БАБА ДАНА ИЗ РОЖАЈА

Наслов ове кратке приче је могао да буде на тему како непажња и непромишљеност могу скупо да коштају. Али не и на празник Света три Јерарха, они су детерминисали и организовали цио овај догађај.

БАБА ДАНА ИЗ РОЖАЈА

 "Господине, да ли имате пасош?" - питање службеник полиције на граничном прелазу Драченовац ми је деловало јако чудно јер кад год идем у Србију обично користим личну карту коју сам и овом приликом уредно дао уз остала документа.

"Немам са собом, а јел' има неки проблем?"- на љубазност службеника ја се потрудих да будем исти али ме прилично пробуди помисао која ме је посјетила трен прије него ми је човјек са друге стране стакла рекао да ми је лична карта истекла тачно прије 10 дана.

Услиједило је брзо поздрављање са мојом екипом уз међусобно тјешење да ће све бити како треба. Договор је да се чекамо у Рожаје чим они заврше обавезе и да се заједно враћамо кући.

Чим сам изашао из буса одмах са чуо звона цркве "Ружице" у Рожајама и како је било пар минута послије 9 схватио сам да је Литургија управо почела.

Лијепа црква Светог Јована Крститеља, познатија као Ружица, која ће послије фрескописања које је у току имати још љепши изглед је поред свештенослужитеља, чтеца и појца имала на овај празник и нас четворо вјерника на Литургији.

„Сине, баба има немоћне руке и 'перисала је раме, знаш сине ја имам ту уграђен шараф а шараф превелик и само оволико могу да помјерим руку (и показа ми бака докле може да помјери руку) па ако можеш, срећо бабина да ми прислужиш ове свијеће за живе?“ - обрати ми се после Свете Литургије уз осмијех старица, крепког и живог погледа али оронулог тијела и погурена. Покрет јој је, упркос свему, јако жив и необична снага избија из тог малог и намученог тијела.

„Наравно, бако, са задовољством“- рекох јој и док сам прислуживао свијеће чух како тихо, једва чујно набраја у себи имена: Мило, Весна, Тамара, Матија,…

Полако је ова наша мала православна заједница, скупљена то јутро на необичан начин, почела да излази из цркве и отац Слободан ме позвао да свратим у њихов парохијски дом на послужење.

„Е он иде са мном!“ - рече живо старица и настави

„Мени је данас прислава, Света три Јерарха, сама сам кући и њега су ми послала сама Света три Јерарха да ми буде гост“. Ове њене ријечи су за мене и пароха биле најјачи ауторитет и ту поговора није било. Како смо се поздрављали отац Слободан ми је рекао тихо: „Баба Дана ти је гром!“

Полако смо кренули малом пртином ка мањој капији црквене порте која се уједно и помоћна капија градског православног гробља у Рожајама. И кренуо је живи и динамични разговор који је трајао неколика наредна сата.

Баба Дана је родом Васојевка. Како је тада био обичај млада се удала и са 24 године остала удовица. Срчани удар је раздвојио њу и њеног човјека привремено на овом земном шару и њој је на старање остало троје дјеце од којих је најмлађа кћерка имала само 5 мјесеци. Ја сам добар дио свог дјетињства проводио са својим бабама и ђедовима и већина њих данас нијесу са нама и посматрајући ту дивну старицу час ме подсјећала на Вукосаву, час на Станојку па онда по неким манирима на Јованку а моменат када ми је поменула од када је удовица ме је подсјетило на једну дивну старицу светог живота која ми није била биолошки предак али зар је то битно: бабу Стану!

Моменат када смо ушли и лијепу и скрому малу кућу окружену великим породичним кућама које се налазе између главне Рожајске магистрале и улице Маршала Тита ми је дјеловао као да сам ушао у монашку келију. Прислужена свијећа на столу, класичан старији креденац коме су једна врата отворена а унутра прави мали иконостас за иконом крсне славе „Св.Василија Великог“ и бројним другим иконама. Мирис тамјана се још благо осјећао. Брже боље се сјетих и том дивном куђном иконостасу придодах и иконицу Св.Три Јерарха коју сам имао са собом као и парче вате са моштију Св. Петке (чију сам иконицу такође видио у иконостасу) као благослов из моје скорије посјете граду Јашију у Румунији гдје почивју свете мошти ове дивне светитељке.

