Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у понедјељак, 22. октобра у цркви Светог апостола Луке у манастиру Косијереву Свету заупокојену Литургију и парастос припадницима бањско-вучедолске бригаде Краљевске војске у отаџбини, који су на овај дан 1944. године страдали од братске руке у Грахову.

У молитвама пред Богом поменута сва позната имена страдалих током Другог свјетског рата на подручју Бањана, Грахова, Опутне и Никшићке Рудине, Вилуса, Трепача и Каменског.

Владици је саслуживало неколико свештеника и монаха Епархије будимљанско-никшићке, а молитвеном сабрању у капели Светог Луке у чијој крипти су похрањени земни остаци око стотину бораца бањско-вучедолске бригаде, присуствовали су њихови сродници, чланови породица, пријатељи и мјештани овог краја. Њима се ријечима архипастирске бесједе обратио Преосвећени Епископ Г. Јоаникије, осврћући се на страдање поменутих припадника Краљевске војске у отаџбини, који су убијени у Грахову 1944. у оно зло вријеме када се њихова мученичка имена нијесу смјела помињати, а гробна мјеста обиљежавати.

“Сабрасмо се у овој новоподигнутој светињи, драга браћо и сестре, одслужисмо свету службу и поменусмо имена пострадалих на овај дан у Грахову, имена наших сродника, родитеља, кумова, пријатеља, комшија који, као припадници бањско-вучедолске бригаде Краљевске војске у отаџбини, пострадаше у зло вријеме од братске руке, без суда и без пресуде. Истовремено се помолисмо Богу за покој душа и свих оних који су побијени на подручју Бањана, и двоје Рудина, Грахова чија имена смо до сада прикупили, побијених, такође, од братске руке. Једнако тешко, као њихова смрт, било је то што се њихова имена нијесу смјела помињати, нити су се њихови гробови смјели обиљежавати, него су бацани у ископане ровове на Грахову и другим мјестима. Још много њихових костију није повађено и сахрањено по хришћанском обичају и како Бог заповиједа“, казао је Владика будимљанско-никшићки, подсјећајући да су, у спомен на ове жртве, прије неколико година, подигнуте двије значајне светиње: спомен-храм Светог Луке у манастиру Косијереву и манастир Светог Преображења на гори Сомини.

Према ријечима Преосвећеног владике Господина Јоаникија сигурно је да још има имена која треба дописати, јер су многе жртве, што због притиска да се не смију помињати, што због протеклог времена и људског заборава, а и због тога што свједоци умиру, остале још увијек неуписане.

“Али, њихова имена је уписао Господ у књигу живих на Небесима и ми помињемо њихова имена колико смо их до сада прикупили и не заборављамо их, него смо њихова имена уписали у ове светиње за незаборав, за вјечито помињање, јер су неправду претрпјели, ону најтежу неправду те су пострадали од братске руке. Сукоби између народа и између држава се, некако, могу разумјети, али тешко је разумјети, а тешко је и пребољети, сукобе међу браћом, нарочито када ти сукоби поприме те размјере да се браћа међусобно убијају, да један народ сам себе истребљује, што нам се догодило у току трагичног Другог свјетског рата“.

“Дуг нашег покољења, нашег нараштаја је да попишемо све жртве и сва имена, да их не заборавимо. И ничију жртву не треба заборавити, па макар била и непријатељска. И она заслужује да се помене, јер свакоме је мио његов сродник, а ми смо имали ту несрећу да су наше власти забрањивале породицама ожалошћених и побијених да се њихова имена помињу и да се њихови гробови обиљежавају. Имамо ужасне догађаје да људима нијесу дали мира ни на оном свијету, него су им кости преметане и по неколико пута су људи сахрањивани, њихови спомени уништавани. Ево, даде Бог и то је Божија правда, те подигосмо ове светиње за њихов незаборав. Наша је обавеза да се у њима сабирамо, да се Богу молимо за цио наш народ у цјелини, да ове несрећне подјеле, без којих, изгледа, не можемо, ублажимо и да настојимо да, колико је до нас, да чинимо мир“, рекао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије, поручујући на крају бесједе:

“Када помињемо оне који су неправедно побијени ми то не чинимо ни из каквог ината, нити зато што бисмо, не дај Боже, жељели да се подјеле продубе, него то чинимо, прије свега, зато да би се на њихове душе излила Божија милост и мир Божији, да мир завлада међу нама и да нам Бог да снаге да превазиђемо те несрећне подјеле. Надам се, пак, да у овом времену оне нијесу толико дубоке. Међутим, не лези враже, увијек може доћи до нових искушења. Зато треба да се трудимо да живимо у миру са браћом и ширимо љубав, да нас ове жртве и несрећни догађаји опомену да се једном научимо памети, да се трудимо једни друге да чувамо и поштујемо, да брата, пријатеља, рођака, комшију уклонимо од несреће и да га спасимо. Нека Бог да покој душама оних који су неправедно побијени од братске руке, нека Бог опрости свима који су чинили злочине, нека овим жртвама дарује мира и покоја у царству Небеском, у вјечном и животворном наручју Господњем, јер је Господ Онај Који се жртвовао за род људски и Који сваку жртву уписује у књигу вјечног живота на Небесима“.