Манастир Високи Дечани у себи крије тајну о животима многих знаних и незнаних људи. Неки су од њих попут ктитора Краља Стефана Дечанског и цара Душана историји познати, а неки који су у њему живели, молили се и чували га од непријатеља и од заборава, остали су уписани само у Божијој књизи на Небу. И како би наш народ рекао ,,само их Бог зна”.

И данас кад одете у Дечане, сретнете неке монахе на литургији, у цркви, за певницом, у порти, у продавници манастирској, а неке ће срести само ретки јер су увек у неком послу око имања, стоке, у кухињи.

Један од њих је отац Данило (Кандић). Ако га сретнете или будете на литургији на којој он служи, привући ће вам пажњу његова висина и крупноћа. Али ако будете имали прилике да са њим попричате, на манастирској економији или на чардаку, открићете његову меку душу и анегдотски начин приказивања живота у манастиру. И не можете, а да га не заволите том истинском, божанском љубављу, коју нам је Бог даривао.

На чардаку Милошевог конака, уз колаче које је тога јутра умесио за братију и госте, поденули смо разговор о његовом доласку у манастир.

И после толико година отац Данило се сећа свог првог сусрета са Косовом и Метохијом, са Грачаницом и Дечанима.

***

- Мој сусрет са Косовом и Метохијом је почео много пре него што сам дошао у манастир и пре него што сам одлучио да будем монах. Био сам студент у Приштини, и мој први сусрет је био у ствари са манастиром Грачаница, још 1988.године. Од тада је мој живот почео на Косову и ту је у ствари нека искра која је у мом дјетињству тињала у мени кроз приче мога дједа,оца, кроз гусле које смо слушали и тај косовски циклус пјесама. Ја сам константно имао ту клицу тог Kосова и чини ми се кад сам дошао да студирам, а после наравно и кад сам остао, да је испуњен неки мој сан и визија да треба ту да будем и ту да живим. И тада су била турбулентна времена и за студирање и за живот у Приштини и на целом Косову, и ја сам своје слободно вријеме проводио у манастиру Грачаници. Тада је још била покојна мати Ефросинија игуманија и ја сам се некако везао за то сестринство и послушање, да будем од користи манастиру у слободне дане, и тако да сам сваки викенд одлазио у Грачаницу, бивао на службе, помагао сестрама на економији.Тако сам некако почео да улазим у дубину вјере. Ја јесам био крштен, био донекле традиционално, породично у вјери, али ту дубину вјере, постојаности и те истине, ја сам спознао прво у манастиру Грачаници од покојне мати Ефросиније, која је, могу слободно да кажем била моја духовна мајка. Она је мене заиста породила духовно, отворивши ми очи и показавши ми истину. Може човјек да верује у све и свашта, данас је све дозвољено, али треба веровати и видјети гдје је истина у вјери. Тако да заиста велику благодарност и захвалност имам према мати Ефросинији.

Да ли је мати Ефросинија благословила да се замонашите?

Када сам завршио факултет, и нашао се на животној прекретници, нисам могао да се остварим у свету, једноставно није ме привлачило. Јесам почео да радим у Никшићкој млекари као инжињер, међутим то је било кратког даха, мене је нешто вукло овамо,тињало је нешто у мени да се морам вратити на Kосово. Није било дефиниција да је то манастир, али ја сам морао да се вратим и једноставно сам након кратког тражења, шта, како, савјет од мати Ефросиније добио. Ја кажем мати, ја бих ипак ишао у манастир, није ово за мене. И, како се она обрадовала, како је она срећна била. Она је сво време преплакала од радости. Кад сам ја њу питао где да идем, мати? а она каже у Дечане. И ја сам дошао у Дечане где сам већ био претходне године да помажем око славе. Волио сам ја да обилазим пуно манастире, поготово кад почиње она наша јесења плејада слава, почевши од Светих Врача у Зочишту, па Грачанице, Дечана, Црне Реке, Сопоћана. Морам још да поменем и да је печат мог одласка у Дечане био и покојни отац Лазар, игуман острошки. Имао сам некако ту помисао да не испадне да прођем поред Острога, као идем да тражим нешто веће и више на Косову. И кад сам ја оцу Лазару испричао да хоћу да идем у манастир и да имам ту дилему да ли да останем у Црној Гори или да идем у Дечане, отац Лазар је рекао ,,Добро си изабрао, неће се Свети Василије наљутити на Светога Краља, напротив, само ти иди и срећан ти пут!,, Заиста, тај његов благослов ме прати до дана данашњег, да сам овдје дошао и остао, хвала Богу.

