Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, на празник преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, у уторак 15. августа 2017, служио је са свештеномонаштвом Свету архијерејску литургију у катедралном манастиру наше Епархије Ђурђевим Ступовима.

Свети архиђакон Стефан

Пошто свети архиђакон Стефан би камењем убијен од Јевреја, чесно тело његово лежаше на отвореном месту под градом ноћ и два дана: јер беше остављено да га поједу пси, звериње и птице. Али се ништа не косну тела, јер га Господ чуваше. Друге пак ноћи славни законоучитељ јерусалимски Гамалил, који се спомиње у Делима Апостолским (5, 34; 22, 3), који беше почео нагињати вери Христовој и постао потајни пријатељ светих апостола, посла побожне људе да неприметно узму првомучениково тело; и он га однесе на своје имање у село које се по њему називаше Кафаргамала, тојест село Гамалилово, удаљено двадесет потркалишта од Јерусалима. Ту га Гамалил чесно погребе, положивши га у пећини уновом гробу свом. Потом Никодим, кнез јеврејски, који ноћу беше долазио Господу Исусу (Јн. 3, 1-2), престави се плачући над гробом светога Стефана; Гамалил и њега сахрани у исту пећину близу првомученикова гроба. Затим и Гамалил, примивши свето крштење са својим сином Авивом и богоугодно поживевши неко време у хришћанској побожности, сконча; оба они бише погребени у истој пећини крај Стефановог и Никодимовог гроба.

Од тога времена прођоше векови, изгинуше мучитељи који су дуго гонили Цркву Божију, и са обраћењем Константина Великог наступи за Цркву мир и свуда процват побожности; тада, по откровењу Божјем, бише пронађене чесне мошти светог првомученика Стефана и крај њега сахрањених богоугодних мужева: Никодима, Гамалила и Авива. Пронађе их презвитер споменутог села Лукијан после оваквог виђења. У девет сати једне ноћи уочи петка Лукијану се јави у саном виђењу неки светолики старац, високог раста, украшен седином, подуже браде, обучен у беле одежде, ишаране златастим крстовима, у руци имађаше златан жезал. Куцнувши презвитера жезлом у ребра, он га трипут викну по имену: "Лукијане! Лукијане! Лукијане!" и стаде говорити: "Иди у Јерусалим и реци светом архиепископу Јовану: Докле ћемо бити затворени, - зашто нас не отвараш? Јер у време твога епископовања треба да будемо јављени. Зато без одлагања отвори гроб наш, где мошти наше леже занемарене, час квашене кишом, час гажене ногама неверних. Ја се бринем не толико за себе, колико за свете што са мном леже, који су достојни велике части. Отвори мошти, да би Бог отворио врата милосрђа свету, притиснутом многим невољама". - Препавши се, презвитер Лукијан упита јавившег му се мужа: "Ко си ти, господине? и ко су ти о којима говориш да су с тобом?" - Овај одговори: "Ја сам Гамалил, васпитач и учитељ Христовог апостола Павла, а са мном почива господин Стефан архиђакон, камењем убијен од Јевреја и просвештеника јерусалимских за веру Христову; тело његово, бачено за храну псима, зверима и птицама, ја узех ноћу, донесох у ово село и положих у мојој пећини, припремљеној ми за гроб, желећи да имам удела са њим у васкрсењу и благодати Господњој. У другом пак гробу, у тој истој пећини, положен је господин Никодим, који од самог Господа Христа би научен светој вери и од апостола прими свето крштење по вазнесењу Господњем; Јевреји, дознавши за његову веру у Христа, испунише се гнева и хтедоше га убити, као и Стефана, али то не урадише из уважења према мени, пошто ми Никодим беше рођак; но одузеше му старешинство, и његову имовину присајединише црквеној, па проклевши га, протераше га из града са многим увредама и бешчешћем. Тада га ја примих у своје село и издржавах га до његове смрти; а кад умре, ја га сахраних близу моштију првомученика Стефана. Тамо у трећем гробу, ископаном у пећинској стени, ја сахраних свог милог двадесетогодишњег сина Авива, који заједно са мном беше примио свето крштење од Христових апостола, а који умре пре мене. Умирући, ја оставих завештање да и моје тело положе поред њега". - Презвитер га опет упита: "Где ћемо вас тражити?" - Гамалил одговори: "Тражите нас испред села на јужној страни, на њиви званој Делагаври (тојест њива људи Божјих)". - Рекавши то, он постаде невидљив.

