Икона Богородица Тројеручица је најпоштованија икона у Срба, једна од најпоштованијих у целокупном хришћанском и православном свету и најпоштованија у Хиландару. Дар Божји.
Ова света икона Пресвете Богородице беше породична драгоценост светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком осмог века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове Хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине.
Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата.
Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечеру, свети Јован је замолио да му се да одсечена рука, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише о поштовању икона. После дуже молитве, уморан од бола и муке, он заспа на кратко. У сну он угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу где говори му да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој, у знак сећања на чудо које се догодило. Истог обичаја се до данас држе побожни и чудесно исцељени Хришћани који на свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела. Икона је од тада добила име„Тројеручица”, будући да је свети Јован додао трећу, сребрну руку.
После овог чудесног исцелења, свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света.
Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета „Тројеручица”. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (ВИ век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов да игумански штап заједно са иконом Богородице која је чувана у Лаври и која се звала „Млекопитатељница”. Знајући за наведена пророштва светог Саве, свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу „Тројеручицу”, заједно са игуманским штапом и иконом Богородице „Млекопитатељнице”.
После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, свети Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу истоименог светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места.
Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана свети Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах светом Сави дадоше игумански штап, икону „Млекопитатељницу” и „Тројеручицу”. Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава одлази из Палестине и враћа се на Свету Гору. У две келије у Кареји, које је сам подигао, он оставља игумански штап и икону „Млекопитатељнице”.
Игумански штап, тј. „патерицу” он је оставио у келији Преображења. Ова келија и до данас носи назив „Патерица”. Ту се чува игумански штап светог Саве Освећеног, прелепо дело уметничке вредности, урађено у слоновој кости. Икону Богородице „Млекопитатељнице” је, пак, оставио у келију светог Саве Освећеног, где је постојала пећина у којој се он повремено усамљивао ради безмолвија. Ова келија се налази у близини Цркве Протата Свете Горе и зове се Испосница (типикарница светог Саве). У испосници се држи посебан типик који је поставио свети Сава, нарочито за ову келију. Монах или монаси који живе у њој не треба да се занимају ничим другим осим молитвом за цео свет и да за дан и ноћ прочитају цео Псалтир, а у току једне седмице целокупно Четверојеванђеље. У испосници до данас постоји икона „Млекопитатељнице”, постављена с десне стране од Царских двери, тј. на Христово место, што је јединствен случај у целом Православљу.
Богородичину икону „Тројеручицу” свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак „Тројеручице” у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219) и одлази са Свете Горе. „Тројеручица” остаје у Хиландару до 1347., дакле 100 и више година после престављања светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону „Тројеручице”. На тај начин Богородица „Тројеручица” одлази у Србију.
До краја XИВ века икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XВ века постаје мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Богородицу „Тројеручицу” су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом „Тројеручице” од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе. Тако је „Тројеручица” торжествено, са псалмопјенијем и кадом, свечано дошла и други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару саборне цркве Манастира Хиландара. Тосе догодило почетком XВ века.
Много касније, вероватно крајем XВ века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су, опет, били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једног вечерња јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су, свакако, чули глас, али му нису придали посебан значај. Када су другог дана дошли у Цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, пак, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту. Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће. Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором Игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење.
Тако је, дакле, Пресвета Богородица „Тројеручица” прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова „икона Заштитница”. Сви монаси који се налазе под њеним „игуманством” прихватају је као своју Мајку, Заштитницу и Утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот.
Икона „Тројеручице” је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених других каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 1,11 м. висина и 91 цм. ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона светог Николаја. Сваке године дванаестог (двадесет петог) јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице „Тројеручице”
Чуда од иконе Пресвете Богородице „Тројеручице”:
Прво, свакако, чудо Пресвете „Тројеручице” је, као што је познато, исцељење руке светог Јована Дамаскина. Од тога чуда долази и њен назив „Тројеручица”.
