У тексту "Терор" новинарке "Монитора" Милене Перовић, успут је направљена опаска и на промоцију најновије збирке прича Јанка Јелића, "Браћа на ломачи", на чијој сам промоцији у Друштву црногорско-руског пријатељства "Свети Ђорђе" био један од промотера.

Будући да сам од стране новинарке Перовић апострофиран као свештеник Српске православне цркве са интонацијом оптужбе, осјећам обавезу и одговорност да на њен напис реагујем. Да је уважена Милена Перовић прочитала Јелићеву збирку до краја и разумјела њен дубоки смисао, знала би да се она завршава bona fide исходом, братском љубављу и помирењем. Незајажљива ломача је угашена, али зато је цијењена новинарка Милена заложила нови огањ чијем је пламену наумила да преда и мене,  али и најстарију институцију која је створила Црну Гору, у којој служим Богу и народу. Треба имати у виду, госпођице Перовић, да се ради о Јелићевим сатиричним "момачким причама" које управо разобличавају момачки поглед на свијет.

Ми непрестано живимо у хришћанској цивилизацији у којој су улога и достојанство жене најједноставније разумљиви кроз Личност Богомајке, дакле жене, као архетипа у свим културама. Стога од освједочене "боркиње" за плурализам и толеранцију, очекивало би се да понуди критички осврт на представу о којој је Јелић, у својству умјетничког директора никшићког позоришта, изнио своје лично и професионално мишљење,  а у којој се као главни реквизити појављују фалуси и скрнави крст. Новинарка Перовић би морала признати да то није баш у духу толеранције и мултикултурализма, јер би се на сцени у "најбољем случају" могао појавити и симбол још неке традиционалне вјерске заједнице у Црној Гори, чисто због "равноправности".

Поштована госпођице Перовић, упркос пламену ваше идеолошке острашћености који ме као православног јерарха искрено пече, поручујем Вам да ћу се молити за Вас, и поручујем Вам: epur si muove.