Пренувши се од сна, презвитер захвали Богу, и помоли се говорећи: Господе Исусе Христе, ако је ово јављење од Тебе, а није нека обмана, онда нареди да ми се оно понови трипут. - И стаде се Лукијан постити, једући само сув хлеб до наредног петка, проводећи у молитви и никоме не казујући виђење.

Ноћу наредног петка у девет сати Гамалил се опет јави презвитеру Лукијану на исти начин као и први пут, и рече му: Зашто си пренебрегао отићи и обавестити светог архиепископа Јована о свему што сам ти рекао? - Презвитер му одговори: Опрости ми, господине мој, ја се побојах да после првог виђења одмах идем и обавестим, плашећи се да не испаднем лажов; зато молих Господа да те пошаље к мени и други и трећи пут, да бих се уверио у истинитост. - А Гамалил, пруживши руку, рече: Мир теби, презвитере, почивај! - И изгледаше као да се удаљује од очију презвитерових. Затим, обраћајући му се понова, рече: Лукијане, ти размишљаш о томе како ћеш пронаћи и распознати мошти свакога од нас. Ево, погледај и разумеј што ти се показује. - Рекавши то, он принесе к презвитеру четири корпе; по изгледу три беху златне, а четврта сребрна: једна од златних корпи беше пуна црвенога цвећа, друга и трећа беху пуне белога цвећа, а четврта, сребрна корпа беше пуна жутог миомириеног шафрана. Прву златну корпу са црвеним цвећем Гамалил постави с десне стране презвитеру на истоку, другу са белим цвећем постави на северној страни, а трећу и четврту корпу постави заједно на западној страни, наспрам прве која се налазила на источној страни. И презвитер упита Гамалила који му то показиваше: Шта то означава, господине? - Он одговори: То означава наше гробове, у којима ми почивамо: тако, прва златна корпа са црвеним цвећем на истоку, означава гроб светог Стефана, обагреног мученичком крвљу за Христа; друга златна корпа са белим цвећем на северној страни, означава гроб господина Никодима; трећа златна корпа, са белим цвећем, што је према западу, означава мој гроб; а четврта корпа сребрна, пуна миришљавог шафрана, што стоји заједно са мојом, означава гроб мога сина Авива, који беше од утробе матере своје чист телом и душом и сконча у беспрекорном девству. - Рекавши то, Гамалил постаде невидљив, исто тако и корпе.

После овог виђења презвитер узнесе благодарност Богу, и још више приону на молитву и пост до трећега петка, очекујући да се и трећи пут удостоји истог јављења. И понова ноћу уочи трећега петка, онај чесни и светолики муж Гамалил, представши презвитеру у виђењу, рече му са претњом: Зашто се досад ниси постарао да отидеш код архиепископа и да га обавестиш о ономе што ти је јављено и речено? Зар не видиш колика је суша и невоља у поднебесју? А ти не хајеш. Еда ли нема по пустињама светих мужева, бољих од тебе, достојних овог откривења? Но ми, мимоишавши њих, хоћемо да будемо јављени преко тебе. Стога устани, па иди и кажи архиепископу да отвори место где ми почивамо и подигне храм, да би се нашим молитвама Господ смиловао на људе Своје.

Презвитер, уставши и заблагодаривши Богу, хитно оде у Јерусалим и обавести светог архиепископа Јована о овом трикратном виђењу и наређењу. Архиепископ, заплакавши од радости, рече: Благословен Господ Бог човекољубац који хоће да нам јави милост Своју откривењем светих Својих. И када се удостојимо пронаћи мошти њихове, онда треба мошти светог првомученика архиђакона Стефана пренети овамо у град, где се он борио са Јеврејима и видео небо отворено и Христа Бога у слави Његовој. А ти, чедо, - обрати се он презвитеру, - отиди на ту њиву и пронађи то место где леже свеци, раскопај до гробова њихових, па ме извести.

