О Његошу и његовом учитељу Симу Милутиновићу Сарајлији
Поводом обиљежавања 200-година од рођења Петра II Петровића Његоша Црквени одбор никшићког села Драговољићи организовао је у суботу 26. октобра 2013. у тамошњем Парохијском дому трибину под називом “Његош и Сима Сарајлија“.
Трибином, посвећеном Његошу и Симу Милутиновићу Сарајлији, житељи Драговољића, узели су скромно учешће у обиљежавању јубилеја – 200 година од рођења највећег срспког пјесника Петра Другог Петровића Његоша, али се и, с дужном пажњом и поштовањем, сјетили Његошевог учитеља Сима Милутиновића Сарајлије, чије поријекло јесте, управо, из тог краја.
Сима Милутиновић Сарајлија, према ријечима Ратка Пековића, књижевника и публицисте, једна је од најпротивурјечнијих и најзанимљивијих појава српске књижевности 19.вијека, необичне и бујне природе, оригиналног талента. Иако лишен систематског образовања, у времену прекретничког за српски народ, утиснуо је снажан печат своје раскошне личности, извршио продор у ново и непознато, напоменуо је Пековић, додајући:
“Рођен је прије 222 године у Сарајеву у породици богатог трговца Милутина Симовића, који се у Сарајево доселио из села Рожанство крај Ужица и сарајевске љепотице Анђелије Срдановић, такође поријеклом из наших сјеверних крајева. Унутрашњи немири су га гонили неким другим, не очевим стопама. Читавог живота био је у дуговима и немаштини. Иако је од српске студентске омладине крунисан на Орловом брду изнад Будима за највећег живог српског поету, умро је у биједи. Животне недаће и немирни дух водили су га из мјеста у мјесто, из државе у државу и нигдје се до краја није могао скрасити.“
“Немирног и несређеног духа, Сима је прошао кроз многа занимања, а обишао је и многе крајеве од Видина до Лајпцига, од Бесарабије до Црне Горе. Сима је био писар у Правителствујушчем совјету, у манастиру Благовештењу и код устаничких војвода. Учествовао је у устанку против Турака у чети „голаћа“. Одлази у Бесарабију да види избегле родитеље, а потом у Немачку, где слуша филозофију, чини познанства са угледним немачким књижевницима, с Гетеом на пример, и том приликом штампа свој еп Сербијанку. По повратку постаје васпитач Његошев на Цетињу, а доцније цариник, полицајац, секретар министарства и члан апелације. Бавио се писањем стихова, политиком, историографијом, лингвистиком, оснивањем пиваре и “водолечилишта“.
“Писао је спјевове, лирске пјесме, драме и трагедије, историографска дјела о Србији и Црној Гори, сакупљао народне пјесме и заорао многе нове бразде у култури обновљене Србије. Био је извидница српског романтизма и творац прве српске Илијаде спјева „Сербијанка“, први писац историје српске револуције, први сакупљач народних пјесама из Црне Горе и Херцеговине, чак и први писац граматике бугарског језика. Током скоро два стољећа његово књижевно дјело, иако незавршено и несавршено, заокупља пажњу истраживача, књижевних историчара и критичара, језикословаца, историографа, етнолога, слависта“, казао је Ратко Пековић.“
“Најбоље његово дело је епски спев Сербијанка. Друга важнија дела су: Тројебратство и Тројесестарство, епске песме, Дика црногорска, драма из историје Црне Горе, трагедија Обилић, једна збирка лирских песама и два историјска списа: “Историја Србије“, која обухвата само време од 1813 — 1815, и “Историја Црне Горе“ од давних до новијег времена.“
“У трибини је учествовао и проф. др Живко Ђурковић, који је истакао да је евидентно да истраживања указују на то да Сарајлијини преци потичу из Драговољића, те да је Симо добио име по свом дједу Симу, презиме свом оцу Милутину, а надимак Сарајлија по мјесту рођења. Његови преци су из Драговољића пребјегли најприје у Комарницу дробњачку, одатле у село Рожанство у ужичком крају, гдје му се родио отац, а затим у Сарајево, напоменуо је, између осталог, проф. Ђурковић, говорећи о богатој биографији овог значајног српског пјесника.“
“Сарајлија је више мјесеци боравио у манастиру Острогу крај мошти Светитеља и Чудотворца Василија Острошког и, поред Цетиња, ту се највише задржавао током трогодишњег боравка у Црној Гори. Одатле је крстарио по Пјешивцима, Бјелопавлићима, Пиперима, пентрао се кроз ондашње непроходе Роваца, Горње и Доње Мораче, помно биљежио народне пјесме и обављао повјерљиве послове за Црну Гору и њеног духовног и световног предводитеља Петра I Петровића Његоша. Долазио је и до Жупског манастира Светог Луке да биљежи пјесме, а одатле му није било далеко да дође у село Драговољиће, постојбину предака. Данашње братство Симовића, по том предању је настављач предака од којих потиче и Сарајлија о чему се интересовао и Сарајлија и син му Драгутин и многи истраживачи“.
