Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је на празник Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, у четвртак 15. августа 2024. године, Свету Архијерејску Литургију у цркви Шћепаници на Шћепан Пољу.
У току свете Литургије Преосвећени Епископ је рукоположио у чин јерођакона монаха Анастасија (Гогића), сабрата манастира Заграђе.
Након читања светог Јеванђеља, бесједом се обратио протојереј-ставрофор др Ненад Тупеша, професор литургике на ПБФ “Свети Василије Острошки” у Фочи, тумачећи јеванђељску причу која описује живот Господа Који утврђује виноград, Христа и злих винограда, који тај виноград раскопавају.
„Можда ни на једном другом мјесту као на овом мјесту Шћепаници није примјењљивија ова прича, боље разумљивија и схватљивија. Управо Господ виноградар сазидао је храм овај рукама предака наших, али, ево, зли виноградари не могући да трпе и желећи да поткопају и присвоје оно што није њихово, развалили су виноград, покушали да притаје као што су некада зли виноградари раскопали овај свети храм. Али, јеванђелист Матеј завршава и каже: Камен који одбацише зидари, то бијаше камен који је глава угаона, глава од угла на којој све почива, тако и ово свето мјесто, иако од злих винограда тадашњег времена би опустошено, ипак бива камен угаони, крајњеугаони, темељац на коме се темељи све оно што називамо српским, што данас називамо православним зато што је овај камен остао нераскопан, иако људским очима видљив као раскопан, јер је утемељен на Христу крајугаоном камену“.
„Овај камен који су зидари онога времена одбацили, покушали да сруше и разоре бива камен на коме све почива и на коме се све гради. Зато ово мјесто данас, управо, слави Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, који је био засут камењем од стране својих истоплеменика, а овај свети храм од тога камена који је био камен поруге је сазидан да би се поново, даће Бог, сакупио на ово мјесто и постао камен на коме почива камен вјере наше. То је, управо, закон Јеванђеља и вјера јеванђелска коју нам Свети архиђакон Стефан свједочи и који преноси на ово мјесто да и оно собом свједочи ту вјеру Светог архиђакона. Није ни чудо што Сандаљ Хранић и Стефан Косача носе управо име немањићко Стефан зато што је заштитник Свети архиђакон Стефан светородне лозе, како Немањића, тако и Косача, посвећујући храмове Светом архиђакону Стефану“, навео је о. Ненад.
Казао је да је Шћепаница једна катедрална, дворска црква, грађена у рашком, немањићком стилу, која својом архитектуром наликује на Ђурђеве Ступове, који су, истакао је свештеник Тупеша, камен вјере у читавом Полимљу и овом дијелу Црне Горе и српских земаља.
„Као што је и овај храм овдје, на ушћу Таре и Пиве, на овом шћепанском пољу свједок, понављам, вјере наше и онога што су преци наши радили. Неразрушивост тог камена и те стијене на којој је он сазидан, а сам будући стијена је нешто чему тежимо и чему се надамо да ће Господ дати; надамо се за нашег времена да се обнови овај свети храм и да буде светионик и да оно камење којим је Свети архиђакон Стефан каменован буде духовно уграђено у овај свети храм овдје, али и све друге храмове не само ове Епархије, него свих православних цркава и српских земаља“.
„Нека би Господ дао да ми будемо на страни добрих виноградара који чувају виноград Господњи, који сакупљају камен по камен и назиђују Цркву Божју, а никако они зли виноградари који руше и расипају и присвајају оно што није њихово, заправо мислећи да могу разорити дом Господњи и присвојити то својим овосвјетским идејама, али, ево, данас смо се поново овдје сабрали под архипастирским жезлом Преосвећеног Владике Методија, који нас окупља, свједочећи вјеру Стефанову, заправо вјеру Христову и вјеру Цркве Божје“, поручио је протојереј-ставрофор др Ненад Тупеша.
Празник Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана и храмовну славу сабранима је честитао Епископ будимљанско-никшићки Методије.
„Сабрали смо се у овој древној светињи да се Богу помолимо и прославимо онога који је први за Христа страдао Стефана првомученика и архиђакона.
„Ђакон значи слуга, то је онај који свима служиа, а ђакон у суштини је име сваког хришћанина. Сваки хришћанин је призван да буде слуга својој браћи, не само слуга Божји, јер служећи браћи својој тако најбоље служи Богу своме. Христос је рекао: Ако ко хоће до вас да буде први, нека буде свима слуга. Онда је Он, као што је то увијек радио, своји примјером то показао. Он је својим ученицима ноге опрао, служио им, проповједао, лијечио и исцјељивао, оживљавао мртве у народу своме, који га је пратио и на крају обећао живот вјечни онима који буду сљедовали за Њим, васкрснувши из гроба, вазнијевши се и сједнувши са десне стране Бога и Оца на небесима. Шта онима који сљедују Њему и који ће задобити живот вјечни, шта значи сљедовати Њему? Сљедовати Њему, Он каже, значи узети крст свој и ићи за Њим, значи да они који желе да сачувају живот свој да ће га изгубити, а који живот свој дају Христа ради и Јеванђеља, ти ће га сачувати“.