Вративши се из града у своје село, презвитер сазва побожне људе и оде с њима на њиву Делагаври. На тој њиви бејаше брежуљчић, па мислећи да мошти светих почивају ту, он хтеде ту да копа. Али најпре сву ноћ проведе у молитви на том брежуљчићу. Те пак ноћи свети Гамалил се јави неком иноку Нугетију, који обитаваше близу тог места, и рече му: Иди и кажи Лукијану презвитеру да се не мучи са копањем на том брежуљчићу, јер ми тамо не лежимо; него нека нас тражи крај шуме, са јужне стране, тамо смо сахрањени; а на оном брежуљчићу нас су полагали када су нас носили да нас сахране, и над нама по старом обичају творили плач; и за сведочанство тог плача учињеног над нама, насут је тај брежуљчић.

Уставши, инок оде и нађе на споменутом брежуљку презвитера Лукијана са многим људима где већ беху почели да копају, и исприча Лукијану оно што виде и чу. Презвитер прослави Бога што јави и другог сведока откривења. И упутише се к шуми, и поред ње нађоше камен са јеврејским написом: Хелиил, што значи: слуге Божје. Окопавши тај камен и помакнувши га, они пронађоше тесан улаз у пећину. Ушавши са свећом у пећину, они угледаше ископане у зидовима гробнице, и у њима мошти светих. Улаз у пећину беше с јужне стране; с десне стране према истоку беше гроб светог Стефана; наспрам улаза, на северној страни, гроб светог Никодима; а на западној страни, према светоме Стефану, почиваше свети Гамалил са сином, као што то беше раније показано презвитеру у виђењу корпи.

Презвитер одмах извести архиепископа јерусалимског Јована о обретењу светих моштију. Архиепископ, узевши са собом два епископа који се ту десише: Елевтерија севастијског и Елевтерија јерихонског, хитно дође на то место к моштима светих. Пошто улаз у пећину би проширен, они уђоше унутра. Када отворише гроб светог првомученика, одмах се затресе земља и људи, достојни по животу, чуше глас анђела који горе певаху: Слава на висини Богу и на земљи мир! (ср. Лк. 2, 14). А од моштију светога излажаше такав мирис, какав нико од људи никада осетио није; и тај неисказани миомир разли се по ваздуху за читавих десет потркалишта; и сви мишљаху као да се налазе у рају. Са архиепископом пак беше дошло много народа из Јерусалима и из околних села; међу њима се налажаху многи болесници, болесни од разних болести: слепи, сакати, мучени унутрашњим болестима, бесомучни, покривени ранама; сви они одмах добише исцељење. Број исцељених изношаше седамдесет три. Онда узевши мошти свију четири угодника Божјих изнесоше их на брежуљак уз појање псалама и других свештених песама; и људи их се дотицаху целивајући их с побожношћу. Архиепископ ускоро подиже на том брежуљку цркву у име обретених светаца и положи у њој мошти Никодима, Гамалила и Авива, а мошти светог архиђакона Стефана пренесе свечано у Јерусалим и положи у цркви, која се налажаше у светом Сиону.

У та времена један високородни муж, сенатор Александар, са женом својом Јулијаном допутова из Цариграда у Јерусалим на поклоњење светим местима. Видевши чудеса која бивају на гробу светог првомученика Стефана, Александар сагради у име његово камену цркву у граду, и много моли архијереја да мошти светог Стефана пренесе у њу; архијереј изађе у сусрет његовој усрдној молби и пренесе мошти. Но након извесног времена Александар се у Јерусалиму смртно разболе, и остави својој жени завештање са заклетвом: да му направи ковчег сличан ковчегу првомученика, и да га у њему положи поред моштију светог Стефана. Завештавши то, он умре. Жена поступи по завештању мужа: начини ковчег по свему сличан ковчегу светога Стефана, и у њему тело мужевљево при свечаној сахрани положи поред ковчега светог првомученика. И живљаше она у Јерусалиму при поменутој цркви, не желећи да се одваја од умрлог мужа, јер она вероваше да је он жив Богу.

