Мржња у доба короне
Глобална епидемија новираног обољења плућа је изазвала de facto увођење ванредног стања, па је обављање већине редовних послова и активности стало и у Црној Гори. Вишемјесечне званичне пријетње злогласним Законом о слободи вјероисповијести су заустављене кад се примакла колективна угроженост здравља и живота људи. Мржња, пак, према Српској православној цркви прокрчила је себи пут.
Она је своју прву следећу шансу дочекала већ оних дана када је у Црној Гори постојала само стрепња од појаве првих случајева епидемије. Тада је осванула лажна вијест да су свештеници манастира Српске православне цркве заражени смртоносним вирусом. Прошло је дана док су и заиста регистровани први случајеви обољевања, али је истоврсна лажна вијест још једном одапета – са малобројних али упорних медија је устврђено да су заражени повратници из иностранства учествовали на црквеним литијама, што је демантовано чак и од стране тако злоупотребљених грађана. Услиједио је масовнији повратак наших држављана у земљу и болести су узеле маха. Обје.
После краће драмске паузе очигледно лоших глумаца, представа са истих медија је настављена, па је убилачка брига за здравље државе исказана најпримитивнијим вријеђањем већине њених грађана који су, умјесто вјерницима Цркве, у глас названи „лизачима кашичице“. Ову и овакву синтагму сковали су београдски медији дискутабилне професионално-умјетничке вриједности али јасно уочљивих идеолошко-политичких циљева. Некажњивост њене јавне употребе, а тиме и пуни омаловажавачки капацитет, одмах је препознат у Црној Гори будући да је ријеч о јединој земљи чија власт је покушала да незапамћено насиље над грађанским и вјерским правима представи као правни и цивилизацијски стандард.
Ту чудима у Црној Гори није крај, јер је народ, и то не само православни, истовремено изненадио снагом побожности која управо у оданости Цркви налази свој, каткад једини, а без сумње аутентичан израз. Због тога се у улози извршиоца оваквог новоговора јавило свега неколико лица од којих већина не потиче из Црне Горе или у њој не живи. Суграђани који су жељели да дају свој допринос у овом јуришу на Српску православну цркву одлучили су да дјелују тајно, па је тако Eпархија будимљанско-никшићка била принуђена да пријави да је непознато лице поставило, на вратима парохијске цркве, лажно обавјештење којим, у име свештвенства, позива вјернике на кршење ванредних мјера заштите.
Било како било, у истим црногорским медијима је почело вишеструко, повратничко објављивање ауторских текстова чије централно мјесто остаје баратање позајмљеном кованицом мрзитељског значења. Покушај да се на интелектуалан начин помогне општем добру свео се на називање Свете тајне причешћа „редним лизањем“.
Крешендо овог вербалног дивљања у јавном простору наступа када је читаво једно вјероисповиједање окарактеисано као „пошаст“ и „непрекидно подстицање лудих и збуњених на интимне односе“, а цјелокупно свештенство названо „биотерористима у мантијама“. Егзалтирано јављање о смрти епископа ваљевског, господина Милутина, налик радовању, не треба посебно коментарисати. Тиме је нестала и последња илузија да се ово антицрквено боготражитељство икоме може приказати као хришћанско.
И док мантрашко понављање о „лизању кашичице“ није посвједочило нарочиту оргиналност извођача, оно је несумњиво потврдило њихову намјеру омаловажавања. Уважени професор права, који је руководио израдом системских закона који важе у земљама региона, укључујући и Црну Гору, дефинише омаловажање као „негирање или потцјењивање вриједности које чине част једног лица“.
Света тајна причешћа представља једну од најважнијих вриједности исповиједања вјере сваког хришћанина и свештеника његове Цркве. Према документу „Вјера Светих Катихизис Источне Православне Цркве“, који чини основне изворе аутономног црквеног права, Света тајна је „видљива свештена радња кроз коју Божја благодат преноси чудотворне дарове“, ако се ови „слободном вољом усвајају и изражавају кроз добра дјела“; даље, Причешће представља „Свету тајну у којој побожни хришћани под видом хлеба и вина примају истинито тијело и крв Господа нашег Исуса Христа“. Иако то није непознато ни лаицима, јасно је да чак и сам овај симболички чин није описан као обедовање, већ као „примање Господа Исуса Христа“ – који је и установио Свету тајну причешћа и од којег и према којем се и вријеме рачуна.
