У уторак 19. септембра, на празник Чуда Светог Архангела Михаила у Хону, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Господин Методије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Подмалинско код Шавника који је обиљежио своју манастирску славу.
Након освећења кољива и славског колача, архипастирском бесједом Владика Методије се обратио вјерном народу, честитајући манастирску славу мати Катарини, игуманији и сестринству ове свете обитељи, као и данашњим свечарима братству Жугића, кумовима славе.
„Срећан празник свима овдје сабранима, у овој дивној светој обитељи, у планини постројеној, гнијездо свито и одређен је данашњи дан као слава, пошто овдје западне снијег крајем новембра кад је Свети архангел Михаило, његов сабор. Данас смо се овдје окупили, мало нам је лакше доћи, а и мати да нас дочека и угости. Дивно се овдје сабирати, у овој светој обитељи и наново долазити, напајати се овим дивним благодатним енергијама које из овог храма, у коме се вјековима служи света Литургија и приноси бескрвна жртва Богу, и причешћујемо се самим Тијелом и Крвљу Христовим“.
„У данашњем светом Јеванђељу чусмо како су ученици сретни и радосни долазили Господу, трчали и кажу како су говорили да им се духови покоравају, лијече болесне, хроме и убоге, демоне истјерују, а Господ каже: Дао сам вам власт да стајете на змије и на шкорпије и на силу сатанску, да имате власт над њима, али, каже, немојте се радовати томе што вам се духови покоравају, него се радујте томе што су вам гријеси опроштени и припремљено мјесто на небесима, имена ваша записана су на небесима“, казао је Преосвећени Епископ Методије.
Додао је да од кад се родимо, па до кад у гроб укрочимо једино на шта треба да мислимо јесте да умолимо Бога да нам опрости гријехе.
„Има једна дивна прича у Јеванђељу која лијепо о томе говори коме Бог опрашта гријехе. Када Га је једном неки фарисеј позвао у своју кућу да Га угости, и име му је записано у Јеванђељу, кажу да се звао Симеон, и Господ је дошао код њега да му учини част и благослов у кућу да му дође, а то је један, вјероватно, од знакова да нијесу сви фарисеји били противно настројени Христу и Његовом учењу. Онај Његов вјерни, тајни ученик Никодим, који је узео од Ирода Његово тијело, и сахранио Га у свој гроб, исто је био фарисеј. И у овој кући Симеоновој, тог фарисеја, кад је дошао Господ и сјео за његову трпезу обичај је на истоку био, када неко мио у госте дође, на вратима му домаћин цјелив да, пољуби га као што се и ми кад се видимо љубимо и сретњикамо; онда му, пошто је тамо прашина и пустиња, и лавор воде приносе да ноге опере, да скине прашину с ногу својих, а на крају и мало уља мирисног му стави на главу и помаже, и сједне га за трпезом“, навео је Владика.
По његовим ријечима сви ови источњачки обичаји су изостали кад је дошао код Симеона Господ, ништа Му од тога није дао, ни пружио, сјео Га је за трпезу.
„Док су сједили, причали и јели, ушла је једна жена за коју кажу да је била грешница. Она је пала пред ноге Исусове, плакала и сузама квасила ноге Његове и љубила, косом својом их отирала и уљем помазивала Његове ноге. Овај Симеон, пошто је он позвао Исуса зато што је био чувени рабин, за Њега се говорило да је био пророк, разгласило се међу Јеврејима, зато Га је Симеон и позвао да чује нешто од Њега и да види је ли то тако, кад је видио да Он допушта овој жени грешници, а тада су у јеврејском народу грешници су били као прокажени, за њу се сматрало да је, чак, била блудница, да је то био један од тих грјехова због којих је била друштвено изопштена, па је Симеон помислио какав је он то пророк кад је допустио да га се оваква жена дотиче“.
„А Он као срцезналац и као Бог Који све зна, и тајне помисли срца људских, видјевши шта је помислио Симеон, Он му каже: Симеоне, да те нешто питам. Имају, каже, два дужника дугују једном господару, један дугује 50 динара, други 500 динара, и он им опрости обојици. Шта мислиш, који ће га већма љубити? Каже Симеон: Па овај, сигурно, коме је више опростио. Каже му Господ: Ево сам ти у кућу ушао, ни цјелива ми ниси дао, ни воде да оперем ноге, ни уљем ниси помазао главу моју. А ова жена, која је дошла овдје, цјелива ми ноге, отире ми косом и сузама омива ноге и помазује уљем и мирисима ноге моје, ја ти заиста каже, да ко малу љубав има, мало му се опрашта, а ко велику љубав има много му се опрашта. Он говори жени да одлази у миру“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Ми, који смо увијек спремни и брзи да осудимо другога и туђи гријех, не гледајући, по Владикиним ријечима, како ми, заборављајући, пред Богом стојимо, од те жене, која је плакала и цјеливала из благодарности ноге Христове, кажу тумачи, да нијесу њој тада били гријеси опроштени.
„Она је велику љубав имала јер је осјећала у срцу свом да су јој, већ, гријеси били опроштени. Онај код кога видите да не осуђује друге људе, да их воли, да има нелицемјерну и безрезервну љубав и милост према другима, знајте да је тај дубоко у свом срцу осјетио опроштај грјехова, које Бог даје и милост Његову. Ми својом љубављу не можемо зарадити опроштај грјехова, она је само посљедица тог великог догађаја и дубоког осјећања милости коју Бог излива према човјеку и срцу људском које се Њему обраћа“.
„Зато и кажем да овдје гдје смо се сабрали у овој светињи у којој су се сви наши преци сабирали, мислили су само о једном, оно што је данашње Јеванђеље записало и рекло, да наша имена буду записана на небесима и да се томе радујемо, а до тога ћемо доћи само ако будемо гледали на своје поступке и молили се Богу да нам опрости гријехе, а кад заволимо све људе, не неке који су далеко одавде и да волимо цио свијет који не видимо, него кад заволимо људе који су близу нас, који су при нама и стално их гледамо, истински, безрезервно, то ће бити јасан знак да нам је Бог већ опростио гријехе.
