Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, служио је на празник Светог Николаја Мирликијског, опијело новопрестављеном слузи Божијем Драгу Кешељевићу, који је потом и сахрањен у манастиру Косијереву.

Истог дана раније одслужена је Света заупокојена Литургија, а Преосвећеном Владици, у служењу опијела, је саслуживало више свештеника и свештеномонаха Митрополије црногорско-приморске и Епархија захумско-херцеговачке и будимљанско-никшићке.

Од Драга Кешељевића, великог добротвора наше Свете Цркве Православне, који је као ратни емигрант живио у Краљевини Норвешкој од 1951. године, борећи се за истину о страдањима и злочинима која су од стране комуниста, током Другог свјетског рата, почињена на подручју Грахова и Вилуса, надгробном бесједом опростио се Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

“Свршио се трновити животни пут нашег Драга Кешељевића, пут исписан страдањем, прогоном, туђином, болом и патњом, а истовремено тај пут је испуњен и исписан честитошћу, добротом, љубављу, вјером и великом надом. Да није било вјере у Драговом срцу, да није било честитости, да није био човјек великог карактера, не би могао издржати све оне патње, жалости, прогоне и погибије братске, него би, вјероватно, скончаo прије времена. Међутим, Бог га је кријепио због његове доброте и због његове љубави дао му снаге да издржи на славу Божију“, рекао је Преосвећени Владика.

Драго Кешељевић је рођен 1924. године у Кешељ градини у Вилусима. У времену безумља, страшних злочина и мученичких страдања, комунисти су убили његовог надалеко угледног оца Филипа, иначе великог родољуба, а неколико мјесеци након тога и мајку Марију и сестру Видосаву. Као припадник Краљевске војске у отаџбини Драго је 1944. године одступио са капетаном Иваном Јаничићем и пуних седам година преживљавао бројне трауме и искушења да би мир најзад нашао у Краљевини Норвешкој, која га је прихватила као ратног емигранта.

“Честити Драго поживио је један пун људски вијек и, будући да је имао одлично памћење, постао је свједок наших братских рана, наших погибија и народне несреће. Један је од оних на чију ријеч се човјек могао ослонити, јер је био искрен и све што је говорио и преносио, говорио је по правди и истини Божијој. Довољно је само свједочење породице Кешељевић, какво је безумље било завладало нашим народом па је брат убијао брата, кум кума, рођак рођака, комшија комшију због празне приче, а због туђих интереса да би се овај народ истријебио међу собом и, том интересу, нажалост, ми смо послужили. У нашем Драгу, који је рано задобио бол без пребола за својим родитељима, напаћеним и пониженим, и за својом сестром, пробудила се нека чудесна снага да издржи до краја“, нагласио је у својој бесједи Епископ Јоаникије, додајући:

“Био је припадник Југословенске краљевске војске у отаџбини, лични и вјерни пратилац капетана Ивана Јаничића. Причао ми је, једном приликом, о њиховом последњем виђењу у Словенији, када су Енглези испоручили војнике Краљеве војске Јосипу Брозу и како је неколико пута бјежао. Једно вече, каже, замркао је био са капетаном Јаничићем, а ујутру нијесу заједно осванули. Шта се десило с капетаном Драго није сазнао ни много година касније, иако се распитивао. Оно што никада нећу заборавити јесте једно свједочење колико је он, и поред свега што је преживио, волио своју несрећну отаџбину и свој народ, а ево и овај његов повратак завичају, који није био тако дарежљив према њему, свједочи његову превелику и необјашњиву љубав.“

“Болујући од неизлљечиве болести, негдје по Њемачкој и Норвешкој, послије три године први пут је чуо ријеч српског језика преко радија, о томе како један наш Владика из Америке, негдје `50-их година, честита Србима Божић и он је то, јадник, чуо па се толико обрадовао, али, истовремено, и толико ражалостио што је далеко од свог огњишта, од свог завичаја, народа и своје браће, у туђини, без оних који припадају његовој вјери, сам, па се расплакао, како ми је касније причао, као мало дијете. Бог му је дао да све те муке претрпи, да неизљечиве болести преболи, да опстане у туђини, да почне да стиче и зарађује, и да се кући“.

За Драгом Кешељевићем остала је супруга Стојанка и синови Филип и Петар. За бројна доброчинства, која је са великом љубављу чинио према Цркви Божијој, одликован је 2007. године орденом Светог Саве. Иницијатор је и покретач изградње православне цркве Светог Василија Острошког у Ослу.

“Био је истински вјерни син Српске Православне Цркве, одано њено чадо. Наша Света Црква, Његова Светост блаженопочивши Патријарх српски Г. Павле са Светим Синодом одликовао га је највишим одликовањем СПЦ орденом Светог Саве, који му је уручен у Ослу. Био сам присутан на тој свечаности. Имао сам ту радост да сретнем човјека који је био икона, јер је био човјек Божији, искрен, честит, мудар, памтиша. Требало је отворити ризнице његовог памћења и мудрости, гледати и слушати правог, истинитог свједока Христовог“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

На основу потресних казивања о злочинима и страдањима зарад „виших циљева револуције“, почињених у Грахову и на Вилусима, деведесетих година прошлог вијека настала је књига „Злочин и злочинци, комунистички терор у мом крају“, чији је аутор Драго Филипов Кешељевић.

“Знаменита су његова писана свједочанства која је оставио о граховској голготи, о голготи народа у Бањанима, Грахову, Рудинама. Много тога је записао, много посвједочио, а много понио са собом у гроб и ево, данас, ожалошћена породицо, драга браћо и сестре, присуствујемо једном чудесном сусрету. Многи од вас жељели су да виде Драга Кешељевића живог, неки су се са њим дописивали, многи чули телефоном и разговарали, али, мало га је ко видио живог. Ево данас он је, на празник Светог Николе, дошао да се с вама поздрави. Вратио се свом завичају, својој родној Херцеговини и Црној Гори, својој светињи манастиру Косијереву, који је толико љубио, вратио се свом брату, својим синовцима, својој родбини и свима нама, и хвала му што је одлучио да своје кости остави овдје, у овој светињи.“

“Нека Господ све његове муке и патње, његову честитост, вјеру, доброту и љубав упише у књигу вјечног живота. Нека га Господ настани у свом животворном наручју и да утјехе за његова страдања. Нека му дарује блаженство на Небу, јер је овдје носио свој крст истрајно и честито, не посустајући, увијек се кријепећи вјером и молитвом и уподобљавајући се Христу Господу, распетом. Нека са Њим и блаженствује у вјечном Царству Његовом“, казао је на крају своје бесједе Његово Преосвештенство.

У присуству родбине и бројних пријатеља Драго Кешељевић је сахрањен у манастиру Косијереву, поред капеле Светог апостола Луке, гдје су, иначе, похрањене кости његових сабораца, припадника граховске бригаде.
Опроштајни говор у име родбине одржао је синовац Лука Кешељевић, а од великог борца за истину, пригодном бесједом опростио се и Чедомир Радусиновић.