Епископ Методије служио Литургију у манастиру Блишкова
Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, на празник Светог Стефана, Деспота српског и Преноса моштију Светог Серафима Саровског Чудотворца, у уторак 1. августа 2023. године, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Блишково, код Бијелог Поља.
У литургијској проповједи Владика је честитао славу манастирског параклиса, посвећеног Преподобном Серафиму Саровском, рекавши да их је сабрала овдје благодат Светог Духа, ријечима: Благословен Који долази у име Господње дочекујемо Христа Богочовјека с Којим се сједињујемо на Литургији, постајемо једно и тиме себе и све око себе освећујемо.
„Благодат Пресветог Духа, за коју је речено у Јеванђељу да док је Христос с ученицима био, кад је проповједао и док се Он не узме од њих, неће им послати Духа Светог. Али, Свети Дух је стално био присутан на разне начине у историји спасења рода људског, а њему треба да захвали Исус јер је управо благодаћу Духа Светог зачет у утроби Дјеве, и узео природу људску на себе и тиме спасио, не само род људски, него све оно што је сабрано у човјеку као микрокосмосу, а то је творевина свеукупна Божја, коју је Бог створио“.
„Како препознати Царство небеско и благодат Духа Светог на видљив начин и на мјесту гдје она дође, осим по ономе по чему је Христос рекао да ће сви други, који нису Његови ученици, који су незнабошци, извањци како ће препознати да смо ми Његови ученици, облагодаћени људи који већ живимо преудкусом Царства небеског, осим по томе што имамо љубави међу собом. То је једина заповијест коју нам је Бог оставио и својим ученицима рекао: Ништа нисте друго дужни једни другима до љубити једни друге, љубити Бога и љубити ближњег свог. О томе виси сав закон и пророци“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Додао је да своје немоћи и слабости, с којима се свакодневно човјек сусреће, не може да превазиђе друкчије него, управо, као што су рекли Свети Оци и као што је о томе говорио Свети Серафим Саровски, кога данас прослављамо, тако што ће сагледати своје немоћи, бити свјесан њих и суочити се са њима.
„Али, истовремено бити свјесни свемогућности и свемогућства, свемоћи Божје и Његове љубави и Његовог милосрђа и милости према нама. Та два крила на које човјек једино може духовно да полети, смирењем, сагледавајући своје немоћи, а уздањем и надањем и вјером у Бога, у Његову љубав коју има према нама, и Његову милост да ће нас подићи и да ће нам помоћи да се духовно уздигнемо и да се спасимо“.
„Свети Серафим је говорио: Ако се један смири хиљаде око њега ће се спасити, а смирење се стиче са промашајима, неуспјесима духовним у животу и овосвјетским, са падовима и кроз то сагледавањем својих немоћи и слабости. Док смо млади, као што су ова дјеца око нас сабрана млада, мислимо да нам је море до кољена и да можемо својим дјелањем, својим снагама себе поправити и измијенити ствари у овом свијету, допринијети њиховом поправљању, али што вријеме више пролази све више човјек увиђа само своје слабости, а све добро што у животу учинимо и што нам се десило видимо једино и само као знак огромне и велике Божје љубави и милости којој нипочему нисмо могли допринијети осим по нашем унутрашњем настројству и опредјељењу према томе, да се окренемо ка томе и да за тим жудимо, а остало ће нам све по мјери нашег смирења Господ дати да постигнемо и да исправимо, почев од себе, а онда и свега с чим долазимо у контакт у свом животу“, навео је Преосвећени Епископ Методије.
То је, по његовим ријечима, порука данашњег празника дивног, светог Серафима Саровског и Светог Деспота Стефана Високог и његове мајке, коју данас Црква прославља.
„Свети Стефан деспот Српски је написао Слово о љубави, један од највећих српских средњовјековних пјесника, храбри мужик, ратник и витез који је био члан реда змаја витешког, још у тадашњој Европи. Кажу да је само један био тада испред њега, неки цар угарски, у цијелој Европи. Деспот Стефан лијеп, висок, гледан и душом и тијелом, који није имао свог порода, а онда је у Сребрници на неком сабору Ђурађа Бранковића, свог сродника прогласио за наследника. За деспота Стефана је покојни Владета Јеротић писао у неким својим дјелима да би највећа правда била, као што је после 500 година од упокојења деспот Стефан канонизован тек 1927. године од Српске Цркве за светитеља, да би требало и тог великог мужика, праведника и светитеља Божјег Ђурађа Бранковића канонизовати. Можда је он то пророчки изрекао да ће доћи вријеме и дан кад ће се и то десити“, казао је Владика Методије.
На крају Литургије Епископ будимљанско-никшићки Методије дао је о. Владиславу, игуману манастира Блишкова, право ношења крста, подсјетивши у својој бесједи на ријечи Његошеве: Крст носити нама је суђено, страшна борба са собом и са својима и с туђином, тежак вијенац ал` је воће слатко, васкрсења не бива без смрти.
„Одлучио сам да, милошћу Божјом, додијелим крст игуману ове свете обитељи Владиславу право ношења часног крста да га увијек подсјећа, кријепи и бодри на то чији смо ми служитељи, за Ким идемо и шта нам ваља у овом животу чинити, носећи крст свој да ходимо за Христом као што је он досада, све ове дане смирено, трудољубиво, приљежно, пун љубави и саосјећања, дружељубивости и окупљања, снисхођења према народу који окупља око ове светиње, као што је носио тај крст, да Бог да, да га и од сада до краја свог последњег издиханија тако достојно, часно носи, служићи још више Богу и свом роду“, поручио је Владика Методије.
