У навечерје празника Светих мученика Кирика и Јулите, Светог Владимира Киjевског и Светих мученика Величко-горњеполимских, у суботу 27. јула 2024. године, а поводом обиљежавања осамдесете годишњице великог страдања српског живља у Велици подно Чакора, у катедралном манастиру Ђурђеви Ступови свечано је дочекан Његова Светост Архиепископ пећки Митрополит београдско – карловачки и Патријарх српски Г. Порфирије, који је допутовао у нашу Епархију.
Поред Његове Светости, такође су дочекани: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско–приморски Г. Јоаникије, Архиепископ и Митрополит милешевски Г. Атанасије, Архиепископ мостарско-требињски и Митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски Г. Димитрије, Епископ пакрачки и славонски Г. Јован, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор Епархије загребачко – љубљанске Г. Кирило, Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије, изабрани Епископ диоклијски Г. Пајсије и изабрани Епископ јенопољски Никон, бројно свештенство, монаштво и вјерни народ.
Поводом доласка Патријарха Порфирија служен је свечани чин доксологије.
Поздрављајући Његову Светост Епископ Методије пожелио је добродошлицу у свету Црну Гору, постојбину светих отаца и светих ћивота, угодника Божјих и великих молитвеника Цркве Српске.
„Стопама нашег оца и наше христоиконе Светог Саве, молитвама Светог Петра и Светог Василија, дошли сте нам сљедствујући Христа и Јеванђеље, сљедствујући своју вјеру и љубав, доносећи благослов Божји овој земљи, овом граду и овом народу и овој Светосавској Епархији.
Добро нам дошли у у свету Црну Гору народа вјерног и Богу оданог! У свету Црну Гору постојбину наших светих отаца и светих ћивота, угодника Божјих и великих молитвеника Цркве Српске.
Господ Који у сва срца прозире видио је нашу љубав и вјеру, нашу саборност и заједницу, видио је и жељу којом горе срца наша и ту нам је жељу испунио и путеве Ваше управио спрам наше љубави. Својим је промислом Господ уредио и да то буде баш овај дан – дан наше ране отворене и дан непребола у Велици“, рекао је Преосвећени владика Методије.
Додао је да је душа хришћанска вјечни неимар који зида, диже и обнавља, и цркву и човјека, а љубав према Богу и људима ће, по Владикиним ријечима, све позлатити и та ће љубав ране наше велике и дубоке зацијелити и бол умирити.
„Ваше присуство и Ваша љубав према нама је гаранција да ћемо, молећи се Господу, у томе успјети. Јер, ко љубави има – све има јер Бога има. Времена су увијек била тешка на овим горштачким просторима, али се показује да то само погодује нашој вјери и завјету. То што је српски народ увијек у искушењу, Бог нам додаје снаге да истрајемо и да не клонемо; то је наша вјера у Бога Живога“.
„Ваш долазак и Ваша мудрост и вјера у нас и у Господа, јесу данас и овдје слика и свједочанство тријумфа живота и неизмјерне Божје љубави. Радујемо се Вашем пастирском руковођењу и облагодаћењу које доноси Ваша ријеч и љубав. Ми овдје живимо и његујемо хришћански дух, истински братски однос повјерења и поштовања са свим народима и религијама, вјерујемо да само у заједници љубави можемо градити себе и свој народ. Овдје смо се сви вечерас окупили и црквени клир и народни прваци, заједно са вјерним народом. Сви смо радосни и благодарни Вашем доласку и хвала Богу што нас је благословио Вашом посјетом“, навео је Епископ будимљанско-никшићки Методије.
Његова Светост Патријарх Порфирије је у својој патријарашкој бесједи истакао да нема веће радости за душу православну, светосавску од радости и благослова да дође у земљу Светог Саве, у земљу Светог Симеона Мироточивог, да дође међу њихову духовну дјецу, испуњену вјером, надом и љубављу.
