Молитвеним сабрањем и ломљењем славског колача древна светосавска Епископија будимљанско-никшићка, прославила је своју славу, на празник Свете Марије Магдалине – Благе Марије, у уторак 4. августа 2020.

Свету Архијерејску Литургију у катедралном манастиру Епархије - Ђурђевим Ступовима служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије са више свештеника и свештеномаха.

Честитајући празник и славу Епархије архипастирском бесједом, сабране је поздравио Преосвећени Владика Јоаникије. Он је казао да је сваки проповједник Јеванђеља Божјег и сваки истински свједок Христов свједок Васкрсења. Прослављајући Свету равноапостолну Марију Магдалину, која је заједно са Светим апостолима пратила Господа, видимо једног таквог свједока Христовог.

„Видимо да је она, када је срела Христа, из небића прешла у биће, да је доживјела васкрсење прије Христовог васкрсења. Била је, нажалост, ђавоимана жена, не говори се откуд то; помиње се да је имала седам демона, а то значи да је њена душа била поробљена, помрачена демонским мраком“, казао је Владика.

Када је срела Господа, Који је пун благодати и истине, свјетлости и правде, љубави и живота њена душа, додао је Епископ, ослободила се од демона само једном ријечју Господњом.

„Од тада није напустила Господа ниједног часа, него је ишла заједно са апостолима да слуша Његову ријеч и да служи Господу своме и Светим апостолима. Она је тиме доживјела васкрсење, јер се поробљеност гријеху, а нарочито поробљеност ђаволу, изједначава са смрћу. То је горе од смрти, а ослобођење од демонске силе, мрака и таме је, већ, једно васкрсење“, бесједио је Преосвећени Владика.
Света Марија Магдалина је и прије Христовог васкрсења могла посвједочити да је Он васкрсење и живот и зато је она, по ријечима Епископа Јоаникија, остала у моменту када су се апостоли, осим Јована Богослова, разбјежали и напустили Господа, по слабости људске природе.

„У оном страшном моменту, када се човјек дрзнуо да суди Богу и да поведе Христа на Голготу, Света Марија Магдалина као, већ, свједок васкрсења Христовог остала је заједно са Пресветом Богородицом и женама мироносицама под Крстом Христовим, гледајући Његово страдање и смрт. Зато је Господ удостојио да међу првима види Његово васкрсење. Одлазила је редовно до гроба Његовог, од петка до недеље, и видјела је васкрслог Господа Који јој се јавио“, навео је Његово Преосвештенство.

Да ли је она у нечему била јача, у некој предности над Светим апостолима, запитао је Владика, истакавши да је она само имала већу оданост и већу љубав у том моменту, јер је, већ, доживјела васкрсење када је Господ ослободио од демонске злобе и пакости.
„Од тада је Дух Свети, сила Божје истине и свјетлост Божја просвијетлило њено срце, њен ум и цијело биће. Али, она је доживјела још једно своје васкрсење када је видјела васкрсење Христово, које има такво дејство да и нас чини учесницима Његове славе и побједе над смрћу. Видјела је васкрсење Христово, али је изнова доживјела своје васкрсење у пуноћи, јер је постала саучесник Његове побједе над смрћу и Његове славе“.

„И она, испуњена Светим Духом, послије Тројчиндана, је почела проповједати и свједочити васкрсење Христово, свету вјеру да проповједа као апостол, зато је зовемо равноапостолном. Дошла је, чак, до Рима и до цара Тиверија, показала му црвено јаје и поздравила га: Христос васкрсе! Ево, још једног свједочанства васкрсења Христовог“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије бесједећи о Светој Марији Магдалини, чији празник древна светосавска Епископија слави као своју славу.

Указао је да је Свети Сава утемељио ову Епископију са својим братом од стрица жупаном Првославом, који почива у манастиру Ђурђеви Ступови, и овдје поставио првог Будимљанског Епископа Јакова. Та Епископија је до средине 17. вијека живјела пуним животом, док је нијесу Турци уништили.

„Митрополита Будимљанског Пајсија, оптуженог да подиже устанак против Турака, на вратима Ђурђевих Ступова, живог су разапели и одрали. Он је узишао на Христову голготу и примио христолику смрт. Он је сигурно Свети, чекамо не бисмо ли нашли још података о њему, па да га предложимо за канонизацију. Од тада за наредних 350 година ова Епископија је била упражњена и много страдала, светиње њене су порушене, цијела десна обала Лима је била порушена и манастири Шудикова, Урошевица, Калудра и светиње по бихорском крају, а црква Светих Петра и Павла претворена у џамију, једино манастир Подврх је остао“.

Од тада, конатстовао је Владика, није престало страдање ове Епископије.

„Читаво вријеме турског ропства, онда аустријско ропство које било, по много чему, теже и опакије од турског. Свега 23 непуне године Краљевине Југославије је било вријеме да се мало зацијеле ране, које су се, опет, позлиједиле у току рата кад је устао брат на брата, када су поједине групе устале на Бога, на Цркву и на Светиње, а послије цијело вријеме комунистичког терора и гоњења Цркве и шта је друго било обнова Епископије 2002. године него њено васкрсење из гроба, из мртвих“.

„Иако су њени корјени остали живи, пуни духовних сокова и светосавске духовности, дубоки корјени који су напаји душу нашег народа у најтежим временима сачували су га да остане на свом мјесту, да сачува своју вјеру и да остане вјеран порушеним светињама. Ево манастира Црнче који се обнавља! Преко 250 година народ се окупљао на порушеним темељима и на темељима манастира Шудикове, спаљеним 1738. године. Каква вјера, каква љепота, каква слава која је свједочена на појединим мјестима!“, констатовао је Епископ.
Оцијенио је да је обнова Епископије значила много за наш народ.

„Тада се наш народ сабрао око својих свештеника, око светиња и зато је настала велика обнова. Надамо се да то није била само обнова у грађевинском смислу. Преко 65 цркава нових је започето, већина њих су завршене и освештане. Не треба се хвалити, али треба да знамо шта се учинило. Преко 30 старих светиња је обновљено или започето да се обнавља, већина њих из темеља. Много је важније да се духовно обновимо и објединимо око Христа, Духом Божјим да се обнављамо, Божјом истином, љубављу и правдом. То је започело и, хвала Богу, видимо велику оданост нашег народа својим светињама и вјери, а то значи својим прецима и својим потомцима“.

„Даће Бог да прођу искушења која трпимо данас, ви сте сви свједоци и сви сте се борили да се сачувају Светиње, да се не дира у њихов идентитет, да се не поробљавају наше светиње, јер су посвећене Богу и морају бити слободне. И вјера мора бити слободна. И Црква мора бити слободна. Једино када је слободна вјера то је права вјера, а вјера има слободу у Христу и кад је у ропству. Само треба да останемо вјерни својим прецима и својим светињама, а то значи Господу Исусу Христу Који је Извор сваке светиње, сваког добра и сваке радости“.

„Срећан свима данашњи празник, прослављамо га у специфичним околностима, у вријеме великог притиска на Цркву од стране власти Црне Горе. Тај вирус је опаснији од овог који хара, не само Црном Гором, него много шире. Надамо се да ћемо се изборити и остати своји на своме и да ће се прославити име Божје преко Његовог народа и у овим временима, али, да не ликујемо ако побједимо оне који нас гоне. То су наша браћа, ми желимо с њима да се измиримо и живимо у љубави, правди и истини а не да трпимо терор једни од других, не дао Бог“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.

У славу Божју и у спомен Свете Марије Магдалине – Благе Марије освештани су славски колач и жито.