„Дакле, у корјену свега је служење и ношење крста свога и идење за Христом, а нема љепшег мјеста и повода и боље прилике него да, баш, на овом мјесту, монаха Анастасија за ђакона смо рукоположили, сабрата манастира Светог Јована Крститеља и Претече, рођења Светог Јована, манастира Заграђа, да овдје прими ту свештену службу ђаконства на мјесту гдје је храм, посвећен ономе који је први себе дао првомученик, као ђакон и архиђакон због вјере у Христа богочовјека и због Јеванђеља. То је примјер и њему како треба да служи и велика обавеза, а и свих нас који смо хришћани и тим се именом зовемо, да макар малим дијелом учинимо и допринесемо Цркви и свом спасењу, оно што је Свети Стефан учинио, принијевши себе на жртву. И овај колач славски кад окрећемо пјевамо пјесму мученицима, и кад се рукополаже неко, у свештени чин улази, пјевамо: Мученици Твоји Господи, који треба вијенац мученички да добију“, бесједио је Његово Преосвештенство, додајући да је брашно од којег се прави славски колач, самљевено као што се меље и на жртву приноси и принио сваки мученик Христов од кога живи Црква Божја и од кога је тијело Цркве саздано.
„То је тијело Христово, самог Христа, обрћемо овдје у лику колача и говоримо: Он је међу нама. Јесте и биће! Највећи израз тог сједињења с Њим јесте света Литургија и Свето причешће Тијелом и Крвљу Христовом. Небројени су дарови Божји, сила и моћ и енергије божанске које нам Бог кроз Свете тајне даје. Наше је само да одлучимо да идемо за Њим. Та мала ријешеност, да се не жалимо и не ропћемо на тегобу и тежину нашег живота, искушења која нас сналазе, јер је, заиста, и то је сами Христос рекао, Његов јарам благ и Његово бреме је лако. То сваки од нас осјети и сваки хришћанин, када осјети утјеху, милост, благост, благодат Божју кад нас посјети и кад урадимо оно најмање добро дјело и испунимо Његову заповјест. Највећа и једина заповијест коју нам је Он оставио и по коме ће сви знати и препознати да смо Христови, то је љубав, да љубимо једни друге“.
„Само то кад испунимо сваку смо заповјест божанску испунили и прећи ћемо, по Његовом обећању, одмах из смрти у живот вјечни. Бог вас благословио, срећна вам слава ових дивних људи, ктитора и властеле српске Сандаља Хранића и Стефана Косаче и Јелене Балшић, Лазареве ћерке, који су имали Стефана првомученика и сви су се Немањићи тим именом звали. Стефан као образац свог служења Богу и народу, а тај родоначелник који је први показао којим путем треба ићи, сљедујући за својим сином, а духовним оцем Светим Савом, био је Симеон Мироточиви. Он је све царство и господство оставио и на једној асури светогорској, у смирењу и покајању, предао своју душу пред иконом Пресвете Богородице, у руке Христа богочовјека, а тиме сљедујући сви Немањићи, па и она властела српска, ишли су тим путем, па и овај овдје, који почива у овом светом храму, велики властелин Сандаљ Хранић“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки Методије, поручивши на крају своје бесједе:
„Бог њиховим молитвама све нека нас закрили и заштити, нека нам да снаге да им сљедујемо путем наших светих предака и витезова духа и да истрајемо на путу спасења, да се не постидимо пред својим прецима и не посрамимо пред својим потомцима“.
По одслуженој Литургији, освештан је и преломљен славски колач.
Заједничарење је настављено уз трпезу братске љубави, гдје се бесједом обратио мр Раде Булајић, асистент на катедри за библистику ПБФ “Свети Василије Острошки” у Фочи, поучавајући да се вјерни народ увијек сабира уз епископе и да је Црква Христова тамо гдје је Христос.
„Из тога произилази гдје је год епископ сабран као началник евхаристије, то јесте ово што је служено света Литургија, ту се окупљамо и он је управо та глава, који иконично изображава, сликовито Господа нашег и Бога Исуса Христа. Гдје год епископ дође, када смо са њим сабрани, он донесе и радост. Управо та радост је оличена у личности Његовог Преосвештенства. Самим тим, у ранохришћанским катакомбама, многе катакомбе које постоје и дан данас и могу да се посјете у Риму, у једној од њих налазе се мошти, односно мјесто гдје је сахрањен један велики хришћански светитељ непознати младић. На тој катакомби пише: Вјечност се радује у миру. Та радост коју смо добили у светој евхаристији, окупљени око Крви и Тијела Христовог, на челу са нашим Епископом јесте, управо, она пуноћа, пуноћа коју добијамо и тежимо да останемо у тој пуноћи. То су дарови које нам даје, које примамо ми као хришћани, причасници Светих Христових тајни“.
„Сам данашњи Светитељ првомученик Стефан, у Апостолу који смо чули, он каже: Господе, не узми им ово за гријех. И видје небо отворено и Сина човјечијег гдје сједи са десне стране Оца. Јер, управо, ту вјеру, а вјера не може ако у својој основи нема радост, јер наша вјера је радосна. Имамо с једне стране религију, и многе религије, а шта је то религија? То је када ми правимо Бога, развијемо свој култ, свој начин изражавања и обраћања Богу, и правимо себи богове. Оно што је једино истинито то је вјера, то је Богојављење која у својој основи има радост, радост Васкрсења Христовог. То је радост коју нам је данас донио Његово Преосвештенство Владика Методије, то је радост којом је засијало лице Светог архиђакона и првомученика Стефана, то је радост у којој ми треба да останемо. Желим вам свима срећан данашњи празник, нашем Владици нека је многаја љета“, закључио је мр Раде Булајић.
