Предавање о духовном животу одржао јеромонах Артемиос
У понедјељак, 9. маја у Црквено-народном дому у Никшићу, предавање о духовном животу одржао је јеромонах Артемиос, сабрат манастира Григоријата на Светој Гори.
Гост манифестације “Дани Светог Василија Острошког“, чији организатори су Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Никшић, ових дана је јеромонах Артемиос, сабрат манастира Григоријата. Јеромонаху Артемиосу добродошлицу је пожелио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, који је, овом приликом, казао да он у Никшић долази са благословом игумана Манастира оца Георгија, светогорца, чије су бесједе превођене на српски језик и који је познат као велики пријатељ нашег народа и Српске православне цркве.
“Са великом радошћу сам данас са вама овдје на овој духовној гозби, да бисмо прославили Светог Василија Острошког, великог пастира, подвижника и ревнитеља наше православне вјере. Не само више хиљада вјерника, већ и сама свијест наше православне Цркве доказује величину и висину светости овог Јерарха, који је са Светим Савом хиландарским и другим великим српским Светитељима обновио живот, културу, духовност овог многострадалног народа. Неко би га могао назвати новим Василијем Великим, као равночасним са његовим старим имењаком из античког доба и једнакочасним са оним великим јерарсима, као што су Свети Григорије Богослов, Јован Златоуст, Фотије Велики, Григорије Палама и остали, а то је зато што је и он, као и они, у оним тешким и мучним временима уложио труд и велику жртву да бисмо ми данас могли да прослављамо Господа Исуса Христа на православан, источни начин“, рекао је на почетку свог излагања јеромонах Артемиос.
Према његовим ријечима духовни живот је освећени живот, живот по Богу, а духовни човјек је онај човјек који је освећен и који се свакодневно освећује, ходећи путем Господњим, идући из славе у славу, из силе у силу, сагласно псалмопојцу Давиду и Апостолу Павлу.
“Духован човјек стреми уподобљавању Богу. Са распећем, гробом и васкрсењем Господа Исуса Христа наша људска природа се спасила у Христу. Са вазнесењем на Небеса Христос је прославио и почаствовао, више од било кога другог, нашу природу коју је примио од Пресвете Богородице. У дане Педесетнице послао је Пресветог Духа Који даје мудрост онима који су необразовани и неписмени и који сачињава читаву институцију Цркве, како би се, на тај начин, потврдило и усавршило цјелокупно Његово дјело спасења људи. Са нашом слободном вољом треба да отворимо прозоре наше душе за нестворену свјетлост нашег Господа и да прихватимо Светог Духа у себе, да кажемо: Да! – васкрсењу нашег Господа. Овдје се, у ствари, налази слободан људски избор, борба и подвижништво да би се човјек усавршио и постигао циљ, а то је обожење човјека“, истакао је отац Артемиос.
Он се запитао како један вјерник може да се обожи и како својим животом може да постане истински духован човјек, дакле, светитељ и Бог по благодати.
“Свако ко почиње духовни живот већ је, на неки начин, обожен човјек, а веома важно је да остане истрајан на том путу и да развије оно чега се подузео. Кад неко одлучи да живи духовним животом у дубини његове душе се већ пробио један зрак Божанске благодати. Када неко живи у мраку не може да појми величину свог страдања, али када дозволи да један зрак свјетлости уђе у његову душу он, у том тренутку, поима свој лични мрак и почиње да ходи путем духовног живота према обожењу. Слично пише Свети Јован Синаит говорећи да нико не може да се успење на степеницу врлине духовног живота једним наглим скоком, већ корак по корак, са подвигом и стрпљењем. Духовни живот и борба за живот у Христу не представља каталог тешких заповијести које сваки хришћанин треба да испуњава, нити низ закона и правила путем којих се човјек ослобађа и оправдава. Духовни живот не представља ни пријетњу казном или обећање наградом од стране Бога. Духовни живот је заједница и живот са самим Богом. Ко одлучи да живи духовним животом задобија свезу са истински добрим и јединственим Богом од Кога извире сваки савршени дар.“
Основно средство на „мучном и тегобном путу духовног живота, који је, у исто вријеме, слатки и плодоносни пут према обожењу и истинском животу по Светом Духу, према ријечима јеромонаха Артемиоса, јесте да човјек вјерује у истинског Бога свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом и свим умом својим, јер без темеља истинске вјере ништа не може да се одржи.
