Незаконито измјештање више стећака из Бањана и Пљеваља је изазвало велико негодовање јавности, а првенствено мјештана тих крајева.

Фуриозна девастација сакралних простора, гробоскрнављење, непостојање претходних истражовања о стручне и јавне расправе, одношење стећака у Цетиње, скривање документације и негодовање мјештана и културне јавности представља, у најкраћем, драму под насловом ”Лапидаријум у шест чинова”.

Узалуд сам ових дана покушавао да на сајтовима Министарства културе и Народног музеја пронађем Статут Народног музеја. Још узалудније сам покушавао да на сајту Владе пронађем Закључак бр. 06-997/3 од 17. маја 2012. године (не постоји податак да је Влада на 66. сједници од 17. маја ове године усвојила Закључак на који се позвао Народни музеј). Све то отвара бројна питања и недоумице, али и ствара сумњу о законитости поступка којим су, под плаштом наводне заштите, девастирани и локалитети и стећци у Бањанима и Пљевљима.

Више су него проблематичне јавне изјаве Павла Пејовића, директора Народног музеја, и Лидије Љесар, помоћника министра културе које су изнијели на састанку са мјештанима у Бањанима. Двоје државних функционера су се, иако немају никаквих стручних додирних тачака са правном струком, упустили у правна тумачења одлука и поступака Народног музеја и на тај начин су, заправо, оголили суштину ствари, тј. чињеницу да су током незаконитог измјештања стећака из Бањана и Пљеваља на основу погрешних премиса извучени погрешни закључци и извршене катастрофалне радње које не само да нису у складу са основним принципима заштитарске струке него и дубоко вријеђају вјерска осјећања грађана.

Пејовић наводи да ”стећци у Црној Гори немају никакву правну заштиту и да су у власништву државе”. Овдје се уочавају четири важна питања преко којих је пређено као да не постоје, а она су кључна за разматрање и решавање насталог проблема:

1) шта су стећци у смислу одредаба Закона о заштити културних добара?
2) да ли стећци спадају у покретне или непокретне ствари?
3) да ли стећци уживају правну заштиту?
4) да ли су стећци у државној својини?

СТЕЋЦИ ИЛИ КУЛТУРНА ДОБРА?

У Закону о заштити културних добара од 2010. године (”Службени лист ЦГ”, бр. 49/2010) не постоји појединачно разврставање покретних и непокретних културних добара. Водећи се Пејовићевом логиком неко би могао да тврди да ни цркве и манастир и друга културна добра немају правну заштиту, јер нису појединачно набројана у Закону. А то, наравно, није тачно. Законом је уведена општа подела културних добара и то на: 1) непокретна и 2) покретна и нематеријална културна добра.

У непокретна културна добра спадају: културно историјски објекти; културно-историјске цјелине; локалитети или подручја (ст. 2. чл. 12.). У покретна културна добра спадају археолошки предмети на копну и под водом; антиквитети; покретни остаци архитектонских објеката; антрополошки, етнолошки, зоолошки, ботанички или геолошки премети или примјерци; предмети који су везани за историјске личности или значајне догађаје; обредни и предмети сакралног карактера; дјела ликовне или примијењене умјетности; рукописи, инкунабуле, књиге, публикације или документи; нумизматички и филателистички предмети; архивска, библиотечка или кинотечка грађа и музејски материјали и намјештај, музички инструменти и други предмети од посебног значаја (ст. 2. чл. 16.).

У нематеријална културна добра спадају: језик, говор, усмено предање, усмена књижевност или други усмени изрази; извођачка умјетност; обичаји, обреди и свечаности; знања или вјештине везане за природу и свемир; култна и знаменита мјеста и традиционални занати и вјештина (ст. 2. чл. 17.).

