска права и царска круна – круна Христова. Зато одлази у Свету Гору не да би побегао од света – не да би напустио свет попут Буде и многих других који долазе са Истока жељни истине, правде и духовности, али лишени Христа – већ да би обновљен Христом узрастао у Христу, вратио се своме роду и у том роду посведочио веру Светога Стефана, првомученика и архиђакона, веру крстоваскрсну.

Браћо и сестре, крст и васкрсење као границе и простор наше вере јесу и простор вредности кроз које посматрамо свет око себе и изграђујемо односе са другима, али живимо и у најдубљим дубинама свога срца и своје душе пред лицем Христовим. Та вера наша сва је у парадоксу. Она није логична за систем вредности који долази из овога света или, ако хоћете, са разних страна света. Није у сагласју са тим вредностима. Није ни у сукобу. Пре ће бити да су други системи вредности у сукобу са јеванђељским вредностима, јер јеванђељске вредности у свој пуноћи откривају човека, откривају његову пуну и праву меру, истинско назначење и достојанство људско, јер љубав је у темељу те вере, а она је сва у парадоксу. Она је нелогична, она је антилогична или, најбоље да то кажемо језиком Отаца, љубав хришћанска је надлогична.

Шта има логично у томе, по логици овога света који хоће и проповеда веру у то да је исправно узимати све за себе и да споља долази лепота, шта је логично за тај на пролазном човеку утемељеном систему вредности, када смо позвани да се жртвујемо, да откидамо од себе, да дарујемо своје време, свој иметак, своју душу. Наравно, да тамо где је егоизам и где је самољубље нема логике, али тамо где је Христова реч, где је Његова заповест, тома је смисао и пуноћа, јер ту је логика изнад сваке логике, а то је љубав. Мајка даје себе за своје дете, јер воли дете, јер у узрастању детета расте и она. Ето, браћо и сестре, у тој логици Јеванђеља, у тој логици Христовој, која побеђује свет, сва је логика и сав је парадокс и Пресвете Дјеве, Мајке Божје и Мајке наше, Богородице. Ништа логично за логику овог света нема у Њеној личности, у Њеном животу, од Њеног Рођења – и тај празник славимо – кроз Њено Ваведење, увођење у храм – и тај празник славимо. Шта рећи за Благовести и, ево, за Њено Успење? Све је обрнута логика. Нема правила овога света, али има љубави, има вере у Христа. Тамо где је вера све другачије изгледа, браћо и сестре, јер ту је и мир, ту је љубав, ту је жртва, ту је подвиг, ту је свест о томе да је Христос Алфа и Омега, Почетак и Крај и света и космоса и нашег постојања, али и Онај који живот даје, али не живот који има свој почетак и крај, живот који је само пука и гола биологија. Тамо где је вера, ту је поверење у Христа, у Његов промисао, у то да оно што не можемо ми, што не може људска снага, може живи Бог, Спаситељ наш.

Како објаснити искушења кроз која пролазимо? Како наћи мир у њима? Како разумети да чак и онда када испуњавамо свако правило, сав закон, не иде нам онако како смо замислили. Штавише, често трпимо ударце, трпимо страдања. Не може се то објаснити биолошким законима, физичким законима, позитивним законима, али се може објаснити метафизичким или, боље рећи, Христовим законима. То се може објаснити вером, јер вера не сужава свет и постојање на наш уски ratio. Вера преображава наше биће, узводи нас на виши степен спознаје. Та спознаја је таква да постаје за нас правило живота, али до те мере испуњена Богом и благодаћу да се не може сместити у речи. Пресвета Богородица, браћо и сестре, јесте најбољи пример за то. Шира од небеса, како је назива црквена песма; мана са неба, Она која храни душу, храни срце; жезал Аронов старозаветни, онај суви жезал који је проклијао у пустињи; из Пресвете Богородице проклијао је наш Спаситељ и дошао у свет. Преко Ње нама је дао смисао, а оно што ми као људи пролазни и грешни можемо да узнесемо као уздарје да се поносимо пред Богом, да имамо право пред Богом, јесте управо Она – Пресвета Богородица. Сва је, браћо и сестре, у љубави и сва је, ако хоћете, у разумевању. Ближа нам је него што смо ми себи блиски.

Причао ми је један монах светога живота да је имао виђење и вели: Ми православни хришћани мислимо често да је Бог само строги законодавац, а онда и строги судија, па је логично да када тако видимо Бога да онда најпре осећамо обичан људски страх пред тим Богом. Често да бисмо потврдили такво своје виђење Бога објашњавамо речи Јеванђеља о апостолу Петру који има кључеве од раја. Видео сам у том свом виђењу апостола Петра како стоји пред вратима раја и држи кључеве од раја. Долазе људи пред њега и открива се читав њихов живот, а Петар, будући да држи кључеве раја, суди по закону Јеванђеља и готово нико не може да прође ту царину. Тек понеко испуњава до те мере правила закона Божјег да га апостол Петар уводи у рај. У једном тренутку апостол Петар се окрене и завири у рај и има шта да види: бројни и бројни људи играју, певају и радују се. И одмах затим види Пресвету Богородицу која је свој омофор, као архијерејски омофор, тако поставила да он личи на мост који преводи људе који се нису квалификовали због својих слабости и промашаја да прођу врата на којима стоји Петар. Све их једног по једног уводи својим омофором и преко свог омофора као преко моста који спаја непремостиви јаз између овога света и Царства Божјег. Дакле, љубав Пресвете Богородице, браћо и сестре, јесте наша смелост, Њена молитва и Њено заступништво и Она открива да је љубав та која је одлучујућа за наше место пред лицем Божјим. Може бити да смо слабашни, може бити да смо грешни и у праву су многи кад нас осуђују за штошта мислећи да ми то не знамо. Па не могу они изразити самоспознају наших падова, дубину наших грехова! Али није то у шта се ми уздамо, није то оно што хоћемо да истакнемо као вредно. Напротив, баш због љубави према Христу ми смо у непрестаном покајању, у непрестаном стању спознаје да смо без Бога ништа, али да је љубав Божја, љубав Пресвете Богородице оно што је гарант смисла нашега постојања и у овоме и у будућем веку.

