Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је на празник Светог Тихона Аматунског Чудотворца, у суботу 29. јуна 2024. године, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог мученика Вида и великомученика Цара Лазара на Буковој Пољани, чиме је ова светиња прославила своју храмовну славу.
Прије почетка Литургије Владика је произвео у чин чтеца Миленка Стефана Драгојевића, припадника 72. бригаде за специјалне операције Војске Србије у Панчеву.
Владици је саслуживало свештенство и монаштво Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке уз молитвено учешће бројног вјерног народа.
Ријечима бесједе сабранима је празник Видовдан и храмовну славу честитао Преосвећени Епископ Методије.
„Срећна слава овог дивног храма, подигнутог сигурно на великој светињи. Дуго се овдје молило Богу и свијеће палиле и прислуживале док није на овом мјесту, а у спомен битке за ослобођењеод Турака 1877. године, у захвалност и славу Богу, подигнут овај дивни храм. А коме посвећен друго да буде до Светом Лазару великомученику који је опредјелио, као Немањићи духовно, а он онда још то више утврдио, пут и опредјељење и завјет српског народа – Косовски завјет, потврђен у крви, Нови завјет Христов, идењем за Христом и Његово исповједање, исповједање Христа. Нису се постидјели Христа, нису се подрекли Њега, а Христос је рекао: Ко се мене пред другима не постиди, нећу се ни ја постидјети њега него ћу га прославити пред Оцем својим небеским и узети за своје пријатеље“.
„Ми имамо претке наше, ријетко ко то има од народа, претке наше који су пријатељи Господњи. У крви својој су потврдили Њему вјерност и борбу за свој народ, за слободу, за Крст часни али и за златну слободу, у љубави према свом ближњему. Чули смо у читању Дјела апостолских, како апостол Петар, допавши тамнице, молио се Богу, а онда анђео му се јавио па му отворио тамничка врата, извео га на тајанствен и чудесан начин, провео га поред прве, па поред друге страже и довео га до гвоздене капије, а онда се она сама отворила пред њим. Он тада сазнаде, потврди и осјети и видје да му је Бог послао анђела да га избави од тамнице. Тако је и наш српски народ Бог слао и цара Лазара, и Немањиће, и Светог Саву, и Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, да нас избави из тамнице, прво тамнице гријеха, то је највеће ропство због којег је Христос дошао да се ослободимо њега да бисмо задобили вјечни живот“, навео је Владика.
Додао је да је нема слободног човјека без тога, а осим тога, Христос је дошао и да се људски род ослободи спољашњих тлачитеља и окупатора.
„Од оних који хоће да згазе не само нашу слободу и да нас опљачкају нашу имовину, него и да нам убију душу, да нам је ишчупају на памук да би се ми онда одрекли онога што јесмо и вјере своје, а да бисмо погинули вјечном смрћу. Од тога су нас избавили наши свети преци и Видовдански завјет, Косовски завјет је тај анђео који нас кроз историју води и отвара и ослобађа од свих непријатеља. Тако смо се и од Турака ослобађали на овом мјесту окупатора, душегубаца којису нас пет вјекова газили, али нас је светосавски и светолазаревски завјет сачувао да останемо народ виталан, не убијен у појам, у депресији, меланхолији, чамотињи који се предао и рекао да не може ништа, јачи су од њих, него су тај пламен вјере његовали у себи и разгорјевали док није дошао дан ослобођења да се освети Косово, док се није из ових крајева, у Шумадији слили српски народ на челу са витезом Карађорђем и осветили Косово“.
„И кроз све даље дане до данашњег дана, кад смо год слиједили Видовдан и Косовски завјет боље смо видјели, нисмо тумарали у тами, саплићићу се и лутајући по њивама глади, страдајући и гинући не само физички, тјелесно и биолошки се истребљујући, него духовно пропадајући. А кад смо год били загледани у Видовдан, проналазили смо пут и слиједили смо за Христом, царем Лазаром и Светим Савом и свим свецима из дванаест мјесеци. Исто тако и данас, увијек је иста прича и исто опредјељење и увијек је иста вододјелница, иста раскрсница, иста су питања коме се приклонити. Али, закратко да нам буде лијепо и да уживамо физички, а никад ту није било среће. Патила је у том уживању тјелесном душа, јер смо издали себе кад то урадимо, издали смо Бога, не може човјек срећан бити тада“, поучавао је Његово Преосвештенство, појашњавајући да је ни Јуда искариотски, кад је узео 30 сребрника, није био срећан пошто је видио да је крив за крв невину, да је издао свог учитеља, да је издао свог Бога.
