Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је на Васкршњи уторак, 7. маја 2024. године, Свету архијерејску Литургију у храму, посвећеном Светом Николају Велимировићу - Златоустом проповеднику Васкрслог Христа и путовођи рода Српског, у Његњеву код Бијелог Поља.
Саслуживало је свештенство и монаштво Епархије: протојереј-ставрофор Дарко Пејић, архијерејски намјесник бјелопољски, протојереј-ставрофор Мираш Богавац, протојереј Милан Станишић, јеромонах Дамаскин (Ракић), игуман манастира Подврх, и јеромонах Николај (Стаматовић), игуман манастира Златеш.
Сабраном вјерујућем народу обратио се ријечју архипастирске бесједе Преосвећени Епископ Методије, честитајући празник Васкрсења Христовог и празник Светог Владике Николаја, који је храмовна слава цркве у Његњеву.
„Сабрасмо се на овом дивном, светом, благодатном мјесту у име Божје, а у спомен великог Владике, Архипастира, Србина и свеправославне душе хришћанске, Владике Николаја, Жичког и Охридског. Чули смо у светом Јеванђељу да се Христос после свог Васкрсења непрестано јављао својим уплашеним ученицима који су се, на Велики четвртак увече и на Велики петак кад је разапет, сви разбјежали у страху да и њих слична судбина не западне, па је онда Христос кад је васкрсао, а прво се објавио Мироносицама, женама које су најхрабрије биле јер су највише љубави имале према Њему, и свом љубљеном ученику, а најприје од свих својој мајци Која Га је у тијелу родила, зачевши од Духа Светог. Чусмо у светом Јеванђељу да се јавља Луки, Клеопи који су били на путу за једну малу варош Емаус, па и њих, није им се одмах јавио ко је, али, како они кажу после, срце им је горјело док су ишли с Њим и док им је Он објашњавао мјеста из Свето писма, која су пророковала за Њега како ће да страда, али како ће и да васкрсне“.
„На крају, кад је сјео с њима, на њихову молбу да остане и раздјелио хљеб и тад су се, као што смо се и ми овдје окупили око тог небеског хљеба, очи срца његовог отвориле и видјеле и препознале Њега, Бога свога и Спаситеља свога и Он је за њих тада постао невидљив. То су они посвједочили својој браћи апостолима, а онда се непрестано Господ јављао, идемо у сусрет Томиној недељи, када се јавио и Томи, последњем од свих великих апостола“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Додао је да је један од тих благовјесника, који је наслиједио Свете апостоле по благодати Божјој, био Свети Владика Николај који је свједочио Његово васкрсење, што је суштина наше вјере и смисао нашег живота.
„Родивши се у Лелићу на падинама планине Повлена, недалеко од Ваљева, крстио се у Ћелијама. То је била парохијска црква, данас је знаменити манастир највише по томе што се чувају у њему мошти великог светитеља Божјег новијег времена Аве Јустина Ћелијског. Завршивши школе, идући по иностранству и школујући се, замонашио се у манастиру Раковици, а замонашио га је Патријарх Димитрије, који је у том манастиру сахрањен. Први српски Патријарх обновљене Српске Патријаршије. Препознавши у њему велику врлину и дар бесједништва, огромно знање и мудрост, држава Србија га је, у току I свјетског рата, послала да у ове велике империје свједочи страдање српског народа и да их убједи да нам помогну“, казао је Владика Методије, наводећи да су били неповјерљиви према њему, кад је стигао у Енглеску.
Подсјетио је на анегдоту да када је било организовано предавање у некојо великој сали, али му нису били рекли на коју тему ће да говори, те да ће тема бити написана на папиру на столу за који ће да сједне.
„Кад је погледао у папир, није ништа писало. Окренуо је страну и рекао наглас: На једној страни нема ништа, окренуо је другу; На другој страни нема ништа. Бог је из ничега све створио и кренуо да бесједи. Такође, једном приликом долазио је да Енглезима проповједа како је српском народу и колико страда, кад су сви испунили салу он се договорио са организаторима да угасе свјетло, и онда је настала паника. После неколико секунди, да не би народ погазио једни друге у тој паници, упалио је свјетло и рекао: Драга господо, српски народ је пет вјекова у тами, па смо опстали, а ви сте неколико секунди остали у тами и већ сте се погубили. Тако је почео то предавање“.
„Брзо се о њему глас пронио, о његовој мудрости и дару бесједништва, па га је Сабор изабрао за Епископа жичког 1919. године, одмах после Првог свјетског рата. Недуго потом, прешао је у Стару Србију, у Битољ да буде и охридски Епископ за данашњу, како је зову, Сјеверну Македонију. Сабор, по својој мудрости га је одредио да све оне људе који су се окупљали или молили Богу, а који су прошли голготу кроз све Балканске ослободилачке ратове, који су се молили у рововима и научили да се сами моле Богу, прозвани тзв. богомољци, ставио га је Сабор на челотог богомољачког покрета да би их помагао, али и да би их усмјеравао да не би дошло до застрањивања у разне девијације духовне“, рекао је Владика, додајући да се и у томе веома добар показао, народ га је волио и по цијелу ноћ је разговарао са њима.
