Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена на празник Успења Пресвете Богородице у Требаљеву, 2005. љета Господњег
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Ако икада браћо и сестре, а оно данас треба да поновимо ријечи Светог пророка: Ево дана којега створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему. Ево дана благословенога, дана Успенија Пресвете Богородице, Оне која је родила и сачувала своје дјевичанство, која се упокојила, уснула у Господу и остала заједно са нама, Оне која се преселила из овога пролазнога живота у вјечни живот и остала као дародаватељка истинскога и правога живота. Диван и благословен дан коме је посвећен и овај свети храм.
Радује се данас и Мајка Божија на небесима због овог сабрања, и сабрања безбројних на овај свети празник око светих Божијих храмова широм васељене, на свих пет континената. Данас су се обрадовале и душе предака ваших и наших. Оних који су овдје, на некадашњој граници, својим костима бранили вјеру и отачаство, бранили светињу, за светињу се жртвовали; који су подигли овај свети храм, уградивши у њега своју вјеру и своју љубав, жртвоваши се за њега у вријеме краља и господара Црне Горе Николе I Петровића, и у вријеме великога и дивнога духовног оца Црне Горе и Брда, митрополита Митрофана Бана. Сви су се они данас зарадовали што су се њихови потомци сабрали око ове светиње не само тјелесно, него и духовно, и срцем и душом. Мало смо се отуђили од светиње, али се није светиња од нас отуђила; занемарили смо светињу у једном времену, али светиња није нас занемарила и заборавила. Чекала је она, чекала деценијама да се овдје саберемо духовно и да се у нама обнови она права Божија, тврда вјера, којом су дисали и живјели наши преци и за коју су животе жртвовали.
Радује се и овај храм, сваки камен у њему се радује овоме дану – што је данас поново закрштен, поново миропомазан, што је поново освештана света трпеза у њему и поново у њему одслужена Света служба Божија. Поново се Господ жртовао на светој трпези и принио за живот наш и за живот свијета, поново је светиња Божија овдје засијала својом силом и љепотом.
И ево смо се данас дакле сабрали око имена Божијега. Само они сабори који су сабрани око имена Божијега су прави, непролазни и вјечни сабори. Јер када се људи сабирају око онога што је пролазно – било да је то пролазна храна, или пролазна идеја – трајаће тај сабор докле буде те хране и трајаће то сабрање докле буде те идеје. А идеје су исто пролазне: данас јесу а сјутра нијесу. Само они сабори који су сабрани око имена Божијега – вјечног и непролазног, које је изнад свакога имена, на коме почивају небо и земља, које је квасац васионе, које је носилац и дародавац свакога живота – истински су и прави сабори, вјечни и неуништиви. Понекад су као ријека понорница: чини вам се – нема их, међутим они негдје дубоко, у дубинама људске душе, поново започињу, поново се сабирају и поново избијају на површину, и поново призивају свако словесно биће да се сабере око имена Божијег.
Данас нам је Свети апостол Павле поручио, у оном одломку који смо прочитали: Браћо, сви да се испуните једном мишљу у Христу Исусу, оном Његовом мишљу, једномишљу. То јесте смисао храмова, то јесте смисао светиње, то јесте смисао обнове храмова, то јесте смисао оваквих сабрања – да сви једно мислимо, да сви једним срцем и једном душом прослављамо живога Бога, да се Њему јединоме клањамо и у исто вријеме да кроз Њега и у Њему једни друге поштујемо и цјелујемо.
Зашто су у своје вријеме постојали људи који су били носиоци таквога духа да су се око њих сабирали сви остали? Управо зато што су имали и носили у себи тај дух, један јединствени дух. Јер колико људи, онолико ћуди, али кад се сви људи саберу око једнога духа и једне истине, једне вјере, кад се утемеље на једном камену станцу, кад исповиједе једно живо Име, онда и они постају једно и заједно. То је смисао светиње, то је смисао нашега призвања, то је смисао и Свете тајне крштења коју су данас примила наша браћа, крстивши се у име Оца и Сина и Духа Светога.