Рекли сте, оче да сте ишли и у Зочиште. Можете ли да нам испричате неко сећање из Зочишта ?

Носим дивну слику из Зочишта која ми је помогла да се определим за манастир. Те 1996. године је био, сада покојни, отац Ромило монах у Зочишту. И сећам се била је Цветна недеља и запао неки снег и нисам могао да се вратим за Приштину и тада сам остао пар дана више,на послушању код оца Ромила. Он је радио оне рамове за пчеле, а мене је копкало како ћу ја, ако одем у манастир да оставим родитеље, то јест мајку, баку код које сам живио, да'л ћу ја да издржим овамо, да ли ћу моћи да савладам све... И ја сам оца Ромила, стидно и радознало испитивао како је он отишао у манастир, а он каже ма немој да се ти бринеш Бог ће да брине за све. И тада ми је испричао његову причу и како је он оставио родитеље. Брат му је погинуо на ратишту и никад му гроба није нашао. ,,Ето видиш, Бог брине за моје родитеље, није их напустио, не фали им ништа. Да, фали им син, имају ту тугу, али имају и вјеру, тако да немој да се бринеш,,... И тада сам видео то монашко смирење, то ми је била слика како треба да изгледа монах. Његов труд, рад, молитва и константно поглед у земљу. Ово је права слика монаха. Ту сам, у Зочишту заиста ту лекцију савладао,и био сам јако благодаран Светим Врачима.

А исто, то је било уочи славе Светих Врача, кад сам се Богу молио да ми открије шта да радим даље (знате кад човјек треба да оде у манастир и уопште да нешто у животу преломи, да ли да остане у свијету који живи, па треба да преломи неки свој период живота,да ли ће да се запосли, да ли ће да напусти земљу,све су то душевни или духовни ломови код човека). Ја сам после бденија у Зочишту,кад су сви отишли на вечеру, остао сам у цркви и заиста из дубине душе, никад тако, чини ми се, нисам ни овдје завапио Господу, да ми открију Свети Врачи који је мој пут. И верујте, као у неком сну, нећу рећи полусну или магновењу, ја сам се онако шћућурио испод онога кивотића, као да сам заспао и мене после црквењак пробудио у пола једанаест и каже хајде дете, иди одмарај, и мене само било у глави у срцу ,,у манастир”. Значи нема ни каријере, ни посла, ни брака, ни ово, ни оно, само манастир. И верујте то је било 14.новембра, и ја сам отишао већ следеће године за Велики петак. С том мишљу сам отишао, живио тих четири, пет месеци до мог одласка у манастир и схватио да је то то. Тако да Свете Враче много волим и Зочиште као манастир.

И дошли сте у Дечане?

Дошао сам у Дечане, то је био Велики петак 1997. године, пред сам почетак сукоба, нажалост, и тих ратних дешавања на Kосову, тако да баш почетак није био леп и срећан по околину. За мене као монаха и као човека који је решио да га се то ништа не дотиче и није толико било страшно, јер овдје заиста Свети Краљ и благодат светиње је покривала све недостатке и сву ту тегобу и то што нам се дешавало около. Тада сам дошао, чврсто одлучио и нијесам се двоумио ни у једном тренутку и ево свих ових 26 година, хвала Богу, још увијек сам ту.

Како је Ваша породица прихватила Ваше монашење?