Умањивање важности вјерског обреда није се зауставило на његовом поистовијећивању са јелом и пићем, већ су појединци сишли у подземље непристојног понашања називајући, одатле, свештенство и вјерни народ „православним лизачима“. Радња лизања типично је својствена начину на који се хране четвороножне животиње, због чега, у друштвеном говору, етимологија није одвела ову ријеч даље од појмова изразито погрдног значења, као што су „улизица“, „улагивање“ и „лагање“.
Истинитост вриједносних судова у ангажованом јавном дискурсу се нужно не доказује, али њихова очигледна неистинитост представља отежавајућу околност када се таквим судовањем крши право другог.
Да овакво обрушавање на Цркву само себе разобличава, показује манијакално игнорисање чињенице да је цјелокупно свештенство Цркве, заједно за вјерницима, поступило у складу са свим новоусвојеним прописима и, без иједног изузетка, ограничило и прилагодило свој живот и актвности. Штавише, Црква је ставила властима на располагање своја средства и најодговорније се укључила у заједничку борбу против заразне болести – настављајући да помаже грађанима и здравственим и другим јавним установама. Влада Црне Горе је максимално ограничила право вршења вјерских обреда и Црква се томе није противила, управо из разлога потребе заштите јавног здравља. Напротив, исправна одлука Владе да не забрани богослужење, макар оно било и без присуства вјерника, схваћена је као добронамјерна и тако прихваћена. У условима општег утиска да се епидемиологија показује транседенталнијом од сваке религије, свештенство је исказало пуну подршку здравственим радницима и њиховим напорима.
Упркос свему овоме, Црква је засута увредама и то због обављања Свете тајне причешћа. Званично, разлог напада је то што су се епископи и протојереји усудили да посвједоче своју вјеру и колективно искуство непреношења заразе приликом узимања Причешћа у нашој Цркви.
Представници Института за јавно здравље и Националног координационог тијела за заразне болести оцијенили су да овај вјерски обред носи собом „одређени епидемиолошки ризик“. Иако је то стандард, очигледно нисмо у ситуацији да не оцијенимо позитивном чињеницу да су представници Владиних тијела употребили израз „симболично конзумирање хране коришћењем истог прибора“ – уважавајући, тако, макар елементарна вјерска осјећања својих грађана. Црква је, с друге стране, исказала потребу да се њено право на обављање Свете тајне причешћа не забрани у потпуности, с обзиром на то да је већ сведено на минимум. Она није најавила било какво противљење мјерама заштите. О појединостима, укључујући и начин употребе светих сасуда и других предмета такође се могло разговарати у јавности. Али нема с ким.
Вријеме пред нама ће брзо показати да ли је власт одлучила да се, у односу према Цркви, до краја поведе правилима учтивости и владавине права или ће вратити усамљеним гласовима давно превазиђених идеја што би лако могло довести, по слову Друге посланице Петрове, да „потоње буде горе од првог“. Јер, ако је „ругачима“ дозвољено да се понашају по сопственом нахођењу, онда су наступила „последња времена“.
У овом тренутку није од пресудне важности расправљати о обиму дозвољених ограничења слободе вјероисповијести и о томе да ли су одредбе из члана 25 и 46 Устава Црне Горе у међусобној колизији или нису. Ово тим прије што је Црква и сама ограничила своје активности доприносећи општем настојању да се друштво сачува од болести.
Важно је, међутим, подсјетити да право на достојанство и неповредивост личности не може бити ограничено ни за вријеме ванредног или ратног стања и да његово кршење не може да допринесе заштити, већ само да угрози здравствено и свако друго стање. Влада има уставну, међународну и законску обавезу да обезбиједи апсолутно поштовање овог права. Иако су увреда и клевета, како се то уобичајено каже, декриминализоване у Црној Гори, то не значи да су увреде и говор мржње некажњиви. То је потврђено бројним обавезујућим нормама, а нарочито одредбама Закона о облигационим односима, Закона о медијима и Кривичног законика – којима се, за различите случајеве, конкретизује уставна норма о ограничености слободе изражавања правом другог лица на „достојанство, углед и част“.
