Литургијско сабрање на празник Сабора српских Светитеља
Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки Г. Јоаникије и липљански Г. Јован, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја служили су у недјељу, 9. септембра на празник Сабора Српских Светитеља, Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу.
Преосвећеним Епископима је саслуживало бројно свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке, а сабраном вјерном народу након читања Светог Јеванђеља бесједио је Његово Преосвештенство владика липљански Г. Јован. Он се осврнуо се на одломке из Јеванђеља који су прочитани у данашњој светој служби Божијој, напомињући да су посланице Светог апостола Павла и апостола Јована као једно ново Јеванђеље, дато нам да у њему спознамо она Јеванђеља која нам је Христос Господ дао.
“Зашто је важно вратити се на ове стопе Апостола Павла, зашто је важно вратити се онима који су „свјетлост свијету“, апостолима – важно је, драга браћо и сестре, јер ми, често, Свето Јеванђеље покушавамо да тумачимо, покушавамо да га разумијемо као поуку, као причу о нечему, као да је то нека хипербола, парабола или метафора, дајући Јеванђељу, на тај начин, неко спиритуално, духовно, понекад чак и магично значење. Јеванђеље је Сам Господ који је сишао у овај свијет, оваплотио се од Духа Светог и Марије Дјеве и својим ногама ходао овом земљом, био међу нама људима. Свог Духа Светог послао да би Дух Свети, сам Господ кроз Њега, остао међу људима. Јеванђеље није прича о Господу, него Господ сам Који је овдје међу нама, Господ Који се оваплотио и успио да испуни заповијести Старог завјета“, рекао је Владика липљански Г. Јован.
Он је додао да су бројне књиге написане о тумачењу Старог завјета, а то тумачење и даље траје. Не спознајући суштину, људи од Старог завјета праве философију, кабале и магије, а не знају да пуноћу Старог и Новог Завјета не чини казивање о Христу благом и свемилосном, него Христос сам Који нам долази.
“Због тога читање Светога Писма, драга браћо и сестре, јесте само сретење са Христом. Када читамо Свето Писмо ми немамо другог циља него да Христа сретемо на путу ка Галилеји, око Галилејскога језера, да се са Њим попнемо на гору Тавор, да са Њим пођемо у Јерусалим да страдамо, јер Јерусалим, браћо моја, јесте нови Јерусалим, град обећани у обећању Христовом. Јерусалим је град страдања од постанка, над Јерусалимом је нарицао пророк Јеремија, који је пустињом ишао да сретне тај Јерусалим, који јесте икона царства Небеског, али је и крст овом свијету. Колико пута је Господ нарицао над Јерусалимом желећи да у њему подигне нови Јерусалим, али тај нови Јерусалим се подиже само над крстом Христовим“.
“И оно што апостол Павле ради, јесте сретење са Христом, носи Га Коринћанима и Филипљанима, носи Га и Галаћанима, носи Га у свако мјесто. Не носи причу о Христу, него носи Христа живог са собом, носи очи које су га гледале, носи Христа, Који му се јавио на путу за Дамаск, који је, ево, у ове наше дане постао исто град страдања. Ово што ми радимо на Светој Литургији је кључни догађај Христов, који понављамо и понављаћемо га док се Он не врати, а то је сједење за Часном Трпезом, оно сједење за трпезом на Велики четвртак, испуњавање Његове заповијести “Чините ово у Мој спомен“. Није то спомен човјека који је нестао и отишао, него се ова Трпеза, драга браћо и сестре, када служимо ову свету службу Божију претвара у ону за којом сједи Христос. Ту су и апостоли, ту је Тијело и Крв Господња и ми то све чинимо не за неког човјека, несталог и отишлог па хоћемо да се потрудимо да га се сјетимо, већ чинимо са Њим Који сједи у врх Трпезе и дијели Тијело и Крв Своју, као што је подијелио Духа Свог Светог у дан Педесетнице“, бесједио је Његово Преосвештенство Епископ Јован.