Министарство културе и Народни музеј до дана данашњега нису дали одговор шта су стећци у правном смислу ријечи. Да ли стећци за њих представљају покретне или непокретне ствари по Закону о својинско-правним односима (”Службени лист ЦГ”, бр. 19/2009.) како би могли да утврдимо да ли је ријеч о евентуалним покретним или непокретним добрима свеукупне баштине Црне Горе. Судећи по ставу 3. члана 19. Закона о својинско-правним односима од 2009. године стећци спадају у непокретности, али то стручњацима из умјетничке струке није сметало да их незаконито сматрају покретним стварима и то само ради одвајања од земљишта са којим су трајно били спојени и одношења на Цетиње.

Ни од ранијег Републичког завода за заштиту споменика културе, а ни од садашње Управе за заштиту културних добара стећци на наведеним локацијама, ни поједично ни заједно, нису проглашени ни за покретна ни за непокретна културна добра нити су, пак, стављени под тзв. претходну заштиту. Очевидно је да стећци не представљају заштићена културна добра у смислу законских прописа. Из тога би се могао извући закључак да Министарство културе и Народни музеј нису прекршили Закон о заштити културних добара. Али, није тако. Прекршен је у једном дијелу не само тај закон него су драстично прекршене и одредбе других Закона и то првенствено Закона о својинско-правним односима, Закона о државној имовини, Закона о државном премјеру и катастру непокретности и други.

ДЕВАСТАЦИЈА УМЈЕСТО ПРЕТХОДНЕ ЗАШТИТЕ

Уколико су Министарство и Народни музеј сматрали да стећци представљају културна добра која је, ради јавног интереса, требало заштитити и очувати били су дужни да код Управе за заштиту културних добара иницијативом покрену поступак да се на стећцима на наведеним локацијама, и појединачно и заједно, успостави претходна заштита (чл. 20.), а ту иницијативу има право да поднесе свако правно или физичко лице (чл. 19.), а посебно државне институције о којима је ријеч. Они то нису урадили и у том дијелу су прекршили Закон о заштити културних добара. Такође, имали су могућност да се обрате и Центру за конзервацију и археологију како би се организовала истраживања локација са стећцима, али би заштита стећака могла бити само на лицу мјеста.

У Одлуци Владе Црне Горе о организовању ЈУ ”Народни музеј Црне Горе” од 7. јула 2011. године (”Службени лист ЦГ”, бр. 44/2011) прописана је дјелатност те установе. Из те одлуке, као и након незаконитог одношења стећака у Цетиње, јасно се може закључити да управа Народног музеја стећке сматра ”музејским предметима”, а они то ниси и не могу бити ни по ком правном основу, а посебно не у цивилизацијском погледу.

И не само то. Павле Пејовић је изјавио да је ријеч о ”напуштеним стећцима”. Зна ли се ко их је и када напустио и како су се тек сада ”културни посленици” сјетили ”напуштених стећака? Одакле се, ако су стећци напуштени, у протесту због небивалог гробоскрнављења и пустошења стећака појавио народ из тих крајева који се буни против таквих поступака државних институција? То је нова, у читавом низу, увреда на рачун грађана.

Како су и чиме стећци ”девастирани”, како тврди Пејовић? Јавност није упозната да о томе не постоји званична студија нити је извршено стручно истраживање на основу којих би се могле износити такве тврдње. Девастација, и то најгрубља у многовјековној историји тих крајева и постојању тих стећака, извршена је, на жалост, од стране оних који су, искључиво у законским оквирима, дужни да воде бригу о култури у Црној Гори. Али, не скрнављењем њиховог култа, гробоскрнављењем, пустошењем и одношењем на Цетиње него пуном законском и стручном заштитом и то искључиво на лицу мјеста - у Бањанима и Пљевљима и то не од Музеја него првенствено и тек након одобрења од Управе за заштиту културних добара или Ценра за конзервацију и археологију. Музеј није имао законско право да односи стећке у Цетиње ”ради заштите” нити је, опет искључиво на основу важећих прописа, имао право да врши мјере заштите с обзиром да није ријеч о музејским предметима. С друге стране, јавна је чињеница да Музеј нема довољно стручних људи за предузимање таквих мјера.

