Литургија у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу

На празник Светих мученика Адријана и Наталије, у недјељу, 8. септембра у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, Литургију је служио јереј Александар Раковић.

 Литургија у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу

У богонадахнутој бесједи вјерном народу о. Александар је навео да су у дубоком духовном проблему они који себе нису пронашли у јутрошњем Јеванђељу о опраштању.

„Сви смо ми онај окорјели који неће сто динара да опрости а тражи да му се опрости 10. 000 таланата. Kад би се то претворило у савремене вриједности и монете тих 10. 000 хиљада би било као да Господ треба милионе да опрости а да ми нећемо брату да опростимо дуг од 50 центи. А можда је и овакво поређење слабо, јер јер неупоредиво више треба Господ да опрости нама него што сваки од нас треба да опрости брату своме. И није циљ да се ми сада сложимо да је то тако, истина је оно што Јеванђеље говори и оно што излази из Господњих уста. Не треба да пренебрегнемо ову причу, она треба да нам буде конкретан покретач, погон и повод за подвиг, да се сјећамо ове приче и истине и да се  стално опомињемо, да нам буде као непрестана молитва, поготово када дођемо у искушење да затворимо срце за брата, за човјека“, казао је о. Александар, додајући да Господ нама никада не затвара своје срце, срце човјекољубља и милости Своје, те да је неупоредиво човљекољубивији у односу на оно колико Му гријешимо.

Напоменуо је даље да иако Господ нама не затвара срце, да ми увијек хитамо да свом ближњем затворимо своје срце.

„Ради смо и можда је то један од најраспрострањенијих порока које имамо, да осудимо, замјеримо, да крупних осуђивачких очију гледамо шта други чини, ваљда заборављајући да и ми имамо прегршт гријехова  које носимо у своме срцу у својој души“, рекао је он, објашњавајући да и на исповијести људи најчешће умјесто својих гријехова 'исповиједају' осуђивање.

Увијек треба да се сјећамо да када другом судимо западамо у исти гријех.
 
„То нам  најмилија и најслађа страст, јер тако мислимо да себе оправдамо и дижемо на неки већи ниво. Тога се увијек морамо сјећати, када год другоме судимо ошто, када год другоме судимо без милости, довели смо себе у прилику да нас задеси исто искушење и да паднемо у исти гријех. То је невидљиви закон Божји, неписано правило Божјега промисла да нам увијек допушти, да нас нађе исто искушење.

 Нијесмо ми ничије судије, ми смо само и једино слуге, један је Судија неба и земље, и онога што је под земљом, на морима и у морима, читаве твари и васионе. Један је Господ, и Онај Који је Господ и Саздатељ, Он једино има власт и право да буде судија, а ми другима не можемо бити, ми једни другима можемо само бити састрадална браћа, јер се кувамо у истом лонцу, крчкамо се и иста нас искушења сналазе, исте слабости пројављујемо, неко мање неко више“, казао је о. Александар.

Он је истакао да је гријех гријех у малој и великој мјери, подсјећајући на ријечи Господа Исуса Христа.

„Ако ја погледам на жену брата свога а други учини прељубу на дјелу, јесам ли ја чистији и правији. Мислим да нисам, јер Господ у Јеванђељу каза: „Онај који са жељом погледа на жену брата свог и тај је учинио прељубу“. Тако да смо сви и грешници, и гордељивци, и прељубници, и гневљици. Ако никад брата нисам ударио али сам пожелио зло души његовој, или не дао Бог смрт, јесам ли праведнији од њега. Од срца  и од мисли и помисли грешне све полази и свему је почетак та помисао и кад смо кадри у мислима и срцу да учинимо зло, да осудимо, мрзимо, пожелимо зло и смрт ближњем, да учинимо прељубу у мислима, да пожелимо некоме штету, или да пожелимо нешто што је туђе и што нам не припада макар у мислима, ми смо робови тог гријеха. Тако да слушајући Мајку Цркву нама не остаје ништа друго  него да будемо робови, слуге, борци, никад и никако судије јер морамо свагда и у свему, и то је једини наш призив, да служимо и опслужујемо Господа Бога. И једини наш задатак и обавеза у овоме вијеку је да се боримо да службу Богу служимо“, бесједио је о. Александар.

Srpska pravoslavna crkva

Sveviđe