“Након вјере слиједи страх Божији, који се рађа од искрене вјере. Страх Божији не значи устрашеност или дисциплину, коју осјећамо пред неким тиранином, већ подразумијева љубав и поштовање према Богу Оцу Којег духовни човјек не жели да ражалости, како нам је то говорио старац Пајсије и из тог разлога показује ревност и служење према Њему. На нашем духовном путу усљед људске немоћи имамо падове и потребно је стално покајање које траје читавог живота, како би сваки вјерник могао да се врати кући свог Оца и да опет започне борбу без већих препрека. Покајање је духовно купање које нам је даровао Господ након покајања, приликом чега се обнавља само крштење и нада задобија крила, нада за наше спасење. Са покајањем иде Света тајна исповијести која не значи само изношење наших гријехова духовном оцу већ примјену савјета и опомена које добијамо од духовника. Са покајањем и исповијешћу постоји и туга због наших гријехова које смо чинили у прошлости, очишћујуће сузе, али то нијесу сузе безнађа, јадиковање из очаја већ радосна благодатна туга која смирује човјека. Послушање је темељ и основна врлина за сваког вјерника на путу духовне борбе, послушање игуману за општежитељне монахе, старцу за пустињаке, духовнику и Цркви за сваког вјерника. Послушање значи подражавање Христа у свему. У наставку, са свим овим долази молитва. Молитвом вјерник благодари Богу за добра дјела, за дарове које од Њега прима, а највећи дар који је задобио је божанско усмјерење на духовном путу и заједница коју остварује са Богом. Путем молитве вјерник прославља Божанску величину и славослови Га за премудрост и провиђење с обзиром на сва створена бића. Молитва доприноси сједињењу и обнови заједнице човјека са Богом. Што се више моли то се хришћанин више очишћује и освећује, довољно је да молитва буде са скрушеношћу и смирењем а не са узнесеношћу као што је то било са фарисејем из јеванђељске параболе.
Смирење у духовном животу је дубока врлина која се рађа од других врлина. Свако ко се каје, ко плаче и жалости за своје гријехове на скривен начин управо се тај човјек смирава. Духовни борац не треба да занемари дјелатне врлине као што су пост, бдење, метаније, тјелесни трудови, рад, јер су те врлине оруђа духовних врлина и од помоћи за све друге. Духовни човјек настоји да задобије и задобија љубав која представља врхунац љествице свих врлина. Љубав, с обзиром на свој квалитет, представља уподобљење Богу онолико колико је то човјеку могуће. С обзиром на своја својства, љубав означава извор вјере, дуготрпељивости и море смирења. Смисао љубави изједначава се са бестрашћем и усиновљењем од стране Бога Оца, љубав означава жртву, љубав означава крст, смрт и васкрсење духовног борца Христа ради. Нико не може да задобије врлине и да хода путем духовног живота без благодати Светог Духа, нико не може да дође до савршенства и обожења без учествовања у животу Цркве и у свештеним тајнама, у првом реду без крштења и миропомазања, без исповијести и без Божанског причешћа, који представљају храну и оснажење за савршенство духовног борца.
Оно чему данашњи свијет стреми јесте забава, задобијање среће и свега онога што чине земаљска добра. Човјек 21. вијека остаје безнадежно равнодушан према свему ономе што се односи на подвиг, на врлине, на духовни живот. Оно што савремени човјек жели јесте лако рјешење, површно задовољство и задовољење својих чула. Ријечи Светих Отаца таквом човјеку дјелују чудно, он тражи земаљски хљеб и чудеса, док борбу за задобијање живота у Христу сматра чистом лудошћу. Пост, уздржање, смирење, покајање и непосједавање – посматрају се као нешто неприродно, док се природним сматрају свака врста изопачења, перверзије и неодговорности. Уопште узев примјећује се криза, не само економска већ у првом реду духовна, алкохолизам, дроге, обожавање тијела, клађење, коцка, игре на срећу до страсти и слабости су се изокренуле у оно што називамо забавом и стога слиједи накнада за гријех а то су цунами, нуклеарне катастрофе, пораст ислама и међународни тероризам. Ова духовна криза није почела од скоро и од нас, већ од тренутка ослобађања балканских народа гдје су нас западњаци приморали да се потчинимо западном рационалистичком духу и да се осјећамо европејцима жељели ми то или не. То је тзв. западно убјеђење, самоувјереност, гордост и силни егоизам данашњег аутономног човјека који одриче и негира Бога, све што је духовно и вјерује само у себе самог.
Постоји ли нада у свему овоме? Нада постоји све док још увијек постоје вјерни, све док постоји опште добро и они бескомпромисни борци, који попут Спартанаца чувају Термопиле још увијек постоји нада. Наше сабрање и празник у част Светог Василија Острошког управо то и доказује. Све док се једнодушно сабирамо на једном мјесту, док славимо Господа, Богородицу, наше Светитеље, док се причешћујемо пречистим Тајнама, све док се савршава Божанска литурија, постоји нада за спасење. Христос нас није напустио, Христос нам је обећао да ће увијек да буде са нама у све дане до свршетка вијека. Наш Христос је исти данас, јуче и у вјекове вјекова и будући да је увијек имао промисао, бригу за читаво своје мало стадо, исто ће да ради данас. Неће нас напустити никад.
Оно што ми треба да радимо јесте да пазимо да ми Њега не оставимо, да га не жалостимо својим свакодневним сагрешењима. Зато је потребно да и ми, више од сваке друге епохе, да се пресаберемо и да заврнемо рукаве, да се припремимо за велике борбе, за један истински духовни живот без компромиса и колебања, зато што наша борба није против тијела и крви, већ против сила и принципа овог свијета. Тада и само тада удостојићемо се и ми да чујемо из уста самог Христа онај блажени позив који каже: Дођи слуго добри и вјерни, у маломе си ми био вјеран над добрим ћу те поставити. Дођи у радост Господара својега, закључио је јеромонах Артемиос.
Предавање је са грчког преводио др Микоња Кнежевић