Па како ко. Мајка тешко, никад се није помирила, она је долазила овдје покушавајући да ме на лијеп начин врати, међутим, није то успјело. Сестра ми је дошла одмах. Највећа ратна дејства кад су била сестра је дошла да ме обиђе и она се овдје тада крстила и од сестре и њене дјеце и њеног супруга увијек сам имао подршку и то ми је много значило. Док браћа нису, поготово млађи брат, он и дан-данас неће о томе да разговара, али то је његова ствар.

Монашење је било овде?

Јесте 2000.године.

Прошло је много времена од тада. Ви сте јеромонах, протосинђел и служите литургију, али у манастиру су и одређена послушања. Кажите нам оче како изгледа један монашки дан, како започиње и како сте се Ви уклопили у тај живот са послушањима?

Сваки млад човек кад дође у манастир донесе своје таланте. Неко је природно надарен за нешто, неко је школован за нешто, и онда у манастиру буде једно време период послушања, кад је он послушник. Искушеник прође свако послушање и за све мора бит спреман.Међутим, временом се кристалише за шта је тај човјек. То прати игуман као духовник, прати економ манастира и старија братија, што би рекао савјет стараца и онда овоме човјеку изађе у сусрет. Ако видите да човјек није за тешке физичке послове, није за поље, није за шталу, није за цепање дрва, ал му иде лепо иконографија, уме да кува лијепо, да преводи, да му иду добро језици, добар је возач,онда се «погура» у томе правцу.С друге стране, кад је неки већи посао, сва братија учествује колико ко може, колико ко зна, колико ко има снаге. Ми смо некад, док смо били млађи, и док нас је било више, имали 27 мотика. Сваки је своју мотику имао и кукуруз се копао ручно, није било трактора и фреза или прскања. Него свак своју мотику задужи, почев од игумана Теодосија који је тад био, па редом, и свак је радио по потреби. Кад је сијено, сви идемо у сијено, кад је жетва сви у жетву, кад се спрема слава сви у кухињу,кад треба да се опере суђе сви перемо суђе... А опет понаособ зна се свак што ради, имају подељени сектори, да кажем, што је много лакше, и поједини брат је задужен за тај сектор, за то послушање, а он добије још пар људи, по могућности да их имамо, да му помажу. Тако функционише код нас више радионица, типа иконописачка, дуборезачка радионица, кухиња, штала, економија, машински део где су нам машине, котларнице, гостопримница, људи за цркву...Углавном покривамо сва та главна послушања, а колико Бог дадне људи за испомоћ, добро би било. Тако се углавном одређују послушања. Ја потичем из једне домаћинске породице, гдје се цјелог живота радила пољопривреда и сточарство. Пошто сам завршио пољопривредни факултет у манастиру сам добио послушање, оно што волим. То је што би се рекло, духовни тест. Да су ми дали нешто што не волим питање је како би се снашао, али бих сигурно морао прихватити. Али заиста, имамо ту слободу и разумевање од стране игумана и старешине да се да човеку да ради оно што највише воли и што умије најбоље да ради. Тако да сам ја сам одавно задужио економију, што се тиче пољопривреде, а пошто се у манастиру дефинише функција економа постао сам и економ манастира и то је једна огромна палета обавеза, почев од бављења пољопривредом, бриге о стоци, о набавци хране за стоку, шта ће се посијати, шта ће се пожњети, храна за манастир, кухиња манастирска, зимница, комплетан тај дио,што би у војсци назвали интендантски дио. Буквално се моје послушање везује за тај интендантски дио, јер се заиста бринем о свему почев од хране за људе, за братство, па до стоке и свега што изискује тај посао.

Оче, како је изгледала манастирска економија када сте дошли а како данас? Има ли разлике?