Шта је Крштење него оно што је говорио један дивни свештеник дурмиторски, Нововић Радован: „Крштење је као со. Кад домаћица усири двије груде сира, па једну осоли, а другу остави неслану, у почетку су обје исте, и она слана и она неслана. Али, временом она неслана се уцрвља и усмрди, а она слана бива све укуснија и све здравија.“ Тако и људи. У почетку смо сви подједнаки, али онај који је некрштен неминовно ће се уцрвљати и духовно усмрдјети јер не прима у себе квасац живота, силу вјечнога живота, прима само силу пролазнога живота, ону која је од данас до сјутра. Онај опет који се крсти Духом Светим и водом прима Духа живога, живоноснога, и такав, који носи у себи тога Духа живога, он прије свега зна да поштује светињу живота.
Брак је мјесто жртве и љубави
Зашто је раније и у Требаљеву, а и свуда, било у сваком дому и по троје и по петоро, и по деветоро, и по дванаесторо дјеце? Зато што су мајке и очеви имали страха Божијега, имали су поштовање према светињи живота. Зашто данас је толико дјецеубица, чедоморки, зашто се данас у Црној Гори више дјеце трује и убија у материној утроби него што се рађа? Ево пишу по новинама да је Црна Гора по први пут у својој историји доживјела да више има мртвачких сандука него колијевки. Зашто? Зато што нема страха Божијега, губи се осјећање за светињу живота и светињу зачећа; губи се осјећање за светињу истинског људског бића и све се подређује задовољствима пролазним. Данас је важније купити кола него родити дијете. Зашто данас има толико младића и дјевојака у Црној Гори који се не жене и не удају, остајући јалови? Зато што се изгубио страх Божији, разбила се породица, и природно – изгубило се осјећање за смисао људскога живота и осјећање за ону заповијест Божију: Рађајте се и множите и напуните земљу.
Кад нема страха Божијега, онда нема ни осјећања за ту заповијест, нема ни осјећања за светињу људскога живота. Онда је све важније него светиња људскога живота и није ни чудо што се материнска утроба, која је радионица живота, полако претвара у мртвачницу и радионицу смрти. Кад се материнска утроба претвори у радионицу смрти, онда долази смак и пропаст свијета. Ми нажалост идемо у том правцу.
Зато је неопходно враћати се Часноме крсту, Светоме крштењу, враћати се освећењу у Тајни вјенчања и Тајни брака. Зашто се распадају данас породице? Зато што је породица сведена на договор економски, на регистрацију код матичара… И, шта се догодило? Изгубило се осјећање светиње брака, односа међу половима. Брак је светиња над светињама. Оно што Бог сједини, то никаква сила не смије да разједини. Брак је мјесто жртве и љубави, кад то престане да буде онда је готово са породицом, готово је са дјецом. Многи бракови су се распали, и шта се догађа са дјецом? Пуне су душевне болнице дјеце која одрастају без оца и без мајке. У људском бићу, у људској историји функционишу духовни и морални закони. Могу људи знати свашта, могу стећи не знам каква знања, али оно што је једино на потребу то је светиња духовног живота, и светиња људскога живота. Када је она обесвећена, онда нема човјеку будућности. Сва историја у свим временима то свједочи. Када су људи занемаривали светињу живота, светињу брака, када су занемаривали светињу рађања, када је код људи све бивало подређено задовољству, хедонизму, то је био знак да долази пропаст те цивилизације. Све цивилизације кроз историју су у таквим приликама пропадале и нестајале. То знају сви они који су се бавили историјом. Древна римска цивилизација је пропала онда када је све постало подређено пролазности и пролазним задовољствима. Очевидно ће доћи брзо вријеме када ни од ове наше савремене цивилизације, евроамеричке – која на први поглед изгледа моћна – неће остати ни камен на камену, као што није остао ни од оних претходних безбожних цивилизација које су погазиле духовне и моралне законе људскога живота.