Слобода изражавања, наравно, подразумијева право да се саопшти и оно што се другима не свиђа, па и оно што може да шокира или узнемири. Према европском праву, Цркве и вјерске заједнице дужне су да толеришу негирање својих увјерења и учења. Барем је Православна црква позната по томе да не пледира на безгрешност. То јој је и име дало.
Оно што је забрањено јесте коришћење слободе говора на начин и ријечима које евидентно имају за циљ да увриједе и понизе. У „случају Лингес“ Европски суд за људска права је нагласио да се право на слободу говора мора вршити „у доброј вјери“, док је у „случају Ото-Премингер“ пресудио о „дужности избјегавања безразложног вријеђања других које не доприноси јавној расправи и напретку у људским односима“. У истом случају, а који се тицао односа слободе говора и слободе вјероисповијести, судије су подвукле да „постоје негирања права других која сама себи одузимају право да буду толерисана“. Црногорски случај је управо такав.
Када се утрврђује о намјери омаловажавања, није одлучујуће мишљење појединца или неке међународне комуне, већ преовлађујуће схватање једног конкретног народа и друштва. Ово посебно долази до изражаја у друштвима у којима припадници конкретне Цркве или вјерске заједнице чине већину, као што је то био случај са католичким вјерницима у Тиролу, у спору из 1994. године.
У „случају Гомез да Силва“, Европски суд је истакао да је увредљив говор, у одређеној мјери, допуштен у ускополтичким дебатама и то онда када се јавља као реакција на претходно изречене провокације и исто тако увредљиве ставове.
Потврђујући праксу Европског суда, Савјет Европе је 2007. године усвојио Препоруку под називом „Светогрђе, вјерске увреде и говор мржње“, а у којој је државама-чланицама предочено да „критицизам не смије да се састоји у намјерним и малициозним увредама или говору мржње који подстиче на узмемирење, дискриминацију или насиље“. У истом документу се наводи да се слобода говора не може употребљавати у вјерским стварима на исти начин као и у политичким дебатама, због чега државе имају право да највећа ограничења слобде говора примјене баш у области заштите вјерских права и слобода.
Ово је сасвим разумљиво када се, поред осталог, зна да Црква забрањује употребу оног што у свом монополу има држава – а то је принуда. На овим просторима је, нажалост, више него познат манир да се кукавички однос према држави компензује неџентлменским понашањем према Цркви. У жељи да се то, у суштини неморално, понашање оправда, према Цркви се често исказује и једна помодно-сајентистичка гадљивост која себи приписује методолошку супериорност, ама њени промотери упорно покушавају да супу једу виљушком.
Наука и религија су различите врсте система знања који своје законе и истине не откривају на исти начин. Вјера није ствар такве материјалистичке извијесности која би себе потврђивала у једнаким временским размацима или ратама. То је посвједочио још Свети Аурелије Аугустин неколико вјекова прије тзв. шизме која је за многе, како се то показа у вријеме ове бриге за здравље, још увијек извор фрустрација. Он, у свом чувеном дјелу, De Civitate Dei, објашњава: „Ако би Бог удијелио свакоме ко тражи, сматрали бисмо да му треба служити искључиво ради таквих награда, те би нас тако схваћено богослужење радије учинило пожудним и похлепним него побожним.“
Ово није прва епидемија у историји и свако ко наступа као да га вјероисповиједање познато више од двије хиљаде година запањује, изиграва космичку необавијештеност. Право на слободу вјероисповијести је, по својој природи, колективно људско право које се остварује у заједници са другима. Мржња је, с друге стране, једино законита у своја четири зида и ту, ако боље није могуће, треба да остане.
Аутор је доктор правних наука и члан правног тима Митрополије црногорско-приморске
Извор: mitropolija.com
