Отац Предраг Поповић одржао је у недељу, 28. јула 2024. године, послије Свете Литургије у цркви светог Николаја у Никољцу у Бијелом Пољу, веома запажено предавање на тему “Храброст је исповиједање вјере”.

Са благословом Епископа будимљанско-никшићког Г. Методија предавање су организовали Црквена Општина Бијело Поље и Kоло српских сестара “Света Петка”.

Срдачну добродошлицу оцу Предрагу у име домаћина пожелио је јереј Милосав Јовановић.

„Желимо да нашег оца Предрага, његову породицу и парохијане чува Господ и да нас, како само он то умије, ријечима облагодаћеним Духом Светим просвијетли, укријепи и подучи. И  да се увијек овако лијепо  сабирамо око дивног оца Предрага,  да му Господ подари многаја и благаја љета.

Предавање је услиједило након Свете Литургије а како је о. Предраг објаснио ово сабрање неопходно како би се у нама учврстио Дух Свети, јер је Литургија почетак и она не престаје нашим причешћем, већ има продужено дејство и траје.

„Једна молитва обична има продужено дејство а камоли Литургија. Kолико ће дуго да траје та Литургија зависи од нас, од тога колико обогаћујемо свој живот Богом, Божијим песмама, радостима, богоугодним разговорима... тако да је ово један саставни дио Литургије, који, ако га нема треба да заживи свугдје. То је агапе“, казао је о. Предраг, додајући да је на њега посебан утисак оставила посјета Малти гдје је био Апостол Павле, и једној пећини у којој је служио отац Ристо, и гдје су, иако је била стотпостотна влага у малом простору послије причешћивања одржаване молитве и разговори до касно у ноћ.

Велика је грешка, наставио је он, када парохијани одмах послије причешћа иду кући.

„Литургија није завршена, није цјелокупна, нисмо дошли само да завршимо, да одрадимо то, што би бабе рекле и да одемо кући, него да будемо једни са другима, и кроз нас да буде Господ, јер имамо проблеме, неће Бог да нам сиђе са неба и да нам проговори, него ће кроз неког из цркве да нам да одговор шта нам је чинити и то морамо да имамо на уму“, казао је он.

За Бијело Поље га вежу најљепше успомене због величанствених литија, јер је то била прва тачка у Црној Гори на његовом ходочашћу према Острогу, и баш ту је почела његова мисија мисионарења, која није престала до данас. Како се испоставило касније, то није био једини разлог љубави према Бијелом Пољу.