Било је ту нешто јако топло у том малом и скромном дому. Није то само био уредно наложен шпорет још прије Литургије да „држи варту“ него је ту било нешто много , много топлије.

„Што сам год више имала невоље у животу све сам бивала јача.“- каже баба Дана и у даху наставља: „без невоље нема богомоље“

„Имам јако добре комшије, цијене ме и поштују иако су сви друге вјере. Али, то ти је као и у животу, како се поставиш. “- каже она и у том моменту схватам њену љубав према ближњем и чињеницу да свој мали, православни кутак држи у креденцу јер њу тако шармантну и дружељубиву воле сваког дана да посјећују све комшије и она из љубави према њима, посебно онима који нијесу њене вјере, не пркоси својим православљем већ своју вјеру свједочи својим животом, љубављу, милосрђем, личним примјером.

„Када није било ових телефона као ово сада да их сви имамо по неколико комада, зове мене ту прва комшиница да имам позив из Ниша, на фиксни телефон. Са друге стране ми каже непозната особа да ћемо ми бити пријатељи и да се његов син и моја кћерка воле па ће се и узети“- каже бака и наставља:

„Господине, ја вас не познајем али да ви одма речем: речите ви вашем сину да то одма прекидају јер ја знам да моја кћерка није за ваше куће. Па она ни кафу не умије да скува...“- схвативши брзо да разговара са једном духовитом и хронично радосном особом будући пријатељ је уз благи осмјех рекао да се дјеца воле и да им ми, када су се већ тако лијепо нашли, не стајемо на пут. Брзо је било и вјенчање, дошли сватови и била је лијепа свадба и весеље.

Са пензијом од 170 евра баба Дана је јако богата особа. Сва њена дјеца, небитно да ли су јој рођена или су јој унучад су добро и здраво, сви су успјешни људи у својим областима: љекари, фармацеути, мајстори за телефоне итд. Једно од њених уничади које живи у Србији није хтјело ни да чује да рођендан прође без бабе. Ма нема шансе, ако нема бабе нема ни прославе пунољетства! Посебну част ми је учињела са тиме што је и мене кога је први пут у животу видјела назвала својим унучетом.

„Као да сам знала да ћеш ми ти доћи па сам купила двије векне хлеба. Овај који ја купујем је баш добар, још је топао и мекан. И то све што сам ти поставила да поједеш“- није морала два пута да ми понавља јер сувој ћуретини, љутом ајвару, слатком од ароније и врхунском старом сиру са планине Ахмице који ме је подсјећао на мој завичај нисам могао да одолим.

„Него сине, да те пита баба: шта ће ово бити, оће ли нам отети светиње? Знаш, овђе нам није дозвољена Литија, па су наши људи одавде ишли у Беране и како су тамо лијепо дочекани, ракије обичне и куване, хране у изобиљу, као браћу најрођенију“

Испричао сам јој да је највећи аплауз оно вече, с краја децембра, када је изгласаван овај нечасни закон, на мосту Блажа Јовановића у Подгорици, изазвало када је О.Предраг објавио да је мала али часна православна групација у Рожајама на кратко прекинула саобраћај на главној магистрали скрећућу са тиме пажњу јавности на безакоње које нам је било припремљено.

То јој је посебно било драго да чује. БАБА ДАНА НЕ ДА СВЕТИЊЕ!!!

„Да те баба загрли, срећо бабина“- само поздрављање је била посебна прича и трајало је нетипично дуго. Баба ми не да да кренем и нека три пута само се загрлили и поздравили. Колико год ми било топло и пријатно у том њеном загрљају морао сам да кренем. Отишао сам напуњен надом да у овом нашем народу има још оваквих лијепих и честитих душа и када оне буду отишле на боље мјесто да ће их наслиједити у врлини неки други, такође добри људи. Да нећемо бити програмирани са затрованом водом, софтверски кодираном храном и алгоритмима који ће да нам пумпају свијест са непотребним информацијама већ да ћемо смоћи снаге да и храну и воду закрстимо а да нашу свијест хранимо здравим и лијепим садржајима, овима којима се храни свака баба Дана из нашег окружења.

Аутор текста је инжењер из Подгорице

 

Video kanal Eparhije

Srpska pravoslavna crkva

Radio Svetigora

Sveviđe