Светом Архијерејском Литургијом, литијом и ломљењем славског колача, те пригодним културно-умјетничким програмом, на празник Свештеномученика Атиногена, у понедељак 29. јула 2024. године, прослављена је храмовна слава цркве, која је подигнута у спомен вучедолским јунацима, а посвећена је данашњем празнику, и обиљежена 148. годишњица славне битке на Вучјем долу.
Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор Епархије загребачко – љубљанске Г. Кирило, а саслуживали су му Његово Високопреосвештенство Архиепископ мостарско-требињски и Митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски Г. Димитрије и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије са више свештеника и свештеномонаха ових двају Епархија и Митрополије црногорско-приморске, уз молитвено учешће бројног вјерног народа Бањана, Никшића и других мјеста у Црној Гори и Херцеговини.
Сабрању су присуствовале бројне државне званице и предсједници црногорских и херцеговачких општина.
Литургијском проповједи, након читања светог Јеванђеља, обратио се Високопреосвећени Митрополит Димитрије, указавши на ријечи о. Василија Гондикакиса да Царство Божје није нека метаисторијска срећа, нешто што у есхатологији, после горба чека, него је Царство Божје благодат Божја.
„Она осмишљава и прошлост, и садашњост, и будућност, и душу и тијело човјека. То је тајна хришћанска и тајна Христове проповједи и апостолске проповједи, светоотачке проповједи, то је тајна проповједи Цркве Божје да се Царство небеско коснуло овог свијета и ушло у овај свијет кад је сам Цар небески наш Спаситељ Господ Исус Христос дошао овдје и узео нашу природу, и душу и тијело и дух човјека, све наше узео на себе, осим гријеха и све то узнио Оцу небеском. Чак говоре светитељи да у почетку, у том рајском стању првосазданим људима Господ је говорио директно у срце, ријеч Божја је своја слова исписивала у срцима отвореним тих првостворених људи. Ту је Господ писао своје прајеванђеље“.
„Међутим, кад се десио тај пад, кад се десила та космичка и духовна и сваковрсна катастрофа кад је гријех ушао у овај свијет, по наговору ђавола, онда та наша срца изгубила су ту директну комуникацију са живим Богом, срдачну и ту упрљану икону, то што је поремећено, упрљано у нама дошао је Господ да обнови упрљану икону да преобрази у древну љепоту, како говоре црквене пјесме. То је Господ дошао да уради. Ми, доласком Спаситеља, Његовом проповјеђу, Његовим чудесним дјелом, Његовим распећем, Васкрсењем, Вазнесењем, Силаском Светог Духа, опет, имамо могућност да уђемо у ту комуникацију, сад имамо написано на страницама ове књиге, чудесног Јеванђеља, то што нам је Господ рекао, али и даље Дух Свети пребива са нама и само ако се изборимо за Царство Божје у нама, ако ту границу између добра и зла у нама успијемо да побиједимо, да се изборимо да оно добро превлада и да се та граница потре и да сво наше срце буде окренуто добру, ми смо већ добили тај рат“, бесједио је Владика Димитрије.
Кад је Господ дошао, од времена Јована пророка Претече и Крститеља Господњег, Царство небеско се, навео је Митрополит Димитрије, с напором осваја.
„Иако је Он дошао, иако нас је Он објективно спасао, иако постоји Његово спасење, иако је васкрсао за све нас, објективно је то урађено, и субјективно ми морамо да уђемо у то спасење нашим разумом, нашим осјећањима, нашом вољом, свим оним што нам је Бог дао ми улазимо у то спасење и зато Господ каже, тумачећи ову причу да разлог зашто ми отпадамо од Царства Божјег и зашто не разумијемо ријеч Божју и зашто не живимо по ријечи Божјој, зашто не желимо, не волимо Царство Божје је управо то. Кад падне поред пута, ми не разумијемо дакле наш разум није примио ријеч Божју, кад падне на каменито мјесто, наша воља није дорасла томе, а кад бриге многе дођу и кад угуше у наше срце не уђе ријеч Божја, љубав Божја, јер ми волимо нешто друго, поклонили смо срце нечему другом“, казао је Владика, додавши да је један мудри човјек рекао да граница између добра и зла не пролази међу цивилизацијама, међу народима, расама, класама, земаљским границама, него она пролази кроз срце човјечије.
„Ту се води прва борба између добра и зла и ту ако побједимо онда имамо могућност да побједимо све остале битке. Наравно, историја је чудна, тајанствена, тешко се може до краја спознати, али наши стари су то знали. И знали су шта је Црква Божја и знали су шта је слобода, знали су да је Црква мјесто гдје ми имамо слободу да се боримо за Бога, за љубав, за истину, за правду, за поштење, за образ, знали су да је то светиња, па падали или отпадали знали су да то треба бранити и зато су кад је требало устајали у борбу да они освајачи не би, не само тијела наша погубили и наших ближњих, него да не би погубили душе наше, да нас не би одвојили од Јеванђеља, да нас не би одвојили од вјере, да нас не би одвојили од наде, љубави и зато су они устајали у бој и борили се против освајача, тако и Турака овдје на овом светом и свештеном мјесту да би ми живјели у слободи“.