Међутим од времена светог Јована (VIII век) до данашњих дана икона „Тројеручица” чудодејствује на разне начине, колико у самом Манастиру Хиландару, толико и изван њега, по свим православним крајевима. Исцељења многих болести и телесних недуга, одагнање нечистих духова и многа чудесна дејства дугујемо икони „Тројеручици”. Драгоцено камење и други украсни предмети који се налазе на икони сведоче о племенитој захвалности верника због спасоносних дејстава Пресвете Богородице у њиховом животу. Ради осведочења у напред речено, изнећемо нека од многих чуда „Тројеручице”, свакако она која су нам временски ближа.1905. године, када се Русија налазила у рату са Јапаном, заповедништво високих официра руске војске тражи од Манастира Хиландара да им се пошаље „Тројеручица” на бојно поље као помоћ православној царској војсци. Сабор стараца манастира је донео одлуку да се не пошаље „Тројеручица”, већ једна верна копија, мањих размера од оригинала. Десно и лево на икони били су насликани свети ктитори Манастира Хиландара, преподобни Симеон и свети Сава. Копија иконе „Тројеручице” је послана и заиста, силом Богородице, Руси су однели много победа против Јапанаца. На крају склопљен је мир између два царства. Копија иконе је поново дошла у манастир, где се и до данас налази, на десној страни саборног храма, насупрот иконе „Тројеручице”.
Блаженопочивши монах Филип из Манастира Есфигмена био је непосредни сведок једног чуда. Он је причао да је 1945. јак пожар великих размера захватио шуму Манастира Хиландара. Доспевши до јужног зида манастира, он је претио да га запали. По избијању опасности, блаженопочиваши старац Данил, проигуман манастира, налаже да се учини литија са „Тројеручицом”. И заиста, изашла је литија са иконом. Само што су стигли до моста на путу за Манастир Зограф, јак супротни ветар је удаљио пожар од манастира. Мало потом он се и угасио. Све до данас је на јужној страни манастира остало корење дрвећа нагорелог од оног пожара.
Исти монах је опет казивао да је у време грађанског рата група побуњеника напала на 24 манастир, хотећи да опљачка храну и друге материјалне потрепштине, колико год су могли да натоваре на манастирске мазге. Почели су да товаре све што су нашли у складишту. Одједном су угледали једну величанствену жену како обилази манастир и улази у саборну цркву манастира. Знатижељни вођа побуњеника, заједно са другим својим људима, уђе у Цркву. Они потражише ону жену и не нађоше је, иако су пажљиво претражили готово целу Цркву. Тада су се погледи њихови управили према „Тројеручици” и свим драгоценостима на икони. Вођа је хтео све да их насилно покида са иконе. Само што је покушао да их узме, ухватио га је велики страх и он се сав стресао. Његови другови су покушали да га поврате, али узалуд. Успео је само да изговори: „Бежимо брзо, бежимо брзо”. И будући да су отишли у страху, нису ништа покрали из манастира. Тако се поново показало чудотворно дејство Заштитнице манастира, Богородице „Тројеручице”.
Једно од последњих чуда десило се 1992. године. у Србији, у Крагујевцу. У једној фотографској радњи избио је јак пожар због кратког споја на електро инсталацијама. Власник радње (Небојша Николић) имао је један календар из Манастира Хиландара са иконом „Тројеручице” на првој страни, као и две мале иконе (светог апостола Луке и светог Николе). Икону „Тројеручицу” је добио као благослов од свог пријатеља Горана, поклоника Манастира Хиландара. Календар је стајао на зиду радње и две мале иконице на двема главним машинама које су иначе најважније у послу (на машини за развијање филма била је икона светог апостола Луке, а на машини за развијање слика слика светог Николе). Чудесно и необично је да је по избијању пожара све у радњи изгорело, док су календар са иконом „Тројеручице” и оне две машине (које су иначе од пластике), на којима су се налазиле две мале иконице (светог Николе и светог апостола Луке, који је крсна слава фотографа у граду), остали потпуно неоштећени. У знак благодарности и захвалности према Богородици, власник радње је послао сачувани календар у Хиландар. Он подсећа и уверава о чуду које је учинила „Тројеручица”.
Ипак, највеће чудо „Тројеручица” чини у душама верних поклоника. Њен величанствени, девствени лик, пун умиљења и озбиљности, потреса срца побожних поклоника, утискује се тајанствено у целомудрену душу и води је духовном обновљењу. Кроз присуство своје свете иконе, Пресвета Богородица, као многосажаљива Мајка, остварује највеће чудо – спасење у Христу своје деце. Њу као штедрољубиву Мајку Божију треба синовски да молимо да ублажи бол, невољу и патњу свих, а посебно православних Срба, духовних потомака преподобног Симеона и светог Саве, свих оних који сузама и крвљу много пута до сада плаћају своје истрајавање у Православној вери.
На крају, сетимо се и речи једне химне Богородици: „Сви јој се поклањамо, молећи се: Не заборави сродничку припадност, Госпођо, свих верних који поштују свети образ твоје иконе”.