Током Свете Архијерејске Литургије вјерници су приступили Светим тајнама Тијела и Крви Христове, након чега се пригодним словом обратио Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, захваливши Владици липљанском Г. Јовану на братској љубави са којом су данас, на овај дивни празник наше Свете Цркве Православне заједно принијели благодарење Богу и Светим угодницима из рода српског.
“Благодаримо нашем драгом Владици Јовану који нам доноси благослов из Светог града Јерусалима и свете Пећке Патријаршије, гдје врши свету службу Божију, а то је, нарочито, важно на овај данашњи дан, Сабор Светих српских светитеља и учитеља у чијем низу се помињу многи од Светог Симеона Мироточивог, Светог Саве, Светога Арсенија чије су свете мошти једно вријеме почивале у манастиру Косијереву, а сада у манастиру Ждребаонику, дакле, у овим нашим предјелима, па затим Данила другог, Јефрема Патријарха, Јоаникија Патријарха, Патријарха Спиридона и све тако редом, помињући српске Светитеље и учитеље до Светог Владике Николаја, новопросијавшег, а у тај низ српских Светитеља, нарочито мјесто заузима Свети Василије Острошки Чудотворац, који је, послије Светога Саве, највећа утјеха, благослов, укрепљење српском народу“, истакао је Његово Преосвештенство.
Према ријечима владике Јоаникија Свети Василије Острошки је био заштитник свог народа у најтежим временима, временима великих страдања, када су спаљене мошти Светог Саве и када су Турци вршили сурове одмазде у народу због устанака у свим крајевима. У то вријеме на поробљени народ бјеше навалила и латинска пропаганда, која је успијевала да поткупи поједине у народу, али, ипак, не толико колико су се хвалили римском папи.
“Хвалили су се да су купили душу Патријарха Пајсија, о чему није могло бити говора, јер Свети Патријарх Пајсије Јањевац из Пећке Патријаршије пише римском папи једну посланицу у којој побија сваку латинску јерес и извртање Јеванђеља. Он то није радио из неке своје мудрости, већ из мудрости Светих Отаца, из мудрости Светог Саве, а ту посланицу треба обавезно читати да бисмо сазнали истину о Светом Пајсију Јањевцу, који је био српски Патријарх у вријеме Светог Василија Острошког и са којим је Свети Василије одржавао јаке везе, као и са његовим насљедником Свештеномучеником Патријархом Гаврилом Рајићем, који пострада уморен од зликовачке турске руке“.
“Тако је било у вријеме Светога Василија Острошког, у вријеме великих мука и великих страдања, у којима се наш народ, ипак, одржао одолијевајући и једној и другој сили. Ми православни држимо да је већа опасност она која пријети души, него она која пријети тијелу, па смо нарочито опрезни били на ту латинску пропаганду. На жалост, Митрополит Мардарије са Цетиња, морамо рећи истину, превјерио је потписујући унију, која није заживјела и није се примила. Постоји предање да су Црногорци митрополита Мардарија камењем засули и да се његово име помињало као проклето име у историји нашег народа. Послије су дошли Петровићи и никоме се није се попуштало ни за јоту. Такве смо претке имали и такве учитеље, учитеље који су увијек могли да оправдају свој став, јер је то увијек био став истине и став правде, став вјере Божије који је јачи од свега другог“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије, закључујући своје обраћање ријечима:
“Када бисмо се у овом нашем времену упоређивали са нашим прецима, бојим се да би нам припало неко „мало мјесто“ у односу на њих, али, уз Божију помоћ и Божију милост, а и уз мало нашег труда, Бог подиже понижене, унижене и оне који страдају. Тако је вазда било, вазда је правда Божија и милост Божија на страни оних који страдају, па нека би дао Бог да, и у овим нашим временима, носимо крст свој и идемо путем Божијим светосавским, световасилијевским, онако као што су ишли наши преци, да нам Бог да силе и снаге да посвједочимо, и у овоме времену, вјеру Божију, правду Божију, истину Божију и љубав према Богу и ближњима, љубав према својој Цркви, љубав према нашем народу, љубав према нашој отаџбини“.
