Поводом двадесете годишњице од прибројавања манастира Високи Дечани Листи светске баштине, Министарство културе Републике Србије, у сарадњи са Епархијом рашко-призренском, у седишту Унеска у Паризу организовало је изложбу о изузетним универзалним вредностима српских светиња на Косову и Метохији, чије је очување уједно и мисија Унеска.

Присутнима се данас, на почетку свечаног отварања у дворани Сегур обратио г. Лазаре Елондо Асомоа, директор Унесковог центра за светско наслеђе, а затим и г. Арно Гујон, директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију Владе Републике Србије.

О бројним активностима којима Министарство културе Републике Србије указује на значај српских светиња и споменика културе на Косову и Метохији, уписаних на Листу светске баштине и Листу светске баштине у опасности, као и борби за њихово очување за будуће генерације говорио је г. др Никола Селаковић, министар културе Републике Србије.

Изложбу је надахнутим словом отворио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије:

– Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, уважени министре Селаковићу, поштовани директоре Елондо Асомоа, поштовани господине Гујон, ваше екселенције, часни оци, даме и господо, драга браћо и сестре.

Не ужиже се светиљка и
меће под суд него на свећњак,
те светли свима који су у кући. (Мт 5,15)

Где је примереније сетити се ових Спаситељевих речи него овде у Паризу, Граду светлости, a поводом 20. годишњице уношења једног, засигурно ванредно вредног културног и верског светионикa, манастира Високи Дечани, у Унескову Листу светске баштине. Светлост којом сија овај град, као драгуљ историје и културе читавог европског континента, по свему судећи иста је она тиха светлост којом горе дечанска кандила и којом сијају Високи Дечани како православним Србима тако и целом цивилизованом свету. Та светлост јесте одраз Онога који је Светлост истинита што обасјава сваког човека и читав свет, Господа нашег Исуса Христа, и израз вере наших предака у Њега, односно у оно што је истински добро, узвишено и лепо. Због тога бројне цркве и манастири у Србији и Француској, али и у читавом свету, нису само духовни светионици, већ представљају ремек дела архитектуре и уметности читавог човечанства.

Високи Дечани, због тешких и сложених историјских околности кроз које је српски народ кроз векове пролазио, а кроз које, нажалост, и данас пролази, своју примарну светлоносну мисију су константно, ћутке и достојанствено остваривали, сведочећи и у најмрачнијим временима да је светлост једини исправни пут и једини прави циљ сваког човека. Тако су они и онда када је тама зла, греха, мржње и насиља била најгушћа и када се чинило да наступа њен тријумф, својом светлошћу обасјавали пут ка добру, врлини, миру и љубави.

Својим трајањем и деловањем Дечани су, као и свака друга хришћанска светиња, увек сведочили светост и указивали на њу као на највиши идеал и императив Јеванђеља исказан речима Господњим: Будите свети, јер сам ја свет! (3Мој. 19,2). Тако су они указивали и на то да је светост основно назначење човеково, односно да је сваки човек створен да би постао свет. Зато су манастири места истинског преображаја, јер превасходно кроз подвиг, пост, молитву, богољубље, братољубље и друге врлине, препорађају људе.

Како оснивачи манастира тако и њихови житељи јесу људи који припадају једном конкретном народу, али будући просвећени и освећени благодаћу Божјом, они превазилазе границе народа из којег су потекли и поистоветивши се са Христом постају универзални људи и по љубави припадају свима. Зар најбоља илустрација овог о чему говорим није река православних, али и других људи различитих вера и народности, који су приступали и приступају Светом краљу Стефану Дечанском молећи и добијајући помоћ Божју преко њега. То исто важи и за манастире као света места, као светиње. Важи и за Дечане. И они превазилазе границе народа и Цркве којој припадају. Такође, имају универзални значај, припадају целом свету, што не негира њихову примарну припадност српском народу и Српској Православној Цркви који су их изнедрили, дајући тако простора појединим групама или народима да кривотворе историјске чињенице и својатају туђу духовну и националну баштину. Поготову кад се узме у обзир да је управо таква агресивна иницијатива и довела до тога да је Унеско морао да се стави у заштиту Дечана и очување светиња чији је опстанак, у таквом амбијенту упитан, изложен могућем угрожавању и не дао Бог уништењу.

