Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је на празник Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског, у уторак 31. октобра 2023. године, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Калудра, који је и прославио своју храмовну славу.
Саслуживало је свештенство и монаштво Епархије: протосинђел Евстатије (Драгојевић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови, јереји Стефан Миловановић и Миленко Ралевић, архиђакон Јаков (Нинковић) и вјерни народ.
Честитајући славу мати Анастасији, и данашњим свечарима, а празник сабраном вјерном народу, Преосвећени Епископ је бесједио о причи из светог Јеванђеља у којој је Господ, једном приликом, дошао да проповједа на обали Генисаретског језера, у присуству бројног народа, који се тискао да чује Његове божанске ријечи.
„Од мноштва народа, видећи двије лађе које су ту биле из којих су изашли рибари да испирају мреже и припремају за следећи лов, Он је пришао једној и упитао рибара, власника чамца да Га пусти да уђе и да од обале одмакне како би народ могао видјети и чути шта говори. И Он је ушао, тај рибар Га је примио у чамац, те је народу проповједао. Кад је завршио проповјед, видјевши да ти рибари претходну ноћ нису ништа уловили, рекао им је: Ајте, сад, мало дубље у воду па онда баците мреже да уловите богат улов. Они, будући да су знали да је Учитељ и да Му ваља вјеровати зато што говори с неком силом и ауторитетом, не само свог спољашњег положаја, него Духом Светим и силом која на људе оставља дубоки утисак, послушаше Га иако су знали да Он по професији није био рибар него столар“.
„Бацивши мреже толико се рибе накупило да се почела цијепати мрежа и онда су звали и онај други чамац у помоћ јер је рибе толико било да овај један није могао да прими, потапао се од тежине. Напунили су оба чамца и онда кад је рибар, власник чамца, а звао се Симон, син Јонин, кад је видио у томе прст Божји, знајући да ту није било до малоприје рибе пао је на кољена пред Христом и рекао: Иди од мене, Господе, јер сам ја грешан човјек“, казао је Владика, додајући да је то реакција сваког човјека када дође у близину Божју, тај осјећај покајања и недостојности из које извире спасоносни осјећај смирења.
„Без смирења, говорили су Свети оци, нема спасења. Ако се један смири, каже Свети Серафим Саровски, хиљаде око њега ће се спасити. Не може се смирити човјек док га се не косне благодат Божја и Његово присуство не осјети дубоко у себи и кроз то спозна своју недостојност. Зато су највећи светитељи Божји што су били ближи Богу, више су говорили како су грешни и недостојни. Нису они били лицемјери, па да су говорили нешто што не мисле и не осјећају дубоко, иако су били, споља гледано али и суштински, најисправнији, најистинитији, најправеднији, најсветији од људи свог времена. Ипак, су говорили да су грешни и недостојни људи благодати Божје“.
„Свети апостол Лука је исто тако, кренувши за великим апостолима, дошли су и Седамдесеторица апостола, поред великих Дванаест, Господу, у једном моменту и рекли: Сви нам се духови покоравају, чули смо у светом Јеванђељу, а Он им је рекао: Дајем вам силу да стајете на свако зло, на змије и на шкорпије и да вам се сви духови покоровају, али знајте и немојте се због тога радовати, него се радујте зато што су имена ваша записана на небесима. Шта год ми досегли у материјалном, физичком или духовном смислу у овом свијету, чиме нас год Господ обдари, не треба на то толико да се ослањамо колико на милост Његову да наша имена записана буду, поред свих имена светих које прослављамо, свих наших предака, светитеља из народа нашег, да нас удостоји да будемо сви у једном небеском сабору торжествујуће Цркве, кад изађемо из ове војујуће овдје на земљи, кад дође моменат нашег пресељења“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Поучавао је да сагледајући наше недостатке, себе стављамо испод сваког човјека с којим се срећемо, а не изнад других да се уздижемо, јер кад се неко хвали и не осјећа да је грешан то је, нагласио је Владика Методије, јасан знак да га се није коснула близина Божја.
„Не треба такве људе осуђивати или нама ако се то деси, то одмах морамо да препознамо да смо се удаљили од Бога и од благодати Његове. Нека нас све Свети апостол Лука, кога данас прослављамо, велики молитвеник, љекар, умјетник који је први живописао и ставио на даску лик Христов и Пресвете Богомајке; и Свети Петар Цетињски кога данас прослављамо, добри пастир овога стада и ових простора, који је себе са осам година посветио Богу, отишавши у манастир као дијете, замонашивши се веома млад. Највеће бреме у најтеже вријеме је носио, не само због окупатора спољашњег против кога се борио и штитио своју земљу и народ, него највише због зла домаћег, распри, свађа, крвних освета, убистава међусобних и свакојаких злих дјела која су била зацарила и даље своје репове остављају до данашњег дана у нашем народу“.
„Не можемо никад промијенити овај свијет док се не промијенимо изнутра и дубоко не смиримо, а кад се то деси онда ће се освијестити и људи око нас, дотаћи ће се и њих благодат, осјетиће и они Господа у срцу, смириће се, и тај ће се круг ширити све више док се не успостави критична маса и онда препороди, преобрази не само оне који су се благодаћу преобразили, него и простор, и вријеме у којем такви људи живе“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки Методије.
Литургију су својим појањем уљепашли омладинско - дјечији Црквени хор Младенци из Берана под диригентском палицом Анђеле Јовићевић Брајовић.
По одслуженој Литургији, освештан је и преломљен славски колач и жито. Заједничарење је настављено уз трпезу хришћанске љубави коју је припремило сестринство манастира са домаћинима овогодишње славе братством Ралевића (Савићи).
Фото: Владан Обрадовић