“У сусрету, додиру, међуодносу и међусобним подстицајима два пјесника, Сарајлије и Петра Петровића Његоша, ништа унапријед није било планирано и осмишљено, али као да су невидљиви прсти судбине указали да мора доћи до тог сусрета и плодне сарадње, која је услиједила. Када се 1827. то и десило на Цетињу у присуству остарјелог, а далековидог Петра I, они један другог ничим нијесу могли могли привући. Његошу је 14 година и баш тада је ковао планове да оде у непознате земље и градове и да оствари своје неодољиве жеље, да путује и упозна свијет. Сарајлији је 36 година, са већ огромним ратничким и пјесничким искуством, неукротиве нарави и сит грађанске културе, а жељан патријархалне културе и посебно Црне Горе и завичаја својих предака. Имао је планове који су га вукли у Црну Гору, планирао да је по Црној Гори и брдима сакупља народне пјесме и да у сарадњи са црногорским владиком ради на покретању широке акције за борбу против Турака“.
Петар I Петровић Његош га је ангажовао да му буде лични секретар, ради преписке са иностранством и да врши улогу помиритеља између црногорских братстава и племена. Посебно га је наговорио да се прихвати васпитања и образовања младог Рада кога је већ планирао за свог наследника.
“Када је Раде сазнао да ће му Сарајлија бити учитељ, вјероватно, није био нимало задовољан, јер у случају задржавања на Цетињу његове жеље падају у воду, али није противречио. Међутим, кад је почела Сарајлијина школа раније преокупације су спласле, јер га је овај до дивљења заинтересовао оригиналним поступцима и методама и све га више увлачио у свијет непознатог, у свијет маште. Сва његова дотадашња сазнања и однос према свијету, животу, земљи, космосу, смрти, Богу добили су нови вид, ново значење. Неосјетно, а силовито, у њему се пробудила пјесничка имагинација и Раде је увидио да има пјесничког дара и да тај дар његов учитељ, а уз то и пјесник, разбуктава и усмјерава у два правца, према небу и Богу и према земљи и људима“.
Трогодишња плодна сарадња једног формираног пјесника и уз то учитеља и његовог ученика и пјесника у настајању, доживјела је нагли прекид, појаснио је проф. др Ђурковић, и довео до тога да је Сарајлија морао напустити Црну Гору. Разлози су били политичке природе. Када је млади Раде, по смрти стрица, прихватио дужност свјетовног и духовног поглавара Црне Горе, његов учитељ није уважио промијењени однос међу њима, него се почео договарати са противничком страном, која је претендовала на црногорски престо, због тога је био протјеран. Ипак, резултати својеврсне трогодишње школе неће пропасти, оставили су велики траг у Његошевом стваралаштву.
“Оцјењујући из данашње перспективе судбоносни сусрет ова два пјесника, посебно с обзиром на 221 годину од Сарајлијиног рођења ове године и 200 од Његошевог рођења можемо се запитати какви би били ови пјесници један без другог и да ли би се тада могло о њима говорити као темељима наше књижевности и културе. Сигурно не у овом смислу какве их познајемо. То што су на пјесничком плану урадили узајамно не би било могућно да су се кретали сасвим независним и одјелитим пјесничким путевима. Његош је неспорно дубљи, продорнији, уравнотеженији пјесник, али је Сарајлија врло недостижан у магичној моћи утицаја на друге. На његоша понајвише. Тога је био потпуно свјестан и Његош када је пјевао о свом учитељу. Зато је и речено да је Његош највеће Сарајлијино дјело“, нагласио је Ђурковић.
Трибини у Драговољићима присуствовао је Слободан Симовић, потомак Симе Сарајлије. Он је захвалио учесницима ове академије, којом је обиљеже значајни јубилеј везан за Његоша и његовог учитеља.
На предлог проф. др Мила Мркића, који је био медијатор трибине, а уз благослов надлежног пароха јереја Миодрага Тодоровића, Парохијски дом у Драговољићима ће убудуће носити друго име - Духовни центар „Његош и Сарајлија“. Трибина посвећена овој двојици великана наше културе само је први час на ту тему.
У програму је учествовао прослављени српски гуслар Бошко Вујачић.
По завршеној трибини, обављено је освећење Руског дома у Драговољићима, који проф. Миле Мркић планира да оформи у својој породичној кући и биће, како је најављено, мјесто сабирања свих поштовалаца и љубитеља руске науке и културе.
