Прослављен Томиндан, слава цркве на Брзави
На празник Светог апостола Томе, у суботу 19. октобра 2013, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви посвећеној апостолу Томи на Брзави код Бијелог Поља.
Преосвећеном Владици је саслуживало више свештеника Епархије будимљанско-никшићке и монаха катедралног манастира Епархије, Ђурђеви Ступови. Празнично богослужење увеличало је рукоположење у којем је у чин свештеника рукоположен ђакон Милош Цицмил.
Празник Светог апостола Томе, свједока вјере и љубави Божје, ријечима архипастирске бесједе, сабраном народу честитао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.
"Као што је овај данашњи сунчани дан овако лијеп, тако је лијеп и овај празник, слава светог храма у Брзави. Данас прослављамо Светог апостола Тому, сабирамо се, као и сваке године што смо уобичајили, на овај свети, велики дан, а имали смо данас и посебну радост и посебан догађај, а то је рукоположење новог свештеника, новог служитеља олтара Божјег Милоша Цицмила који се лијепо припремио од свог дјетињства, служећи Богу и припремајући се за ову свету службу."
"Поука данашњег Јеванђења нам је свима потребна, а нарочито новом свештенику. Шта би било од апостолске проповиједи да Христос није васкрсао и да се није јавио као Побједитељ смрти. Остала би, драга браћо и сестре, можда само лијепа прича о једном мудрацу и чудотворцу, који је био овдје на земљи, проповиједао своју науку и завршио као што су завршили многи знаменити људи. Али, Господ Исус Христос свему што је говорио и свим чудесима која је чинио дао је савршенство Својим васкрсењем, побједом над смрћу. Догађаји Христових јављања послије смрти Његове, послије васкрсења су многобројни, а један од њих је и следећи."
"Јавио се Господ апостолима у недјељни дан, док су били заједно на молитви, и даровао им свој мир. Јавио се васкрсли Христос и донио радост свима који су Га срели, који су Га вољели и који су Његову науку били примили. Настало је свеопште одушевљење, али један од апостола, по Божјем промислу, није био присутан. Он се радовао, наравно, тој ријечи, али имао је дубоку потребу да својим очима види Христа Господа и говорио је: "Докле Га не видим очима својим и докле Га руке моје не опипају нећу вјеровати“, а то значи да не може да има пуноћу вјере докле Га не види својим очима и Господ му се јавио. Није хтио да допусти да Његов љубљени ученик Свети апостол Тома, вјерни који Га је пратио, као и остали апостоли, и који Му је остао вјеран, осим у оном моменту када су се сви апостоли, осим Јована Богослова, разбјежали и када је Христос Господ био разапет. Апостол Тома био је са осталима, није остао под крстом али, наравно, остао је вјеран Господу и жарко је желио свим бићем, свим срцем и није могао да се утјеши и није могао да се задовољи тиме што је чуо ријечи од других, од своје браће о васкрсењу Христовом и Господ му се јавио, смиловао се на њега, на његову тугу, на распињање његове душе, ума, срца и воље. Јавио му се и прекорио га благо што није вјеровао ријечима осталих апостола и рекао му: "Томо, приђи ближе, пружи руку твоју и опипај ране од клинова и не буди невјеран, него вјеран“. А апостол Тома је у том моменту, добивши пуноћу вјере када је опипао ране од клинова на Христовом тијелу живоносном, исповиједио вјеру у свој њеној пуноћи, узвикнувши оне чудесне ријечи: "Господ мој и Бог мој“.
Владика је новорукоположеном свештенику Цркве Божје пожелио јаку вјеру, истрајност, трпљење и поуздање у Бога са којима ће служити Господу у све дане свог живота.
