Литургију у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, у 10. Недјељу по Духовима  је служио јереј Александар Раковић.

На крају Литургије обратио се вјерном народу бесједом о престојећем Богородичином посту, тумачећи Јеванђеље.

“Чусмо јеванђелску ријеч, догађај о томе како Апостоли нису могли да исцијеле човјека мјесечара, који је под утицајем злог духа мјесечарио, и који је био у ризику и страху да ће бити злоупотријебљен од стране злог духа и да ће изгубити чак и совј живот.

Знамо да је Господ, још док је био на земљи слао Апостоле да служе и врше Његову мисију, да се спремају и упознају са послом и службом коју ће морати да врше много озбиљније када ‘Он сједне са десне стране Оца’. Али они већ ту показују слабост, ону која је опасније од сваке друге а то је маловјерје, слабовјерје. И они прилазе Господу и он им кратко и јасно одговара ‘због невјеровања вашег’. Дакле, Господу никако није јасно што је наша вјера мала и слаба, када су Његова милост и човјекољубље неизрециви. И то што је рекао Апостолима, треба да одзвони и допре до свих нас, јер је и наше невјеровање велико. А знамења, чуда и милост су велики, исто тако као што је наше невјеровање и маловјерје такође велико у свим временима”, бесједио је о. Александар, додајући да и код нас има живих свједока преко којих Господ излива своју милост на нас чинећи чудеса.

Објашњавајући шта нам то показују чуда, он је казао да она значе безусловну милост и љубав Божју.

“Битно је само да спознамо љубав Божју и ради тога је све дјеловање Христово које чини преко својих светих, само да познамо колико је Његова љубав неизрецива. Наравно, никада то нећемо у пуноћи моћи да схватимо, али то нам је задатак и подвиг, да то неисцрпиво без-дно љубави Божје откривамо, да се томе дивимо, и да на томе благодаримо Богу.  

Ако се чему треба дивити треба се дивити онда је то милосрђу и љубави  Божјој према нама грешним и невјерним”, казао је о. Александар, истичући важност молитве “ Господе, дометни нам вјере”.  

Напоменуо је да треба стално и упорно да се молимо, да наша вјера расте, да достигне мјеру макар ‘зрна горушичиног’.

“. Наша вјера треба да буде постојана, да расте, јача, узраста како би била приправна и способна за Царство небеско. Тај процес рај раст мора да буде константан”, закључио је о. Александар.