Пошто Александрова жена бејаше још млада, лепа и усто богата, многи јој високородници нуђаху брак. Али она, целомудрена жена, никако није хтела да ступа у други брак, чврсто чувајући супружанску верност првоме мужу и очекујући да при васкрсењу добије са њим исти удео, приправљен праведницима. А када јој један од веома моћних властелина стаде силно досађивати својим наваљивањем да ступи са њим у брак, Јулијанија, желећи да се избави од њега, одлучи: да узме тело свога мужа и врати се своме завичају у Цариград, пошто већ беше прошло осам година од дана престављења њенога мужа. И она моли архиепископа да јој не забрани узети тело свога мужа; но архиепископ не пристаде. Тада Јулијанија одмах написа своме оцу који је живео у Цариграду, да јој издејствује од цара такво наређење, по коме би она могла несметано узети тело свога мужа и допутовати у Цариград. Ускоро њој стиже од цара наређење какво је тражила и показа га архиепископу. Видевши царево писмо, архиепископ се више не могаше противити и даде свој благослов да буде по Јулијанијиној молби. Тада Јулијанија, с благословом откривши у земљи оно место где стајаху оба ковчега: светог првомученика Стефана и њеног мужа Александра, узе као погрешивши ковчег са моштима светог првомученика уместо мужевљевог ковчега, јер је тако хтео Бог и желео првомученик. Пошто утовари ковчег у кола, у која беху упрегнуте мазге, Јулијанија крену на пут. Беше вече када она изиђе из Јерусалима; и те ноћи над воженим моштима чу се у ваздуху глас анђела који певаху славословља Богу, а од ковчега исхођаше силан мирис, као од мира изливеног у великој количини. А чуше се и крици ђавола који издалека викаху: "Тешко нама, јер Стефан иде и бије нас".

Слушајући све то, слуге Јулијанијине се уплашише и упиташе своју господарицу: Шта то значи, госпођо, што се чују разни гласови који изговарају Стефаново име? Не возимо ли ми ковчег првомученика Стефана уместо ковчега нашег господина Александра? - А она, лијући сузе од радости, одговори: Ћутите, децо, све се збива како хоће Бог и свети слуга Његов. - Када стигоше у приморски град Аскалон, они нађоше лађу која је пловила у Цариград, и плативши путне трошкове седоше у лађу са моштима свечевим, и лађа се отисну на пут. А када се лађа налажаше насред пучине, подиже се страховита бура на мору, тако да таласи покриваху лађу, те се сви на лађи поплашише од страшних валова; но, гле, њима се на очигледан начин јави свети првомученик Стефан и рече: "Ја сам с вама, не бојте се!" Рекавши то он постаде невидљив, и море се одмах умири, и они пловљаху даље благополучно. Над моштима пак светитељевим ноћу се јављаше светлост, и од ковчега исхођаше силан мирис, и у ваздуху се чујаше певање анђела. Када пристадоше у Халкидон, остадоше тамо пет дана. Дознавши за мошти светог Стефана, грађани се стадоше стицати к лађи, доносећи своје болеснике. И сви болесници што их беше у граду добише исцељење доласком првомученика. А изгоњаху се из људи и ђаволи, који бежећи викаху: "Стефан, камењем убијен од Јевреја, дошавши мучи нас страховито, и гони нас свуда, на земљи и на мору".

Отпловивши из Халкидона лађа срећно стиже у Цариград. Благочестива Јулијанија оде к оцу своме и подробно га обавести о моштима светог архиђакона Стефана. Затим се заједно са оцем упути, те извести о томе цара и патријарха, и сви се испунише велике радости. Патријарх са клиром и свим народом оде на морско пристаниште у сусрет првомучениковим моштима. Изневши ковчег из лађе, положише га на цареке колеснице и повезоше чесно уз псалмопојање, хотећи да га унесу у царев дворац, пошто цар беше тако наредио. За то време се од светих моштију догодише толика чудеса, да је то немогуће исказати: јер исцељење добијаху сви, ма каква болест и недуг да беху на њима. Када ова свечана поворка стиже до места званог "Константинова купатила", стадоше мазге што су вукле цареве колеснице са моштима; и премда их слуге тукоше да иду даље, оне се никако не могаху помаћи с места. Тада један мазгов, добивши по Божјем наређењу дар речи, проговори овако: Зашто нас бијете забадава? Јер свети првомученик Стефан жели да мошти његове буду положене на овом месту.

Чувши то, сви се веома удивише и запрепастише, и прославише Бога громким усклицима. Цар онда одмах нареди да се на том месту подигне камена црква. И за кратко време би подигнута прекрасна црква у име светог првомученика архиђакона Стефана, и у њој положене чесне мошти његове у славу и хвалу Господа и Спаса нашег Исуса Христа, слављеног заједно са Оцем и Светим Духом, коме нека је од нас грешних част и слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове. Амин.