Да не да Бог то никоме – ни нашем времену, ни човјечанству нашега времена, ни нама. Једини спас управо јесте ово што радимо овдје: обнављамо душу, обнављамо вјеру, обнављамо богопознање и кроз то обнављамо братољубље. Без богољубља нема братољубља. Без љубави према небеском Оцу нема љубави ни према земаљском оцу. Онај који убија небеско очинство, који Бога убија у себи, тај ће неминовно дићи руку на свога оца који га је родио и на своју мајку, и оскрнавити светињу породице, и светињу очинства и материнства.
Обновили смо ову светињу да нас обнавља, да нас сабира
Један знаменити грчки књижевник је говорио: „Кад год идем у неко мјесто, прије него што се сретнем са људима који живе тамо, идем да видим какав им је храм и какво им је гробље.“ Када сам га упитао зашто, он ми је рекао: „Зато што по томе знам какви људи тамо живе. Ако им је храм занемарен и запуштен, ако им је гробље зарасло у коров, знај да ту нема братске слоге, да ту нема љубави, да ту нема заједништва, да ту нема човјечности људске и праве.“
Ви сте обновили храм и то је знак обнове духовне, обнове вјере и у исто вријеме обнове узајамне љубави међу браћом. Дијелимо се ми људимо, дијелимо се по разним схватањима, дијелимо се и по странкама, али Црква Божија не дијели, она сједињује оне који имају разума, поготово оне које су рођени од исте крви. У свој разноликости има нешто што је јединствено, што је неразориво, што је непролазно, што не смије ничему другоме бити подређено. То управо јесте Црква Божија. Зашто код нас по први пут у историји има људи који хоће да стварају своју цркву? Цркву лажљиву, цркву без Христа, без Бога, засновану на некаквој идеји философској или националистичкој. То је знак незнања, знак отуђености од Бога, од Цркве, знак непознавања онога шта је Црква, знак некрштености и недокрштености. Црква Божија траје кроз вјекове, кроз све мијене и промјене. У њој нема ни Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни Американца ни Србина, ни Црногроца ни Кинеза, него су сви једно у Христу Исусу. То знају они који су крштени. Они који не знају, који су некрштени, они стварају неког свог идола коме се клањају.
Прича се да је у Русији постојала нека секта чији су чланови правили јаму у иловачи и онда говорили: „Јамо помози ми, јамо помози ми, јамо помози ми“. Ништа нијесу паметнији они који данас стварају лажне цркве код нас у Црној Гори у своме незнању, а наше је да се помолимо да им Бог подари знања и мудрости да се од Цркве Божије, која је тврђа истине, не одвајају него да јој остану вјерни, а у осталом нек се разликују. Нека се такмиче у врлинама и у страначким надметањима, али нека Цркву Божију не подређују безумљу, лажи, пролазности и ништавилу.
Ево, дакле, дана којега створи Господ. Нека Бог благослови све вас, све оне који су на било који начин допринијели да се обнови овај свети храм. Нарочито предсједника Црквене општине Миливоја Булатовића и Црквени одбор, као и Буда Булатовића, који је са својом породицом највише допринио да се ова светиња обнови, да поново заблиста и да се ово звоно поново чује, да нас подсјећа на наше вјечно и непролазно достојанство.
Свима онима који су допринијели да нам овај храм не буде на стид и срамоту него да буде наш понос, нека Бог подари сваки напредак и свако изобиље. Нека умножи у домовима вашим, у срцима вашим, љубав, слогу братску, мир и заједницу – оно што нам највише треба, да се Богу једноме поклонимо и светињи Божијој да послужимо, да нас она обједини јединством вјечним и неразоривим, именом Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.
Извор: Часопис „Светигора“
