Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, у суботу треће недеље Часног поста, на празник Светог Артемона и Претпразништво Благовести, 6. априла 2024. године, Свету Ахијерејску Литургију у манастиру Добриловина код Мојковца.
Епископу су саслуживали: протојереји Миливоје Јововић, Данило Дамјановић, Александар Крговић и архиђакон Јаков (Нинковић).
У архипастирској бесједи којом се обратио вјерном народу, Преосвећени Епископ је казао да је свако окупљање на заједничку молитву, причешћивање Христом и сједињавањем с Њим најљепше је што се људском бићу може десити, а то је да се сједини с Богом.
„Кад су многи ученици, сљедбеници Христови питали: Како то да се ми нижи обратимо Вишему и земаљски Небеском, Он их је учио молитву коју ми на свако богослужење изговарамо, молитву Оче наш. Она је образац сваке молитве и нашег односа и везе са Богом, она искључује све оно што је наше лично себично, егоцентрично и човјека отвара за више. То је молитва; понекад кад се молимо за неке своје личне ствари, које мислимо да нам од тога живот зависи, па осјећамо како молитва не може даље од плафона да се уздигне и оде, не осјећамо тај одговор божански у нашем срцу, понекад“.
„То само значи једно и најчешће је тако, не да Бог не чује нашу молитву Који све чује, Који је свуда, него да смо ми затворени за Њега у свом егоцентризму, себичности и затворености. Отварање ка Вишему, то је молитва. Образац молитве Оче наш управо нам о томе и говори. Кад се ми Њему као Оцу нашем, не мом и само мом, него нашем, чији смо ми један дио тог организма и те заједнице, обраћамо се и говоримо да Му се свети име и да Му дође Његово Царство. Ми вјерујемо да овдје на земљи може бити и доћи Његово царство", казао је Владика.
Понекад, додао је он, кад то не можемо да опипљиво осјетимо својим чулима, али, својом вјером знамо, очекујемо, ослушкујемо и иштемо да дође Његово царство.
„Онда се каже да нам да хљеб наш насушни, најмање се мисли на овај земаљски хљеб и на ово што нам треба материјално, него то је она храна истинска и права која храни наше биће да ојача и оснажи на том путу ка Царству небеском, односно сједињавању са Христом, постајући Њему слични. Та нам храна треба, да нам ојача све наше силе и снаге и енергије и утврди кољена наша и ноге управи на прави пут спасења. Каже још и: Да нам опрости дугове наше. Јер, кад станемо на молитву, ми обремењени не можемо се са смјелошћу помолити Богу док нам Он милошћу својом не опрости наше дугове. У наставку каже: Као што и ми опраштамо нашим дужницима“.
„Ту је цијела тајна отварања људске душе према свакоме. Опростити свакоме значи отворити се према другоме и примити њега у своје срце. Не само на ријечима рећи опрости, па да те моје очи више не гледају, или нека ти је просто, него да примимо другога у наше срце, да се отворимо да бисмо могли да примимо и благослов Божји. Сва ова наша молитвена сабрања уче нас том моделу односа и живота и стила живота хришћанском, истинском правом моделу којем нас је Христос учио, како да се Њему обраћамо, Њему молимо, и како те благодатне енергије да створимо и будемо у тако добром стању да можемо у своје срце и у своје биће да их примимо. То фино и благословено и свето стање увијек прати дубоки мир, не само тај спољашњи мир који има овај манастир, него и онај дубљи, унутрашњи мир, мир са Богом, са самим собом и са ближњим својим“.
„Бог вас даровао тим благословеним миром и сваким својим благословом и благодаћу Божјом, да нас спаси и утврди у векове вјекова“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије.