Да ли су Управа за заштиту културних добара или Центар за конзервацију и археологију издали конзерваторско-рестаураторске услове? Наравно да нису. А због сличне ствари у Манастиру Морачи је управо прије само два мјесеца смијењена Сњежана Симовић, тадашња директорка Управе за заштиту културних добара. Подсјећања ради, апологетска перјаница и ударна песница те смјене је, опет и опет, била Лидија Љесар. Зашто сада не помиње конзерваторско-рестаураторске услове?

Једину активност коју је Народни музеј могао да предузме, а Министарство културе аминује, јесте покретање иницијативе за успостављање претходне заштите над стећцима код Управе за заштиту културних добара или код Центра за конзервацију и археологију. Међутим, то није учињено из јасних разлога: таква иницијатива би их омела у акцији девастације, пустошења и одношења стећака у Цетиње! А онда не би било ни пројекта ”Лапидаријум” за који су, по свему судећи, опредељена значајна новчана средства која, по старој пракси, у не малом износу припадају и ”извођачима радова” и великим стручњацима из области културе.

ДРЖАВНА ИЛИ ПРИВАТНА ИМОВИНА?

Имајући у виду изјаву мјештанина Велише Лалићевића да је неспорни власник парцеле са које су незаконито отуђени стећци онда никако не може стајати нити се као тачна може прихватити Пејовићева неутемељена тврдња да ”стећци немају никакву правну заштиту и да су у власништву државе”. Одакле онда Лалићевић са листом непокретности који је, на основу члана 53. Закона о државном премјеру и катастру од 2007 године (”Службени лист ЦГ”, бр. 29/2007. и 32/2011.) доказ о својинским правима на непокретности. Који је и какав лист непокретности имао Пејовић када је тврдио напријед изречено? Очигледно, никакав! И да ли се на основу мишљења директора Музеја, иначе по професији вајара, могу утврђивати, негирати или отимати својинска права грађана? У правној држави сигурно не, али некима још увијек није јасно да Црна Гора има своје законе који се, свиђало се то некоме или не, морају поштовати. Посебно је питање непоштовање законских прописа од оних који су дужни да штите законске одредбе. Посљедица таквог понашања је шира и заслужује не само најширу друштвену, моралну осуду него и покретање поступка за утврђивање кривичне или прекршајне, а обавезно и политичке одговорности.

Законом о државној имовини од 2009. године (”Службени лист ЦГ”, бр. 21/2009.) је тачно прописано шта спада у државну имовину. Имајући у виду да стећци са наведених локација не спадају у заштићена културна добра, као и чињеницу да је тачком 15. става 1. члана 13. тог Закона прописано да држава ”располаже културно- историјским добрима ако нису у својини других правних или физичких лица”, лако се може закључити да стећци нису у својини државе. На основу ког прописа Пејовић и истомишљеничка му дружина могу да тврде да је ријеч о државној својини?

ПРАВНА ЗАШТИТА СТЕЋАКА

С обзиром да не постоји успостављена претходна заштита стећака, а ни проглашење стећака за заштићена културна добра онда се са пуним правом може констатовати да се на стећке, који се налазе на парцелама у приватној својини, примењују правни прописи из других области. Отуда је, у најмању руку, небулозна Пејовићева тврдња да ”стећци немају никакву правну заштиту”. А још је небулознија тврдња Лидије Љесар да су се ”парцеле на којима се налазе стећци сматрале ничијим и свачијим”. Наравно, само су такве небулозне премисе могле да доведу до скандалозног пустошења, гробоскрнављења и девастације како стећака тако и локација на којим се они налазе.

Цивилизацијска су, а не само правна питања, о томе да ли данас у правном систему Црне Горе постоји нешто што не ужива никакву правну заштиту и да ли постоји нешто што је ”ничије и свачије”, а посебно када је ријеч о непокретним стварима? Како се истовремено за једну исту непокретну ствар може истовремено тврдити да је ”ничија и свачија” и да је ”у државној својини”? Ко је то, осим Музеја и Министарства, сматрао да је ријеч о ”ничијем и свачијем”? А ако је ”ничије и свачије” - онда како то може постати ”нечије”? Да ли су културни посленици сматрали да је довољно неку ствар сматрати ”ничијом и свачијом” и отуђити је без обзира на правне и друштвене посљедице таквог чина?