„Има ли веће радости и благослова од могућности и прилике да дође, да буде утјешен снажном вјером и крстоликом љубављу према Богу и према човјеку, према читавој творевини Божјој. Ако је тако за било коју душу православну хришћанску, како је тек онда за Архијереја Цркве Христове, за онога који долази међу своје по промислу Божјем и по благослову и љубави Вашем, Ваше Преосвештенство. И, заиста, ја сам данас истински благословен као и сваки пут када бих долазио у Црну Гору и увијек сам одлазио обновљен, оснажен, освјежен, спреман да због вјере ваше и љубави ваше, заједно са свом браћом архијерејима, хватам се у коштац са изазовима бурних времена у којима живимо. Бурних, али заиста ни мање, ни више тешких него што су било која времена“, рекао је Патријар Порфирије, цитирајући Светог апостола Павла: Сад је суд свијету.
„Ово је вријеме најбоље и најспасоносније за нас који смо рођени на свом простору и у свом времену, јер је то вријеме, које је нама дато да исповједимо Христа, да славимо име Божје и да очистимо душе своје, да Он, благодаћу својом, у нама буде прослављен. Ми смо народ хришћански, народ православни, Светосавски и то не значи ништа друго него онај народ који је кроз вјекове обликовала јеванђелска ријеч, ријеч Божја, обликовала православна вјера и створила наш начин живота, који је, опет, једном ријечју, православни начин живота, јеванђелски начин живота, а он се сажима у двоједној заповјести на коју је нас Господ позива, у заповјести о љубави. Да, то онда значи да онај који воли Бога не може мрзјети, не може бити искључив, напротив може бити само и увијек отворен за све и за свакога, може бити спреман да у своје срце смјести сваког човјека, сваку твар, то јесте увијек у његовом или у нашем срцу, ако смо хришћани, постоје само улази кроз које свако може ући, али не постоје излази, то јесте свако у том православном, хришћанском, јеванђелском, светосавском срцу остаје заувијек, све док смо везани за Христа и приковани за Њега“, бесједио је Његова Светост.
То је, нагласио је Патријарх Порфирије, православна вјера, наш начин живота.
„Јеванђелске вриједности оно су што нас одређује и све друге вриједности мјеримо, провјеравамо, оцјењујемо и огледамо у тим јеванђелским вриједностима и тек оне вриједности које прођу ту провјеру за нас могу бити прихватљиве, а те вриејдности су универзалне, надилазе свако вријеме и сваки простор и оне су свечовјечанске, баш онакве кавима су живјели бројни светитељи Божји овдје у Црној Гори и гдје год наш православни народ живи“.
„Али, браћо и сестре, долазили смо и долазићемо увијек с радошћу, и овог пута не мањом, међутим, повод због којег смо овог пута дошли јесте молитвено сјећање на Величке мученике, који су прије 80 година пострадали, дошли смо да се молитвама сјетимо њих и да се њима помолимо, да опет исповједимо Христа, знајући шта, и како, и гдје је било тога дана, знајући да су италијански окупатори овдје од наших комшија и наших земљака муслимана основали муслиманску милицију која је после пада Италије одмах се престројила и усмјерила ка новим окупаторима фашистима Њемцима, и знамо да је 1944. године за само два сата на најстрашнији, најмонструознији начин убијено 564 православна живота од којих 154 су били дјеца, нлађа од 15 година, а међу њима и 11 оних који још нису били рођени, који су из мајчиних утроба били извађени и заједно са својим мајкама усмрћени. Није ли то Голгота, један камичак Голготе и распећа кроз које наш народ вјековима пролази?“, запитао је Његова Светост.
Додао је да нијесу дошли да суде било коме, нити да осуђују било кога, јер невине жртве, мученици Божји, по ријечима Патријарха Порфирија, нису пријемчиви за осуду.
„Они који су били егзекутори, злочинци, они се налазе на сметлишту историје и у крајњој тами нечовјештва. Ми смо, дакле, дошли да не заборавимо оне који су пострадали, да се њима помолимо, да ми будемо бољи, да будемо бољи од себе, знајући они мученици Свети Божји, налазећи се у наручју Божјем, у близини Божјој, свима и увијек, не само имају мјеста у себи за њих, него свима и увијек упућују оне јеванђелске ријечи: Опрости им Боже, не знају шта чине, јер то њих деградира, деградира злочинце и егзекуторе, а мученике Божје чини учесницима јединог и непоновљивог, и првог и последњег Мученика Господа Исуса Христа, Који је дошао у овај свијет да би нам дао себе, да би дао живот вјечни“.