Има, велике. Све у своје време и у своје потребе. Када је прва братија наша дошла 1992. године, они су овде затекли само покојног игумана Јустина и пар братије и то је било прилагођено њиховим потребама. Ту су биле једна или двије краве, баштица је била мала, дваес ари...ништа посебно, доста је ту било запуштено. Требало је да се крчи, да се ради. Ново братство кад је дошло, како се проширило, прошириле су се и потребе. Ја сам имао ту визију и тај таланат да га не закопам да га умножим, али захваљујући игуману Теодосију јер и он је дошао из једне домаћинске породице и разумјели смо се. Ја сам нон стоп говорио треба ово, треба оно а он је благосиљао и давао ми је ветар у леђа. Почели смо са двије краве, па пет крава, па десет крава, па сад ево и тридесет, па онда прошири ово, прошири оно, па засади воћњак, па прошири њиве, па искрчи њиве, па сеј пшеницу тамо, па кукуруз овамо, па велика башта доље се искрчила... Већ 2006. смо набавили и овце и козе, до тада нису овце и козе држане овдје, па направили смо млекару, па производњу сокова, па производњу ракије, па онда смо унапредили винограде у Великој Хочи, и виницу тамо која је била доста запуштена и старога начина производње вина, што се данас не уклапа ни у једне стандарде.

