Чланак “Србија са СПЦ тужи Црну Гору“, аутора Нђ. Р. / Т. П., у дневном листу “Вијести“ (4. новембар 2011, година XV, број 4885, страна 3) као да служи да се прикрије следећа непријатна чињеница: Црна Гора нема намјеру да на правно цивилизован начин врати Цркви бесправно отету имовину и тиме принуђује Цркву да заштиту својих права тражи изван Црне Горе, која би иначе требала да свима јемчи право и правду. Уосталом, и сама Црна Гора као држава усмјерена је према централним европским институцијама, од којих и ми у овом случају очекујемо правну помоћ.

Непримјерено је да се о овом судском поступку уопште и пише без наших изјава, а камоли овако тенденциозно, нарочито зато што је процес још у току. Поново истичемо да се ради о спору имовинско-правне природе и да је суштина у нашем захтјеву за повраћајем неправедно одузете имовине.

Још једном је изузетно важно нагласити да је, због чињенице да држава Црна Гора још увијек није донијела закон о праведној реституцији, Епархија будимљанско-никшићка била принуђена да остварење својих права затражи преко Европског суда за људска права у Стразбуру, у чије дјеловање има пуно повјерење, па нам због тога у овом спору није потребна никаква помоћ. А какав је статус других држава, па и Србије, у овом спору најбоље ће објаснити поменути суд. Када су исцрпљени сви правни инструменти у једној држави, као што је то у нашем случају, сваком грађанину и свакој институцији пружена је могућност да тражи задовољење правде пред овим судом.

Свако медијско бављење овим процесом, поготово једнострано, не иде у прилог задовољења правде, него је првенствено покушај политизације овог процеса.

Служба за информисање Епархије будимљанско-никшићке