У цркви светих Апостола Петра и Павла у недељу, 21. јула 2024. годиме, на празник Светог великомученика Прокопија, Литургију је служио јереј Александар Раковић.

Подсјећајући на Јеванђеље које говори о савршеној и узвишеној вјери капетана од кога се најмање надало да покаже и посвједочи  такву вјеру, о. Александар је казао да нас ова прича наводи да размишљамо о врлинама и томе шта су истинска вјера, љубав и истински страх Божји.

Он је објаснио да иако је народно вјеровање негд‌је и добро за цркву, јер је вјерни народ црква, не можемо као здраво црквено учење примити све што народ носи, доноси и приноси.

“Па и појам страха у народу не знам колико је здрав, а то свједочи празновање, светковање овог Свеца и Угодника Божјег, јер светог Прокопија ми држимо за страшног, који гони невјернике, који чека иза ћошка и мотри и снима ради ли ко на његов дан да му дође главе. Ако Светац и опомиње, то чини да би се научили баш томе дубљем и здравијем поимању страха Божјега, и дубљем и савршенијем поимању вјере и љубави за Бога и ка Богу, јер много народа има који ће данас пресјед‌јети кући и свој дан провести најмање у богомислију и богоразмишљању, или макар да прочита житије оног кога данас славимо. Тешко да ће се то десити, гледаће се нешто на телевизији да се убије вријеме које се није потрошило у раду, зато што данас не ваља радити”, бесједио је он, додајући да се на сваки Светац и црвено слово не ради да би смо се окупили око нечег најузвишенијег за нас хришћане, око трпезе  Христове, чаше, Тијела и Крви Христове.

Разлог због којег се не ради на празник је да би били на Литургији, а не у голом нераду и беспослици, јер знамо да је доконост мајка сваког искушења и зла.

“И како рад може бити гријех, како Свецу Божјем или самоме Господу Богу који Адама створио и прво што му је рекао је ‘ево ти едемски врт, окопавај га, ради и чувај’. То је прва заповијест да ради, и та заповијест је усађена самим стварањем у нашу природу. Човјек се сам разраста, расте усавршава једино кроз рад и једино радећи. И како Господу и Господњем Угоднику може сметати рад. И је ли то циљ да ми баш данас не радимо, и просто не радимо, или је не- рад због нечега вишег, због нечег узвишенијег, када имамо пречи посао па свакодневни посао остављамо. Мислим да ће бити ово друго, остављамо свакодневни посао и муку, труд и зној да се предамо једном узвишенијем д‌јелу, остављамо земаљско да се предамо небеском. Остављамо привремено и земно да се отиснемо и утонемо у оно што је вјечно и непролазно. Да се би се причестили оним што је вјечно, јер ако се не причестимо оним што је вјечно наша вјера ни наша љубав ни страх неће имати  здрав темељ и основу. У Христу је здрав темељ и наше вјере, љубави и страха Божјег и сваке друге врлине, али ако мислимо да сами постигнемо врлину гријешимо, јер не можемо сами стићи до врлине без благодати силе Христове. И зато морамо да хитамо кад год се овај путир износи, да приђемо не што смо достојни него баш зато што нисмо достојни и без тога и славе Христове нећемо имати сами силе и власти да живимо и да творимо врлину. Дакле, ако причамо о вјери морамо је појмити на прави начин, ако причамо о љубави, такође, ако у нашем умном апарату ти појмови нису исцјељени, нијесу очишћени  пожуримо да их исцјелимо и очистимо, јер ако нам ти појмови у нашем уму у нашој души не буду на здравој основи наш духовни живот неће бити здрав и наш духовни пут неће водити ка Христу. Зато морамо да схватимо прави појам страха Божјег, јер они који се боје на такав сујетан начин, бојећи се од казне, Бога постављају на погрешно мјесто. Бог је нама родитељ, ми Бога треба да се плашимо ради тога да не будемо лишени Његове љубави и милости, јер 'Бог је', како свједочи Апостол и сва Црква за њим понавља и кличе 'љубав и само љубав'. Али Он као савршена љубав нама оставља простор да ми у слободи и и из слободе одговоримо на Његову љубав, а не присилно.И да се бојимо да  својим држањем и животом не будемо лишени  Господње љубави и милости, јер ако тога нема у нашем животу шта ће нам било шта и на небу и на земљи и под земљом. Ако љубави Христове нема у нашој души и животу тога треба да се бојмо и то стално испитујмо- има ли Христа и Његове љубави у нашој души и животу и бранимо се свим силама од гријеха, не ради будуће казне, него ради најстрашније казне да не будемо лишени Христа и Његове љубави. То треба да нам буде најгора казна а не хоће ли Господ или Свети Прокопије да нас стрелицом и муњом сачека јер нешто смо грешно данас урадили”, бесједио је о. Александар.