Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је са свештенством, на празник Светог пророка Захарија и праведнe Јелисавете, у понедјељак 18. септембра 2023. године, свету заупокојену Литургију у манастиру Светог Саве у Голији, поводом упокојења слушкиње Божје Ксеније, супруге Миодрага Даке Давидовића, ктитора овог манастира.
Архипастирском бесједом сабранима се обратио Преосвећени владика Методије, подсјетивши на ријечи молитве, која се чита на свакој Литургији, а коју изговара свештеник у олтару, обраћајући се Творцу небесном: Ти си нас из небића, односно непостојања привео у биће, у постојање, а када смо отпали, подигао си нас, опет, и никад ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо и даровао нам Царство твоје будуће.
„У тој молитви, у том кратком свештеничком обраћању на Литургији Богу Творцу, цјелокупна историја рода људског, његова судбина, а и сваког човјека појединачно, који уђе из небића у биће, у ову матицу живота, прође кроз тај образац који изражава ова молитва свештеничка, постајемо, настајемо, развијамо се, падамо и устајемо и никад не одустајемо. Не одустајемо ни ми због неодустајања Творца да учини све, да нас кроз овај пролазни живот гдје смо сви овдје упућени, на неки начин, на пролазак кроз врата смрти. Смртна врата кроз која пролазимо у тај будући живот, који нам је Бог обећао, није супротност овом животу, него саставни дио њега“, рекао је Владика, додавши да већина људског рода пориче, или не жели да се суочи са чињеницом смрти, поричући је, него окрећући се само овоземаљском животу и чинећи све да забораве да их чекају на крају та врата која се зову смрт.
„Кроз та врата нам ваља проћи као што смо прошли кроз врата која се зову рођење, у овај свијет. Обоје тих врата саставни су дио исте цјелине и једног живота, који нам је дар од Бога. Зато порицање, не само смрти у овом животу појединих људи, не желећи да се с њом суочимо, мислећи да је то последња станица иза које више ништа у нашем животу не постоји јер нам није толико видљиво и опипљиво и доступно нашим чулима кроз која остварујемо однос у овом животу и са овим свијетом и са другим људима. Али, постоје и та друга чула која нам је Бог дао. То око душе и та вјера која нам, ипак, мора сами Бог дати, човјек то својим снагама не може постићи. У коме се тај пламен вјере покрене и засија, и та искра се распламса, човјек коме се то деси треба једино и само да благодари Богу што се то десило“.
„То је она истинска свјетлост која нам једина може осмислити кораке и путовање кроз овај привремени овоземаљски живот, и дати смисао свему, и нашем рођењу, и настајању, нашем узрастању и школовању, нашем ходењу кроз овај живот и остваривању односа унутар породице, гнијезда у ком смо настали, али и свих оних односа које остварујемо, проходећи кроз овај живот. Оно што је Христос нагласио својим сљедбеницима и свима до краја свијета и вијека кроз Јеванђеље јесте да шта год човјек постигне у овом животу, било какав положај да стекне, иметак или статус социјални и друштвени, он ће, ипак, на крају, остати овдје на овом мјесту, на земљи, а оно што учинимо, изградимо односе према другим људима то је наше благо и попутнина и опрема коју носимо у онај живот и стављамо пред ноге Бога Творца, по којима ће се Господ смиловати на нас, по нашој вјери или нам судити ако не вјерујемо у будући живот вјечни“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Зато, нагласио је Владика Методије, не треба порицати смрт као чињеницу, већ се дешава да они, који дубље у вјеру улазе, почињу да поричу живот овоземљски, не признају га, мислећи да је све у овом пролазном животу недостојно наше пажње.
„То је друга крајност која није истинита. Хришћанство је објединило, и живот је дао Господ за живот свијета а не за његову пропаст и потирање. Наша улога је овдје, у овом свијету да свијетлимо овоме свијету, да благодаримо на свему што је Господ добро створио, а оно што ми закомпликујемо својим падовима и ваљањем по блату, треба што прије да устанемо, да се усправимо и наставимо путем који нам је Христос одредио и назначио“.
„Живот Ксенијин, ње као супруге и њен улазак у матицу живота као жене, и ње као мајке , и ње као ћерке или сестре, Господ јој је дао да буде такво људско биће да припада женском роду које је најповученије, тише, најпожртвованије, у сјенци и тишини чини све до последње своје снаге, и енергије, и капи крви да одржи оно у чему је своју породицу, своју заједницу ужу и ширу“, навео је Епископ будимљанско-никшићки, додајући да једино жене, у најтежим тренуцима Христовог страдања, нису напустиле, и побјегле и издале, него су ишле тихо за Христом и стајале испод Његовог крста док је Он страдао и умирао.
„Једино оне нису зазирале, нити су сматрале низашта страх јудејски и овог свијета силника, и проповиједале су по цијелом свијету, до римског цара је дошла Марија Магдалина и жалила се на Понтија Пилата како је неправедно осудио Исуса на смрт. И Нина Грузијска је проповиједала по Грузији, све те дивне свете Мироносице и жене су биле оне кроз које је човјечанство чуло и прве пренијеле поруку васкрсења и живота вјечног, живота будућег који је иза ових смртних врата. Као што човјек не престаје да постоји као личност и као посебност коју је Бог створио, из мајчине утробе кад се рађамо у овај свијет, јер живимо у једној посебној, потпуно другој средини и начину функционисања у мајчиној утроби, у плодовој води, а исти ми кад пукне тај мјехур и плодова вода и отворе се та врата рођења, изађемо, на потпуно другачији начин функционишемо и развијамо се у овом свијету“.
„Ово су иста та врата смрти кроз која пролазимо и на један други начин, тајанствен нама, али нам је Онај Који је кроз њих прошао и Који нам се вратио и о томе путу свједочи Христос Бог наш рекао шта нас иза тих смртних врата чека. Наш народ је увијек знао, кад је живио на овом кршевитом и негостољубивом и неплодном подручју, гдје је чувао оно једино што има и што га чини човјеком, а то је вјеру, вјеру праву и истинску, знао је да каже за неке који не живе како треба, говорило се да тај не мисли умирати. Знали су добро да гроб није последња станица, него да су то само врата кроз која се иде у другачији, љепши, свјетлији, благословенији начин постојања“, рекао је Владика Методије, поручивши на крају бесједе:
„Нека Господ тој дивној жени Ксенији, која је била ослонац породице брата Миодрага, сина Немање и ћерке Ане и шесторо унучади, које је оставила иза себе, да сви на њу будете поносни, на ту тиху, дивну, пожртвовану жену, која је, а ви најбоље знате шта је носила на својим плећима и шта је њена улога и мјесто значило у вашој породици, да вам буде узор и примјер, да се њоме поносите, из те дивне, честите горњепољске породице из које је проистекла и дошла у кућу Давидовића, тако диван и плодан траг оставила. Нека је Господ упокоји у наручју Аврама, и у свјетлости лица Божјег прими у своје наручје Христос Бог наш, а ми овдје који остајемо да је се сјећамо и молимо, да се надамо да ће она диван покој наћи у наручју Христовом“.
Слушкиња Божја Ксенија Давидовић упокојила се у Господу 15. септембра, а сахрана је обављена 17. септембра код манастира Светог Саве под Орлином, у Голији.