"Таква вјера је потребна свештеницима, таква вјера је потребна свима нама, да ли је неко свештеник или хришћанин у суштини нема разлике. Много пута у животу дође до колебања, до проблема и искушења, па човјек не може да носи тешкоће и тада му је потребна вјера, милост и помоћ Божја. Наравно, свештеничка служба није лака, ко год мисли да је тако вара се. Ако неко мисли да је свештеницима лако, нарочито онима који, заиста, желе да послуже слави Божјој, то није лако. Није лако постићи оно што се од свештеника тражи. А шта му је најпотребније – најпотребнија му је вјера, поуздана вјера, истрајност, трпљење, поуздање у Бога и служење Богу у све дане свог живота. Ако човјек има те спремности, био свештеник или хришћанин, он ће добри плод донијети у свом животу и велики удио славе Божје наслиједити у Царству небеском. Свима нам је то дато, свима је омогућено само зависи да ли се трудимо и да ли смо истрајни."
"Да не буде наша вјера као онај пламичак који се запали па брзо угаси, него као ватра која вјечито гори, а то видимо по светитељима Божјим. Они су у својој души запалили пламен вјере Христове у овом животу и тим пламом још више блистају и сјаје њихова лица у Царству небеском. Многи од нас се грију на том пламу и на тој ватри духовној. Када одемо код Светог Василија Острошког Чудотворца ми се препородимо, препородимо се његовим пламом. Удахне Господ вјеру Свог свеца и свог служитеља у наша срца Духом својим Светим, због поштовања имена Божјег и због поштовања Његовог вјерног служитеља. Свакоме је дато да буде свети. Свако ко је крштен он је освећен и свако ко иде путем Божјим он се освећује, али да ли ћемо ми те дарове Божје занемарити, затравити и потамнити то зависи од нас."
"Господ нам даје дарове, али не врши насиље над нама и никога не присиљава, него позива, ради нашег спасења, да се потрудимо, а ево, драга браћо и сестре, овдје сваки пут изнова када дођемо, када се окупимо на свету службу Божју, видимо колико вриједи људски труд. Много вриједи за наше спасење и према ономе колико он вриједи пред Богом, ако је богоугодан, онда није тешко и не треба мјерити колико смо учинили, јер све што смо учинили Господ нам даје много више. Ви сте се овдје потрудили да ову стару немањићку светињу обновите и Бог вам је дао те сте то лијепо урадили, полако сте радили, али онако како ваља. Радећи и обнављајући светињу обнављали сте и себе и, ево, обнови се светиња, обнови се овај свети велики дивни сабор на овај свети велики празник Апостола Томе и то је оно што је најзначајније. Са обновљењем цркве обнови се вјера у овом народу, овдје у овом крају, у питомој лимској долини, у знаменитим мјестима Брзави и Фемића кршу."
"Захваљујем свим досадашњим домаћинима, градитељима овог светог храма, његовим обновитељима и нашем данашњем драгом домаћину, његовој породици и свима који су дали свој допринос и учешће у припреми данашњег славља. Имате, чујем, диван обичај да неко од вас прими дио колача и узме обавезу да се потруди за следећу годину, али сви помогну и сви учествују, тако да је слава овог светог храма, истовремено, на неки начин, и слава сваког дома овдје у Брзави и Фемића кршу и то тако треба да буде. Данас када празнујемо, најважније је да дођемо на свету службу Божју, да се Богу помолимо, а шта ћемо јести и пити мање је важно, даће Бог и тога. Кад има братске љубави и кора хљеба и чаша воде или чаша ракије је, можда, понекад, више него да нас неко части ручком, јер није све у јелу и пићу, него је у љубави све. Све је у љубави, јер кад имамо љубави имамо и свега осталог. Нека вас Бог благослови и нека је срећан свима овај данашњи празник“, поручио је на крају бесједе Преосвећени Епископ Г. Јоаникије.
Поводом храмовне славе светиње освештан је и преломљен славски колач. Празнична литија вјерног народа опходила је цркву уз читање Светог Јеванђеља. Уприличена је трпеза љубави, а домаћин славља био је Драгољуб Фемић са породицом.
