Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је са свештенством, у уторак 10. јануара, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Калудра, поводом упокојења г. Вељка Ралевића, ктитора и обновитеља ове древне немањићке светиње.

Након Светог богослужења Преосвећени владика је новопрестављеном слузи Божијем Вељку Ралевићу, који се упокојио 8. јануара у Београду, служио опијело, а потом је, у присуству многобројне родбине и пријатеља, сахрањен у манастирској цркви Светог апостола Луке.

О великом добротвору наше Свете Цркве, чијим трудом и средствима је обновљена и фрескописана манастирска црква и подигнут нови конак у манастиру Калудри, а које је 2001. године освештао Његова Светост Патријарх српски Г. Павле, говорио је у надгробној бесједи Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

“Данас испраћамо на вјечни пут Вељка Ралевића, ктитора и обновитеља ове свете обитељи, испраћамо га на највећи пут којим је он до сада ходио по овој земљи. Свршио се његов земаљски пут, исписала се његова књига у којој можемо наћи много тога вриједног, знаменитог, паметног. Гдје год је ходио носио је у себи свој завичај, своје претке, своју Метохију, а ишао је по овоме свијету, упознао његову сујету и пролазност и гледао на њега, не са нарочитим дивљењем, него са сажаљевањем, јер је видио славу, богатство и задовољство овога свијета, али га то није испуњавало. Није то могло испунити његово широм отворено срце у које се, како су године пролазиле, све више настањивао Господ, топлина вјере и светост светиње“, рекао је Преосвећени Владика.

Вељко Ралевић је, према ријечима Владике Јоаникија, био, у правом смислу ријечи, црквена личност. Примио је на себе једну, у Цркви од памтивијека веома почаствовану и цијењену службу, да буде ктитор светиње, задужбине. Ктитор је постао, на тај начин, што је у његовом срцу увијек било мјеста за Бога и српски народ, за Црну Гору и завичај, а у тој ширини срца његовог нарочито мјесто заузимала је свијећа коју је запалио овдје у манастиру Калудра, још као дјечак.

“Велику љубав, као сви људи старог кова из нашег народа, имао је према Високим Дечанима и Пећкој Патријаршији, коју је из милоште и љубави према нашим светињама, звао Пећаршија, а колико је љубио своју Метохију и разапето Косово не може се за кратко вријеме испричати. Много је суза пролио због страдања и патњи нашега народа, али Вељко није био човјек без наде, нити се препуштао тузи и очајању, него је волио да ради, да дјела, па је са љубављу приступио обнови ове светиње. То веома добро зна наш Митрополит Амфилохије, који шаље своје саучешће породици, а и ја знам доста. Затицао сам га овдје од јутра до мрака, када је започео обнову ове светиње, и то не као господина, а могло му је бити да буде господин, него као простог човјека са осталим радницима, али и као домаћина. Иако у поодмаклим годинама, али са неком младићком снагом и исконском енергијом, која је била њему својствена, старао се да помогне и да радови теку како Бог заповиједа, уливајући своју љубав и жртву у зидове ове светиње. Зато је манастир Калудра, у који је он уложио толико вјере, љубави, оданости и наде, тако лијепа и красна задужбина, која је доживјела васкрсење Божијом милошћу и трудом нашега ктитора Вељка“, нагласио је у својој бесједи Његово Преосвештенство.

Био је врло образован и човјек од великог животног искуства. Завршио је “велике“ школе и постао професор на универзитету у Америци, али како су године пролазиле, он је, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије, увиђајући празнину и сујету тог свијета, све мање држао до титула, звања и повластица. Није чак хтио ни да узме америчко држављанство.

“Када је увидио да многим нашим земљацима, када добију америчко држављанство, то постаје религија која потискује најљепше вриједности у души нашег народа, он је то презрео. Наше људе кад оду у велике земље, обично засјени спољашњи сјај великих и моћних држава, па своју вјеру полако разводне и забораве, али код Вељка је вјера православна била тврђа од камена, као и његов карактер што је био. Вјеру је држао онако како га учили његови родитељи. “Много пута, причао ми је Вељко, био сам у прилици да читам Свето Писмо које ми дају тамо по Америци, али никад нисам хтио да га читам, осим оно које сам понио од куће, на нашем српском језику. Нијесам, што се тиче наше вјере, хтио да примам ништа са Запада.“

“Не баш увијек схваћен од људи, Вељко је, као образован човјек и личност са много искуства, сагледао праве, истинске вриједности које красе душу нашег народа. Сагледао је значај наших светиња, којима је тако вјерно служио од Америке, од манастира Грачанице у Чикагу, до храма Светог Саве на Врачару, чији је вишеструки приложник. Као приложник храма Светог Саве, Пећке Патријаршије и Високих Дечана, а нарочито, своје Калудре Вељко је, заиста, заслужио да буде одликован орденом Светог Саве првог степена – највишим одликовањем Српске Православне Цркве. Министарство вјера некадашње Савезне државе одликовало га је Златним орденом Светог Василија Острошког Чудотворца. Наш Вељко је већ ушао у незаборав ове светиње и овог краја, добио је одликовање и од беранске општине као риједак човјек, који је учинио тако диван подвиг за свој завичај“, казао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, закључујући своју бесједу ријечима:

“Прича о Вељку Ралевићу од данас ће се наставити новом причом, јер он се настанио, за вјечита времена, у овој својој задужбини, вратио се за вјечита времена свом завичају, вратио се овдје, међу нас. Могао је он и на другом мјесту да буде сахрањен, и поред манастира Грачанице, гдје почива брат му Милорад, и на Топчидерском гробљу у Београду, али, он је изабрао да буде сахрањен овдје, јер га је још у дјетињству осјенила благодат ове светиње и, ево, данас се он са њом сједињује да се никада више од ње не растане. Хвала му за ту одлуку. У овом тужном моменту имамо и осјећање дубоке радости због тога што га је Господ таквог послао на овај свијет и што је он Богу послужио и потврдио своју вјерност градњом ове светиње и другим добрим дјелима љубави и човјекољубља, што се Божија милост излила на њега да, у правом смисли ријечи, понесе звање ктитора и обновитеља ове свете обитељи. Бог да му душу прости и Царство му Небеско. Вјечан спомен нашем Вељку Ралевићу.“

Приликом испраћаја г. Вељка Ралевића на вјечни пут, пригодним стиховима опростио се пјесник Милан Цимбаљевић, а у име породице обратио се синовац Добрашин Ралевић.