На основу чега је Љесарева могла да тврди да је ријеч о ”ничијем и свачијем” ако то није утврђено у листу непокретности и ако, како је признала, ”није контактирано са мјештанима и власницима имања”. А зашто би контактирала са власницима имања ако је ријеч о ”ничијем и свачијем”?

ТРГОВИНА НАД СТЕЋЦИМА

Надгробни споменици, а и стећци као такви, спадају у ствари res sacra (сакралне ствари) и res extra commercium (ствари изван промета). Народни музеј и Министарство су им, мимо законске и правне логике, промијенили намјену не само тиме што су их насилно одвојили од цјелине и гробова које вјековима обиљежавају него и тиме што су их прогласили за res in commercio (ствари у промету). Од незаконито отуђених стећака су формирали ”Лапидаријум” у оквиру сталних музејских поставки. За пројекат формирања ”Лапидаријума” од стећака који нису у својини државе и Музеја су издвојена одређена новчана средства и она се, дакле, реализују на основу туђих, тј. неовлашћено отуђених ствар. Затим, грађани Црне Горе и страни посјетиоци ће морати да плаћају улазнице за посјету ”Лапидаријуму” и та средства ће, на основу незаконите употребе туђих ствари, бити уплаћивана Народном музеју. Ријеч је о својеврсном стицању новчаних добара на туђим стварима на незаконит начин посебно уколико се има у виду древно правило, важеће и данас, ex iniuria ius non oritur (из неправа не може настати право).

ШТА ЈЕ РЕШЕЊЕ?

Лидија Љесар је изјавила да ”стећци могу бити враћени једино ако се докаже да су на мјестима са којих су однијети биле гробнице”. Прво, да Љесарова ишта зна о стећцима онда не би саопштавала такве глупости. Нема стећака без гробова. Нећу да вјерујем да је под гробницама подразумијевала ове које се у савременим условима граде на Чепурцима. С друге стране, зашто брижни чувари баштине прво нису испитали шта се налази испод стећака, па тек након тога приступили пустошењу стећака? А и да су утврдили - опет не би могло по Закону, јер је ријеч о приватној својини. Чак и да је државна својина - опет пустошење не би било изводљиво по принципима заштитарске струке? Ко Пејовићу и Љесаревој даје право да народ Бањана лишава њихове баштине? А они које интересују стећци имају најлакше решење - умјесто пут под ноге, па у цетињски ”Лапидаријум” треба само промијенити правац, тј. пут под ноге, па у Бањане и Пљевља.

Решење проблема који је направљен и који је попримио размјере скандала чији су главни актери они који Цркву годинама оптужују за ”девастацију” може бити веома једноставно ријешен и то само по законским прописима Црне Горе. Власници парцела, као и мјештани Бањана и Пљеваља, од Народног музеја имају право да захтијевају да се стећци у најкраћем року врате на своја вишевјековна мјеста. У захтијеву морају навести рок до када стећци морају бити враћени. У супротном, власници парцела имају право да покрену својинске спорове пред надлежним судом са захтјевом за изрицање привремене мјере: забрану презентације стећака у ”Лапидаријуму”.

Такође, против одговорних у Народном музеју и Министарству културе и то Павла Пејовића, Бранислава Мићуновића, Лидије Љесар и НН лица из Министарства и Народног музеја треба поднијети кривичну пријаву због отуђења имовине. Неминовна је и политичка одговорност: смјена Пејовићеве и Љесареве.

И, трећа, да власници и мјештани на основу члана 19. Закона о заштити културних добара покрену иницијативу за успостављање претходне заштите стећака на наведеним локацијама и њихово проглашење за заштићена културна добра која ће бити заштићена не само појединачно него и са припадајућом околином.

Протојереј-ставрофор мр Велибор Џомић