„Они су поновили ту жртву Христову. То је била њихова тајна срца и Светог Лазара мученика и ових овдје јунака са Вучјег дола. То је била тајна срца, да живот свој су полагали за ближње своје. Заволеде Царство небеско цар,а не царство земаљско. То је тајна срца Светог Лазара Косовског, а онда после њега свих јунака који су се рађали у нашем роду и то није било само за Царство небеско, па се он овдје није борио, кажу у пјесмама јуначким да је три коња Лазар промјенио, да је седам рана задобио. После тога се он одлучио, дакле, борио се, није одвајао овај свијет од Царства небеског, није га остављао освајачима, није га презирао него се итекако борио за овај свијет зато што је знао дау овом свијету постоји слобода, да постоје његова браћа и сестре за које се траба борити и да постоји Црква Божја у којој се ми спасавамо, јеванђелска, спасоносна проповјед“, бесједио је Високопреосвећени Митрополит Димитрије.
Народ је схватао да је краљ Никола побједом на Вучјем долу осветио косовску рану, зацијелио је, као освету Косова и тако је, сматра Владика Димитрије, до данашњег дана.
„Најважније је да ми искористимо ту могућност што смо рођени у слободи, што живимо у слободи и што имамо шансу да живимо у Цркви Божјој и да се ту молимо Богу и преображавамо, да ту имамо простор и да паднемо али и да устајемо, имамо простор за покајање, имамо простор да се Царство небеско дотакне нашег живота и да освијетли све наше, и душу и тијело, и ближње и дјецу нашу, и оне са којима живимо и оне са којима радимо и са којима се срећемо. То је Царство небеско, Дух Светиж, благодат Божја, милост Божја, благослов Божји који тражимо од свештеника. То је Царство небеско, оно треба да уђе, али за њега у овом животу треба се борити. Подвижници га задобијају јер та расјелина која се десила после гријеха она се само може зацијелити нашом вољом, дакле, зацјељена је Христовим дјелом и мост постоји, али да ли ћемо ми прећи преко њега, да ли ћемо разгрнути те наше страсти, помрачења, неистине, лажи, лицемјерја, хоћемо ли се изборити да дођемо до тог спасоносног моста, до тог пута истине и живота који је Христос, прећи и кренути према Царству небеском зависи само од нас“.
„Колико се будемо борили у нашем срцу тако ће нам бити и у овом историјском бивствовању. Колико се будемо борили у нашем духу, у нашој души, колико будемо живјели по Јеванђељу толико ће нам Бог дати добра. Ако буде Бог имао коме да помогне, као што је говорио Свјатјејши Патријарх Павле, онда ће и помоћи. Ако има некоме да да благодат, Он ће и дати, каже Свети Владика Николај: Људи траже Бога и богове разне а шта Бог тражи? Бог тражи човјека, Бог небески гледа у наше срце, у сваког од нас, у непоновљиву нашу душу, наш разум, непоновљиву икону Божју коју је створио и воли је јединственом љубављу. Ми смо Њему сви јединсвени и сви имамо перспективу да дођемо до висина Светог Василија, али нажалост, велика је наша слобода и огромни су распони људског бића па од Светог Василија до оног злочинца, јуче смо били у Велици, који убија малу дјецу то је распон човјека и зато треба живјети озбиљно, хришћански, треба живјети вјерно али треба живјети и радосно, јер имамо најљепшу вјеру, имамо најљепшег Бога Христа Спаситеља и Оца и Духа Светог, имамо Цркву Божју, имамо овакве Архијереје, као што је ваш домаћин Владика Методије и наш Владика Кирило, који нам је овдје домаћи, служио са нама годинама и сад је близу срцу нашем. То је наша радост, то је наше спасење и то је вјера наша, хришћанска, православна“, поручио је Владика Димитрије.
Храмовна слава прослављена је литијским опходом око храма, након чега је освештан и преломљен славски колач и жито.
Сабрање је поздравио Епископ домаћин Владика Методије, који је казао да велику радост и благослов представља присуство и заједничка молитва са Владикама Кирилом и Димитријем. Напоменуо је да је за Владику Димитрија долазак на Вучји до обавеза, као што су и Херцеговци били присутни и борили се у бици на Вучјем долу.
„Искивали су сабљама и крвљу слободу наши преци овдје на данашњи дан 1876. године. Сви ми који се окупљамо овдје на овом сабору и сјећамо се те битке и Богу се молимо, а све што се за небо веже то има смисао и вјечно трајање, тако и ми, окупљајући се овдје, молећи се Богу молитвама, покајањем, хришћанским врлинама , а надасве међусобном љубављу и заједништвом,искивамо слободу да је одржимо и да буде још сјајнија и блиставија, ону за коју су се наши преци борили“.