Пре тачно двадесет година манастир Високи Дечани је уписан у Унескову Листу светске баштине и то је повод нашег вечерашњег окупљања. Две године касније (2006.) још три српске светиње са подручја Косова и Метохије (Пећка Патријаршија, Грачаница и Богородица Љевишка) такође су уписани у Листу светске баштине у опасности. Стављањем Високих Дечана и остале три поменуте српске светиње под своју заштиту, Унеско је показао њихов универзални значај за цео цивилизовани свет, истовремено их чувајући за будуће нараштаје, за све оне који траже мир, теже  добру и љубе светлост. Због тога смо и као народ и као Црква неизмерно благодарни Унеску који је својом делатношћу учинио да се по ко зна који пут покажу истинитим речи Јеванђеља да светлост светли у тами и тама је не обузе (Јн 1, 5). Нека управо та тиха и непотрошива светлост којом целом свету сијају Високи Дечани испуни све нас овде сабране, све људе дечанског окружења и целог света и нека нас свагда води кроз живот. Овим проглашавам вечерашњу изложбу отвореном.

***

На крају свечаног отварања хор Богословије Светог Кирила и Методија из Призрена извео је полусатни концерт. Свечаном отварању изложбе присуствовали су: Високопреосвећени Митрополит рашко-призренски г. Теодосије; Преосвећени Епископ париски и западноевропски г. Јустин; протођакон Радомир Врућинић, ректор Богословије Светог Саве; протођакон Драган Радић, професор Православног богословског факултета у Београду.

Манастири Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница и црква Богородице Љевишке у Призрену су врхунска остварења српске средњовековне уметности и хришћанска света места највишег ранга, од посебног значаја за српску црквену и националну историју, али и, што је и најважније, за живот Српске Православне Цркве. Ове светиње су прворазредни споменици културе, одабрани да репрезентују домете српског уметничког стваралаштва на подручју Косова и Метохије у средњем веку. Њихове историје се преплићу и уско повезују захваљујући њиховим ктиторима, а у великој мери и сликарима и градитељима који су демонстрирали свој препознатљив уметнички стил и понекад остављали своје потписе на овим споменицима. Сва четири споменика су наручили српски световни и црквени поглавари.

Српска културна баштина на Косову и Метохији је и данас најугроженије културно добро у читавој Европи. И поред тога што баштини четири велелепна добра која су део светске баштине Унеска и имају изузетну универзалну вредност, непрекидни насртаји на српску баштину на Косову и Метохији, покушаји преименовања и фалсификовања историје постали су свакодневица. Напади на вернике и објекте Српске Православне Цркве на Косову и Метохији су континуирани и отежавају свакодневни живот, као и активности у вези са заштитом покретног и непокретног културног наслеђа Републике Србије. Само у 2023. и 2024. години догодио се 31 напад, од којих је већина била усмерена на уништавање и скрнављење верских и културних добара.

***

Унеско (United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization) представља организацију Уједињених нација чији је основни циљ успостављање и одржавање мира у свету кроз међународну сарадњу у науци, култури и образовању. Основан је 16. новембра 1945. године у Паризу. Данас та организација броји 193 земље чланице и још 11 придружених чланова које су укључене у рад ове организације кроз пет главних програма: образовање, природне науке, друштвене науке, култура и комуникација и информисање. Програм светске баштине је један од најпрепознатљивијих програма Унеска. Основан је Конвенцијом о заштити светске културне и природне баштине 16. новембра 1972. До данас су га ратификовале 193 државе света. Светска баштина заправо представља списак места које је номиновао Комитет светске баштине Унеска у циљу очувања тих локалитета од културног или природног значаја. Данас се на тој листи налази 1172 места од којих је 869 од културног значаја, 213 од природног значаја, а 39 подручја која представљају и културну и природну баштину. Србија је чланица Унеска од 2000. године, а на овој листи се налази пет локалитета од културног значаја код нас. То су: Гамзиград, манастир Студеница, Стари Рас и Сопоћани, Српски средњовековни манастири на Косову и Метохији и надгробни споменици, стећци. Чак 12 локалитета је на чекању за листу природних добара.

Извор: СПЦ