 „Пуно ми је срце што сам овдје јер је то био први град који нас је дочекао на уласку у Црну Гору, и те како нас је дочекао. И ту је некако почела у ствари литија, иако се прије тога свашта издешавало.  Kада ме је Свети Василије, слава му и милост, позвао у помоћ што би се рекло, он то ради преко слугу својих који су му ту распоређени у том тренукту. Kада сам требао да кренем на тај пут ми смо упали у неку врсту конфора, ђаво нас је уљушкао. И свети оци су упозоравали да када човјек нема проблеме да му то ђаво чини, и бринули су се када нису имали проблеме и говорили би “Бог не мисли на нас, Бог је заборавио на нас”. И заиста многи људи које срећете по граду кажете поштеђени су ђавола а у ствари су сурово мучени тиме што им није дато никакво искушење, јер кроз ту муку и искушење они неће спознати Бога него ће спознати овај свијет, осладиће им се овај свијет у тој спознаји, све то што осјетимо, храна, пиће, вода, блудничење, коцка, моћ, славољубље, човјек навикне да га људи тетоше и онда када ми причамо он није спреман на жртву а без тога, без крста не можемо доћи до спасења. И такви људи сурово мучени од ђавола проживе живот без муке уколико неко не крене да се моли за њих. И онда крене да их ломи живот. И онда дође жена у цркву 'ето ја сам се молила за сина, али како сам кренула да се молим тако су почели да се дешавају лоше ствари, Оче ајде да то престане'.  Бог ти је одговорио на твоје молитве, немој сада да стајеш, пусти га да одради оно што је неопходно. Управо због тог конфора у који нас је нечастиви ставио. Погледајте на западу наш и сав народ лежи у томе, да цио дан ради и да му се да лепеза ствари на које може потрошити, да колико год има увијек може потрошити новац и да му никад није доста. И да је вјечито незадовољан јер ту глад за Богом земља, материјализам не могу да утоле. И то је као магарац и шаргарепа, тако у иностранству. И по позиву Светог Василија човјек дође до тога да се одрекне многих ствари и да крене у непознато. Ја сам се молио Богу, 'ето ја ћу кроз Србију да организујем путовање, а ти кроз Црну Гору“, гдје ћу да ноћим, да једем, јер нисам знао никог, ни проту Рада, баш смо кренули на слијепо. И када идеш полако не можеш да омашиш. И како је било кроз Србију било је, али када сам дошао у Црну Гору,  то је Бог тако аранжирао и остварио је све жеље срца нашег. Бијело Поље је нешто прво гдје сам дошао, овдје смо завршили ту литију, било је око 30 хиљада људи, одприлике како ће изгледати Царство небеско, како ће изгледати рај. Људи који су оставили своје куће, послове, све своје и кренули са пјесмом и са радошћу, не гледајући ко је око њега него бринући се о томе да су он и његова породица ту. Шта је друго Царство небеско ако није то, шта је друго живот ако није то кретање кроз живот ка циљу нашем, а то је ка спасењу. Kада сам дошао у цкрву рекох оцу Дарку (Пејић), 'оче мало људи дошло'. Kаже 'чекај да изађеш'. Град -нема само народ, камо зграде, шта би са земљом, иглу да бациш неког би убо. И онда сам стао на бину да држим говор и тада ми се десила једна чудна ствар и он је најавио мене да бесједим. Пребродили смо све оне што су нас застрашивали уз пут и све смо ми то онако са радошћу прегрмјели, мало нам криво што нисмо ишли у апс, што има она песма' мога брата ранила граната, жао ми је што и мене није'. Ја сам стао на ту бину и вријеме као да се успорило, вјерујте, ђаво ме је тако свезао да ја нисам знао како се зовем. Гледао сам гледао блиједо као да сам имао амнезију, али онда сам погледао горе у  вис и ту су били неки црни облаци који су се надвили нада мном. И само сам рекао ' Боже помози', само сам то знао. И проби се тај облак и неки зрак паде и ја удахну ваздух и дође и сјећање и ко сам и шта сам и зашто сам овјде, и од тада ето не престајем да причам. Али то је истина, ова моја мисија мисионарења почиње овдје у Бијелом Пољу са тим говором, а онда послије у Подгорици и другим градовима. Прије неки дан причао ми рођак Сима Поповић, о коријенима из Црне Горе да посљедњи подаци његовог истраживања говоре да водимо поријекло од Томића из Бијелог Поља и околине, који славе Петровдан. И ту је и Петровска црква, и ја још размишљам како се ја овдје овако лијепо осјећам, не знајући да сам ја кући дошао. Но идеш тако стопама на којима ми је Господ слао људе попут оца Рада“, казао је о. Предраг.

Од самог почетка ходочашћа, открио је о. Предраг, знао је да од Светог Василија може да тражи једну молитву да му испуни, и да то има везе са литијама, љубављу коју су оне пројавиле, јер је у њима видио парче раја.

„Ја сам видио како то заиста треба да изгледа и пожелио сам да и ми на земљи тако кренемо у заједници, кроз Литургију прво и основно, не ону врсту уличне теологије, неправде и мучења ће увијек бити. Ријетко која Литија је била да је била за Бога, да то креће из Литургије, и зато многи у Србији покушавају да оживе литије не знајући да то не може да почне на улици, да то мора да почне испред олтара, са личним подвигом, постом и причешћивањем, са Литургије, јер онда говори Господ из нас. Он треба да нам да премудрост и да нас умудри. Ставши испред Свеца клекао сам и исповиједио све своје гријехове, као пред својим епископом и духовником. Знам да сам грешан човјек, и шта лоше урадих а онда сам дао одговор на то његово питање шта би ја могао да молим од њега и рекао да ћу учинити све што је у мојој моћи да васцијели српски род васкрсне. То је била моја молитва. Знате шта, ја Литију још увијек нисам прекинуо, ја још увијек литијам, тај ход што би отац рекао међу људима и даље траје, само се проширио на цијели свијет. И у тим литијама се десио одговор Светог Василија, на пола пута испод једног записа“, казао је о. Предраг, додајући да су тако људи почели да га прате и да је од тада та мисија постала његов живот.