„Владика наш Кирило, који је у Буенос Ајресу у Јужној Америци и Централној, пастирствује и духовно руководи Српску Цркву на том терену, а уз то још и администрира загребачко-љубљанском Митрополијом, дошао је овдје да нас све загрли, благослови и утјеши његовом ријечју и бесједом, па га молим да нам се обрати“, навео је Владика Методије.
Преосвећени Епископ Кирило је захвалио на позиву да учествује у црквеним сабрањима, које се, ових дана, одржавају у Епархији будимљанско-никшићкој.
„Јуче смо имали диван сабор са нашим Свјатјејшим Патријархом на Велици, а ево сада овдје на Вучјем долу гдје се одиграла једна од кључних битака која је гарантовала независност Црне Горе. Могуће да је битка на Граховцу била почетак јер се тада Црна Гора разграничила од Отоманског царства, то јесте Отоманско царство је морало признати границу Црне Горе, а онда је и овдје коначно Црна Гора показала да је битан фактор у Европи на овом балканском тлу и то је довело до међународног признања тадашње наше државе на Берлинском конгресу“, казао је Владика Кирило, додајући да нам је Христос донио, прије свега, слободу од ђавола, гријеха и смрти, а та слобода се може обрести само у правој вјери.
„Зато је Владика Димитрије нагласио да су наше војсковође, војници полагали животе своје што је највећа јеванђелска љубав да би ми у слободи могли да спроводимо ту своју вјеру. У условима ропства, како је говорио руски филозоф Иљин, није могуће духовно напредовање једног народа. Ми смо то осјетили на својој кожи у току тог дугог турског ропства, али опет нисмо одустали, нисмо пали него смо истрајали до краја и дочекали то славно ослобођење. То је и наш велики, највећи ум српског народа пјесник и Владика Раде лијепо описао у својим спјевовима Луча микрокозма и Горски вијенац, гдје у Лучи он говори о тој духовној борби, духовној вертикали коју морамо да стекнемо, о тој мисаоној борби. Ових дана славимо велике светитеље Божје, Свештеномученика Атиногена, Кирика и Јулиту муленике, Владимира равноапостолног руског, али, међу њима ових дана смо славили Никодима Светогорца који је написао књигу „Невидљива борба“, коју препоручујемо свима да је прочитају“.
„У Лучи микрокозми Његош је морао да нађе мотив, мада ја мислим да је он Горски вијенац прво саставио, али он је морао да нађе мотив том нашем отпору, истрази потурица о којој се говори у Горском вијенцу, а нашао је тај мотив у тој непрекидној борби добра и зла која траје од стварања свијета, тај један побуњени деница који је постао сатанаил и постао извор сваке лажи, преваре, јер је он извор сваког зла. Господ није створио зло, лаж и превару, он је наговорио човјека, како то описује Његош Адама у Лучи, да уђе на почетку на његову страну у тој борби, али за разлику од палих анђела човјек има тај бесцјени дар покајања којим се он преусмјерио или бар један дио људског рода на страну Бога и тиме те славне подвижнике, светитеље Божје, али и ратнике славне, којима се нарочито кити наш и други народи, од Косова па на Вучјем долу, који су испуњавали највећу јеванђелску заповјест о љубави према ближњему и полагали своје животе да би ми у слободи могли да примимо тај дар Христов. Царство небеско неће доћи да се види, него је Царство небеско унутра у нама“, рекао је Владика.
То, поручио је он, остварујемо у заједници прије свега са Светом Тројицом, а онда и у заједници са Црквом светом која је присуство Царства небеског на земљи.
„Врло је важно да то знамо, да се држимо заједно, да слушамо своје архијереје и пастире, јер има, нажалост, и неких, то с болом говорим, који се представљају као лажни пастири и архијереји, који заводе људе за голеш планину, који праве некакве своје цркве као што је и одбјегли анђео кренуо да ствара нешто мимо Бога, своје царство, свој поредак. Дакле, у Цркви и та борба, то нам Горски вијенац казује, је прије свега била усмјерена на одбрану те причасне Чаше, присуства Бога међу нама, а које се остварује у Цркви, знамо да се Горски вијенац завршава позивом игумана Стефана да се сви причесте“, закључио је Преосвећени Епископ Кирило.
Као што су прошле године, приликом обиљежавања битке на Вучјем долу, споразум о сарадњи и братимљењу потписали Никшић и Требиње, ове године су братску сарадњу успоставиле Општине Плужине и Билећа.
Најављено је да ће ова традиција бити настављена и наредне године, братимљењем Жабљка и Гацка.
Одржан је потом пригодан програм у којем су наступила културно-умјетничка друштва из Билеће, Плужина и Бањана.