„Зато и трајно питање које се рађа готово увијек у души сваког честитог и богочествог човјека: Зашто, због чега неправда? Зашто они, који су невини и у датом случају само зато што су православни Срби, неправедно треба да страдају? Ту нема логичког одговора, ту нема рационалних излаза. Једини излаз је Господ Исус Христос, јер у Његовом крсту, у Његовом страдању, у Његовом распећу налази се и садржи тријумф и побједа, побједа вјечности, побједа Царства Божјег, побједа љубави Божје према нама и наше према Њему, а у том сусрету двије љубави и љубави у односу на сваку љепоту, али и сваку неправду и сваку невољу, јер то је пут нашег узрастања и снага преображаја свега што је у нама, и онога што је око нас“.
„Зато, браћо и сестре, молећи се Светим мученицима, молимо се сви заједно да будемо истински, прави хришћани, да ријеч јеванђелска не буде само нешто о чему разговарамо и нешто на шта једни друге подсјећамо него да буде наш живот, наша свакодневица, јер то нас чини слободним људима, то нас ослобађа сваког страха, сваке фрустрације, сваке подјеле, најприје личне унутар себе, а онда и подјела међу нама, јер Црква је тијело Христово, то знамо, то сам Господ каже, то кажу апостоли, то знамо кад год учествујемо у светој Литургији. Тијело, једно јединствено, у Цркви смо једно и позвани смо да будемо једно. Да Бог да да се сабирамо на светој Литургији, на молитви, да будемо једно, једно у вјери, у добру, у врлини, па ће онда све наше подјеле, можда и границе, можда понекад и неспоразуми, и супротности, може бити, па и оштре ријечи које постоје међу нама и које једни другима упућујемо, све то ће постати мјехур од сапунице, развијаће се и нестаће онда када у храму Божјем, на светој Литургији причестимо и причешћујемо се једним Тијелом и једном Крвљу Христовом“.
„Онда ћемо разумјети шта значе ријечи апостола: Нема Грка и Јеврејина, нема мушког и женског, ни роба, ни слободнога. Не да ће нестати идентитет лично и колективни, он јесте и постоји, то је дар Божји, дат појединцу и заједници да га умножава не да би се кроз дар затворио у себе, него би тај дар који је печат посебан, непоновљив, дат појединцу и заједници, народу, дар кроз који би могао свако да се отвори и да оно што је добио као дар од Бога умножено, дарујући Богу дарује и другима, да би други могли да га упознају кроз оно што му дарује, али да бисмо и ми сами, дајући своје дарове, могли да примамо друге и такође бивали обогаћени и даровима других. Зато што је сваки дар дар одозго, дар од Бога, дар да бисмо упознавали једни друге, најприје, да бисмо, понављам, сабирали се на светој Литургији ми једно међусобом били, грлећи и љубећи једни друге, праштајући увијек све што треба да опростимо једни другима, јер сваког дана говоримо молитву Оче наш у којој стоји: Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“.
„Како да очекујемо да Господ опрости нама наше слабости, падове и гријехе, а свако од нас најбоље зна колико су дубоки, комплексни, колико су нам тешки, а очекујемо да нам Господ прашта и чини то уз мали наш двиг, уз мали напор. Само да опростимо ми другима или да се потрудимо да пожелимо да опростимо, знамо да нећемо моћи. Али желимо и, Господе, зато помози да опростим свима све како би ти мене узео у свој загрљај, у своје наручје. Дакле, радујемо се данас, у овој светињи, молимо се Светим мученицима и Светом дјечаку Кирику и његовој мајци Јулити, такође мученицима да буду са нама и знајте, да сте увијек у срцу, и у души, и у љубави, у уму свагда гдје год идемо и да сте нам увијек и понос, и дика и радост и утјеха. Долазићемо увијек међу вас да се утјешимо, а чекамо и све вас као и сву нашу браћу и сестре одсвуда да се сабирамо и у завјетном храму Светог Саве у Београду кад то буде благословено“, поручио је Патријарх српски Г. Порфирије.
Фото: Жељко Драшковић/Сара Крговић
