На празник Преподобног Антонија Великог, у сриједу 30. јануара, Света Литургија служена је у манастиру Ђурђеви Ступови.
Литургију су служили јеромонах Антоније Корунић и јерођакон Андроник Ракочевић, сабраћа ове свете обитељи.
У славу Божију, а у спомен Преподобном Антонију Великом, који се сматра родоначелником хришћанског монаштва и узором монашког подвижништва, а који је имендан оца Антонија Корунића из катедралног манастира Епархије будимљанско-никшићке – Ђурђевих Ступова, освештан је славски колач. Колач је пререзао јеромонах Јеротеј Калуђеровић.
Преподобни Антоније Велики, познат и под именима Антоније Египатски, Антоније Пустињски, рођен је, пише у „Охридском прологу“ Свети владика Николај Велимировић, око 250. на источној обали Нила у средњем Египту. По смрти племенитих и богатих родитеља, дио наслијеђеног имања он раздаде сиромасима, а потом се, у двадесетој години посвети подвижничком животу. Подвизавао се у близини свог села, но да би избјегао беспокојства од људи, удаљи се у пустињу, на обале Црвеног мора, гдје, као затвореник, проведе двадесет година не дружећи се ни с ким, осим с Богом, кроз непрестану молитву, размишљање, подносећи трпељиво бројна демонска иксушења. Његова слава пронесе се по цијелом свијету и око њега се сабра мноштво ученика, које је упућивао примјером и ријечима на пут спасења.
Иако је био некњижан, Антоније је бивао савјетником и наставником најученијих људи тог времена, као што је био Свети Атанасије Велики. За собом је оставио драгоцјена писма и изреке, посредством својих ученика с којима је разговарао или им диктирао, а они записивали. Седам посланица упутио је разним манастирима у Египту, које постоје само у преводу на латински језик. Он је аутор Писма Авви Теодору и Писма монасима у Тиваиди, која су објављена на грчком језику. Постоји и корпус на арапском језику Светог Антонија у који је укључено 20 бесједа синовима-монасима, 20 писама: правила и упутства, поуке и бесједе о покајању.
“Ево човјека који је достигао савршенство какво човјек може уопште достићи на земљи. Ево васпитача васитачима и учитеља учитељима, који је пуних осамдесет пет година поправљао себе, те је само тако могао поправити и многе друге. Испуњен многим годинама и великим дјелима, упокојио се у Господу 335. године“, каже за Преподобног Антонија у “Прологу“ Владика Николај Велимировић.