„Бацио је тих 30 сребрника пред оне који су му платили да Га изда, а они су рекли: Шта нас брига, ти си то учинио. Он се онда није ни покајао, као што се покајао Петар и сви апостоли који су се одрекли и побјегли од страха и оставили Христа, него се у очајању објесио и погинуо и духовно. Нема среће у издаји својих предака и својих корјена низашта. Земаљско је з амалена царство, овај живот пролази као ждребац у галопу кад протутњи поред нас, тако прођу године живота. Остаће само оно што смо урадили и то наше крајње, најдубље ооредјељење. Чему смо се приклонили? То ће нас једино спасити, с друге стране ће нас дочекати, смрт нас неће убити, то су врата кроз која ћемо проћи, то је праг преко кога ћемо прећи и преко кога су прешли преци наши. Сви су се Видовданом надахњивали, па и Миљан Вуков Вешовић са својим ратницима овдје. Запамтите, не само због неке битке која је била, овдје су са пет пута бројнијим непријатељем се побили, али су били духовно јачи. Знали су за шта се боре, свјесни су тога били“, бесједио је Његово Преосвештенство.
У историји је потврђено, истакао је Епископ Методије, да, кад смо се у Бога уздали и у свеце наше и на Видовдан кад смо се угледали и њима гледали себе и овај свијет, никад нисмо пропали.
„Нећемо ни данас, ако наставимо тако. Зато смо се окупили на овој благословеној планини и због тих витезова да се њих опоменемо, њиховог племићства, племенитости и јунаштва, њихове вјере и опредјељења и да се опоменемо цара Лазара и да прославимо Христа Бога нашег Побједитеља смрти и сваког ропства, а најтежег од гријеха смрти и ђавола. Кад то побједимо, побиједили смо свем највећа је битка у нама самима, унутра, у свом срцу се највећа битка бије, око тог опредјељења. А кад ту битку добијемо, онда смо све битке у свом животу добили, јер иде пред нама Христос, и анђели Божји који су отварали гвоздена врата пред апостолом Петром од тамница, и наши светитељи и преци наши и сви свети из рода нашег. Ко ће онда против нас, тад смо најјачи“.
„Бог вам улио те снаге и благодати, тог трезвења да будете пажљиви кад бирате сваки дан гдје ћете се опредјелити. Да никад не издате и не одступите своје претке, свој народ, своју вјеру, свој идентитет, језик, историју, традицију, гусле које су ишле на челу ове литије око храма обилазећи. Оне су записале нашу историју, наше битке, побједе и поразе и издаје. Тога се опомињите и њима се учите и подсјећајте и неће више никада бити проблема. Бог ће нам онда све ријешити. Бог вас благословио што се овдје сабрали на овом дивном мјесту“, казао је Преосвећени владика, преносећи поздраве и благослове Високопреосвећеног Митрополита Јоаникија, који је са Косова и Метохије продужио за Македонију због канонизовања Српкиња Стевка монашког имена Стефанида Скадарска из Враке.
„Она се писала као Српкиња, хтјели су да је пишу као Бугаркињу, али она је рекла: Не, ја сам Српкиња, знам ко сам и није се тога одрекла. Њена су писма остала у Дечанима, исповједна њеном духовнику и била су остављена, забачена за неким староставним књигама у дечанској библиотеци да би крајем `60. их, тадашњи студент Богословског факултета у Београду, а који је дошао на распуст у Дечане и тамо их проводио, читајући манастирске књиге, студент Ристо Радовић потоњи Митрополит Амфилохије. Пронашао је негдје, забачена та писма иза неких књига и читајући видио каква је то благодат из те свете дјевојке Стефаниде избијала, и сабрао и сачувао та писма и објавио и већ је 3 или 4 издања манастир Ћелија Пиперска, а после и Дечани у саиздаваштву с њима следећа издања под насловом „Христе мој животе“. Дакле, Митрополит је требао да буде овдје са нама али је због ове канонизације морао да иде ванредно“, навео је Епископ Методије.
Овом приликом уручене су архипастирске грамате Василију Ивановићу из Речина и Весни Мартиновић са Букове Пољане за показану љубав и доброчинство према својој светој Цркви, а нарочито за бригу и љубав према храму Светог великомученика косовског кнеза Лазара на Буковој Пољани.
По одслуженој Литургији, празнична литија вјерног народа, предвођена Владиком и свештенством, опходила је око храма.
Благосиљан је и преломљен славски колач. Домаћин и кум славе био је учитељ у пензији 93. годишњи Свето Мартиновић, а обавезу за следећу годину преузео је његов ученик, такође просветни радник, Будимир Вукићевић.
Заједничарење је настављено уз трпезу братске љубави.