То сведочи, браћо и сестре, и данашња прича из Јеванђеља коју смо чули, прича о Марти и Марији. Господ је често ноћивао у дому Лазара, брата Марте и Марије у Витанији. Јеванђеље не говори да је икада заноћио у Јерусалиму, тамо где су високи и богати слојеви, тамо где су образовани људи, тамо где је елита. Не бележи Јеванђеље да је икада тамо заноћио, него је увек бирао мирну луку, мирна места, тихе људе, бонацу. И ево, у дому Марте и Марије често је боравио, ту дејствовао и откривао себе као Месију. Знамо ту причу: Марта служи и Господа и госте, а Марија, млађа сестра, седи код ногу Христових. Логично је да онај, који се труди, служи, ради, чисти и приноси свима све, када види да у том тренутку неко њему близак не хаје за његову жртву да има изнутра у себи бунт и негодовање. Марта се жали, али Господ каже: Марта, Марта, за много се бринеш, а једно је само потребно. То једно, браћо и сестре, што је потребно јесте бесцен благо, бисер непроценљиви, камен темељац нашег живота и Цркве. То је Господ наш Исус Христос!

Многи критикују Марту ,а ја бих да погледамо ову причу из једне друге перспективе. Потребно је и једно и друго, и да служимо једни другима, али је потребно и да сорзерцавамо, да се молимо, да се осамљујемо и да предајемо себе и свој живот Христу. Потребна је молитва која је пут виђења лица Божјег, али је потребно и служење, служење ближњем. Потребно је, једном речју, да будемо утемељени у Христу. Тамо где је Христос и служење је молитва. И Марта је тада Марија! Када смо код ногу Христових и молимо се, не молимо се себично само за себе, већ се молимо за читав свет, штавише, пре за ближње. Онда је та молитва служење ближњима. Молимо се и за оне који нас одбацују. Они то не разумеју. Не разумеју да је љубав Христова распеће, да јесте болна, али јесте и васкрсење, победа и радост. Господ не каже узалуд: Молите се и за непријатеље своје. Ми, пак, чувши ту реч Христову молимо се да никога не видимо као свог непријатеља, па чак и онда када нас не разуме, напада, оптужује и гони. Молимо се за њега и трпимо због њега, јер је и он наш брат, јер је и он позван у познање истине Божје. Без њега нама је тесно и овде, а тек тесно у Царству небеском. То је, браћо и сестре, вера Пресвете Богородице. Имајући у себи Марту и Марију као примере, трудећи се да будемо и једно и друго, молитвом Пресветој Богородици преображаваћемо се, а преображавајући себе преображаваће се око нас и наша околина, а онда и читав свет.

Нека сте благословени овде у граду Светог Стефана и Светог Саве. Нека сте благословени, браћо и сестре! Нека вам Господ подари мир, радости, љубав и јединство, јединство у доброј вери, у лепоти и радости, а не јединство у ономе што нас одваја од Бога. Тако јединствени загрлимо и загрлите сваког који долази у овај град без обзира како се Богу моли и ком народу припада. Загрлите све, јер само тако ћете осетити загрљај Пресвете Богородице и само тако ће Њен омофор бити мост који вас и све нас води из овог света у Царство Божје и, штавише,  овај свет и ово сада и овде чини својим присуством иконом Царства Божјег и предукусом Царства Божјег. Славећи Пресвету Богородицу, славећи Светог Стефана, славећи Светог Саву и све свете из нашег рода, можемо да славимо и Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова. Амин! Нека сте благословени. Срећан празник!

***

-Данас је велики празник и велики дан, јер обиљежавамо јубилеј Херцег Новог и сјећамо се његовог благочестивог оснивача који је овај град посветио Светом Стефану и тиме назначио његову духовну основу. Овај град је богат понајвише духовношћу, светињама, историјом. Ово је град великих личности, Његоша, Андрића, Сима Матавуља и многих других који су овдје рођени и који су изабрали овај град да у њега долазе и у њему настане, беседио је митрополит Јоаникије који је патријарху Порфирију уручио икону Светог архиђакона и првомученика Стефана, заштитника градa Херцег Новог. Игуман савински јеромонах Макарије је Патријарху даривао икону Богородице Савинске.

Након богослужења, у манастирској порти је приређен празнични културно-уметнички програм у којем су учествовали Марија Видаковић, Славко Петрошевић, Дечији хор „Цвркутићи“, Школа рецитовања „Перподобна Касија Константинопољска“, КУД Игало и солисти Сименона Пантелић, Даница Јовановић, Моника Прелевић и Лена Јакшић.

извор: СПЦ