„Тако једном, уз ватру док су се гријали и причали о вјери и разни богомољци разни богомољци причали своја духовна искуства, замолили су њега да нешто каже. А он каже: Па, шта да вам кажем? Они на то: Ко ће нам рећи, ако нам ти не кажеш? Он удара штапом од неки пањ ужарени, који гори и каже: Размишљам колико је ово дрво упило сунца у себе док је расло, годинама да би нас овдје, док се окупљамо, о Богу и о вјери причамо, гријало. Тако је знао Владика Николај да зарони у дубину, али и поред тога што је имао огромно духовно искуство и имао непосредан однос са Богом, живи однос с Њим, умио је свом народу, на њему приступачан, једноставан начин да говори највеће тајне вјере. Зато су га Ава Јустин и сви теолози наши српски и широм, православним прозвали, а тако је и у тропару, који смо данас пјевали и пјевамо: Златоусти проповједник васкрслог Христа, назван“, нагласио је Епископ Методије.
Владика Николај је, по ријечима Преосвећеног Епископа, говорио још о српском народу и богомољцима, који су се борили за ослобођење, кад су одступали, при нападу Аустроугара на Србију, а Бугари ударили с бока и с леђа, кукавички и подмукло.
„У тим рововима с Бугарима дошао је Васкрс, а ови наши који опраштају, српски војник је увијек био такав, зато нас је Господ и сачувао кроз све недаће, ратове и невоље; показивали су српски војници васкршња јаја из рова Бугарима и говорили: Браћо, Христос вакрсе! Срећан Васкрс! Онда су и Бугари прихватили па су и они показали своја васкршња јаја и онда су изашли да се куцају. Кад је команда бугарска то сазнала, почели су артиљеријом по њима да пуцају. Пошто су били засути артиљеријом, српски војници су рекли Бугарима: Ускочите у наш ров, јер им је био ближи. Ми ћемо вас сачувати, дајемо вам ријеч, ништа вам бити неће, а чим ово стане вратићете се у своје ровове. Пристали су Бугари, јер би изгинули да нису ушли у српски ров. Кад је стала артиљерија, команда бугарска је прогласила те војнике своје да су заробљени а Срби су рекли: Нису они заробљени него смо их примили да не изгину, а сад ће да се врате, јер ми држимо ријеч. Тако је и било“, подсјетио је Владика Методије.
Владика Николај је, напоменуо је Епископ, обновио је неко њемачко гробље изинулих у пробију Солунског фронта у простору Старе Србије, па га је Њемачка, прије Другог свјетског рата, због тога одликовала Гвозденим крстом.
„Говорио је Владика Николај: Мртав непријатељ није непријатељ. Срби поштују свооје непријатеље, зато су обновили гробље и сваки гроб је светиња. То су покушали комунисти да искористе како је он сарадник фашистички, а заборавили су да су га Њемци држали, заједно са српским Патријархом Гаврилом Дожићем, у затвореништву и изолацији све вријеме рата, као највећег непријатеља. Прогласили су га доушником и сарадником енглеским и држали га у Љубостињи, прво у манастиру, а прије тога су манастир Жичу бомбардовали, из Љубостиње 1944. године у манастир Војловицу код Панчева био пребачен у затвореништво, а онда у Дахау заједно са Патријархом српским Гаврилому септембру 1944. био интерниран“.
„Ослобођен је од савезника, а пошто су комунисти дрхтали од њега да се не врати, јер су знали какву ријеч има и колики ауторитет међу народом има, прогласили су га државним непријатељем број 1. Таквог човјека! Преко Енглеске, он иде за Америку, тамо је био у великој оскудици, у Либертвилу, па је онда у манастиру Светог Тихона Руске заграничне Цркве био у семинарији, био после ректор те семинарије гдје га је смрт затекла 1956. године на молитви, уочи Литургије. Ава Јустин је о њему говорио да је највећи архипастир и духовник и Србин, после Светог Саве, да таквог није било од Светог Саве до данас“, казао је Владика Методије.
Мошти Светог Владике Николаја су, из Америке пренијете, у цркву у Лелићу, његовом селу, коју је подигао још за живота као своју задужбину.
„Претворен је у манастир и ту му мошти почивају а ми смо имали влеику срећу и благослов и радост да нам прошле године Владика Исихије ваљевски донесе честицу моштију Владике Николаја у овај храм, овдје, да можемо да му се поклонимо и молимо“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Методије.