Тако да смо на свим тим фронтовима заиста радили, додавали, трудили се. Није било лако, било је ту доста одрицања, труда и рада и непроспаваних ноћи, али се то после исплатило. Шта се исплатило? Исплатио се благослов Св. Краља. Тачно сам осетио, да све то што радимо и ја и братија да је заиста Св. Краљ благосиљао. Зато је тако и напредовало. То је заправо и природно и логично духовном животу и тај начин везаности за пољопривреду. Знате ону причу, то ми је покојна мати Теодора Грачаничка увјек говорила: ,, Па сам је Господњи син радио. Јосиф је био дрводеља, а Он му је помагао правити јармове, или шта су већ радили од дрвета, а камоли ми, да не радимо обични људи, а још и у манастиру”. Имали смо ту неку идеју да живимо од свога рада, да не чекамо да нам неко да. Јер народ тешко живи, још у то вријеме послератно у Србији и свукуда и мене лично би било срамота да идем да тражим некоме џак кромпира или кацу сира или не знам шта. Имаш руке, Бог ти дао све, земљу толику која се обрађује нам је оставио Св. Краљ овдје и наши претходници старци, духовници сачували и борили се, како су тек њихова времена тешка била, а сад да ми не искористимо него да пустимо да закорови, онда би нам и душа била таква. Него да се ради, да се употреби на корист општежића, наравно не занемарујући духовну страну, јер мало пре кад сте рекли како почиње један монашки дан, почиње молитвом и завршава молитвом. То је оно што је најбитније. Али опет и ова друга страна труда братије, рукодеље, како би назвали по монашком жаргону, је исто јако битна. Ево још један цитат мати Ефросиније, која је увијек говорила:,, И кад седиш не дозволи да ти руке мирују. Узми нешто ради у руке. И причај, ако ти се прича нешто, беседи, али ради у руке нешто”. Постоји манастир у Никшићкој жупи, мени веома драге сестре, када дођу, или кад дођеш код њих оне сво вријеме седе са гостом причају, или кад дођу у госте, и нон стоп плету бројанице, нон стоп им руке раде. Е то је она повезаност. Та бројаница није да ће се она обогатити, него та бројаница јој сво вријеме држи пажњу, да ипак Божје присуство буде у глави, а то што комуницира са човјеком лице у лице, то је споредно, али чисто да зна где јој је почетак и гдје јој је мјесто, да не оде далеко. Тако да послушање и рад физички су јако важни. У стара времена, имате житија светих, гдје су заиста монаси радили и дан и ноћ. Кад то прочитамо испада да ми ништа и не радимо колко су они радили и били строжи типик и начин живљења и како су постили, како су се подвизавали, тако да је нама сад лако. Овдје је нама Бог све дао, Свети Краљ нам је све дао. Можда чудно звучи, али све би ово нама џаба било што радимо, што стварамо, да Свети Краљ не подржава и да не даје. Ипак он је та глава куће, он је домаћин, и не само овдје, он је глава куће и целога Косова и, што је покојни блаженог спомена митрополит Амфилохије увијек говорио: ,,Један је једини краљ на Косову, ови земаљски су пролазни владари, то је једна паучина, која се сутра неће помињати. А једини, суверени краљ и владар Косова је Св. Краљ Стефан Дечански”. И замислите, ви живите у његовој кући, и ти мораш да трепериш, да бдиш, да све буде како треба, не смијеш једном јотом да попустиш нешто, да испустиш, Свети Краљ да те не опомене. Јер он је свукуда присутан и на молитву и у келију и у кухињу и у шталу, и низ ливаду и свукуда је он присутан и све зна и све види. И мени се сто пута десило, осетим ја да нисам нешто урадио како треба и колко треба, па ме после страх и срамота да приђем и целивам тај кивот, да ме не прекори да каже што си дошао, зашто си дошао за благослов, а ниси то и то завршио?То морамо бити свјесни јер у Дечанима код Св. Краља не може човјек да буде половичан. Мораш да будеш цео човјек у сваком погледу и духовном и у материјалном смислу.Једноставно на све спреман да будеш и човјек, и монах и хајдук и милосрдни Самарјанин. Иначе, људи који нису целокупне личности, нажалост, данас је такво друштво, из таквог нам друштва људи долазе,буду ту мало, задрже се, међутим не издрже. Много је добрих људи било и монаха и калуђера, али једноставно не издрже до краја, не истерају трку до краја и негдје на пет година, десет година, дваеспет година, само једног дана оду. Нећу да залазим у њихове разлоге, ал једноставно оду. Покојни митрополит је говорио,,ни веће светиње ни мањега гробља”. И заиста је то тако јер у Дечане ко издржи до краја. Није то да је тешко, уопште није тешко, него је само битна воља и циљ човјека. Нема ту шта да се издржава. Мене је ово рај на земљи. Ја увијек кажем кад бих се поново родио опет бих био ово што сам и ту гдје сам и чак бих и раније дошао, не бих губио неко вријеме на факултете и не знам шта. Једноставно, кажем вам, Дечани хоће искрено цијелога човјека. И могу још овај пример да кажем што сам закључио временом гледајући кроз свету неку братију, да дефинитивно он гледа наша срца и тачно, ако иоле осјети да има нешто лоше у твом срцу, он ће те држати једно вријеме, чекаће да се ти поправиш. Ако то не иде и ако ти то не препознаш и не поправиш се, дефинитивно једног дана ћеш ти отићи из ове светиње, ми братија то нећемо знати због чега си отишао, само ћемо нагађати ајд оде због овог, због онога, а у ствари оде што је изгубио благодат и благослов од Светога Краља и он више не може ту да сједи, он мора да оде. Много ми је жао много је добрих људи заиста братије било овдје и отишло, то су дивни људи, доста су себе овдје уградили. И кад неко каже ја сам Дечанац, ја кажем ниси Бога ми. Нико овдје није Дечанац, једино ови испод олтара, то су Дечанци, који су остали ту, своје кости оставили ту. Што каже она монашка изрека,,Ђе и власи, ту и кости”. Е то су Дечанци! Ја још за себе не могу рећи да сам Дечанац све док не одем ту иза олтара. Тек онда ћу бити Дечанац.

Рекли сте оче, да овде Ви и братија имате и то послушање да будете и милосрдни Самарјанин и то што се произведе на економији и то није само за манастир него много пута то иде и у сврху помоћи људима којима треба. Кажите нам нешто о улози манастира у помоћи другима?

Јесте, хвала Богу да смо у прилици да помогнемо другима и да од свог рада заиста издвојимо и помогнемо људима који немају. Нарочито се то односи на оно вријеме када су се људи враћали на своја огњишта. То су све наши драги Срби који су до рата живјели у својим кућама у околини Пећи, Клине, Истока и који су доста својевремено помагали манастир и сад буквално као да је дошло вријеме да се манастир њима одужи. Хвала Богу, да смо могли да им се одужимо кад су они долазили на своје згаришта на ништа без ништа, што би се рекло. Ту смо се заиста, колико смо могли, налазили да пружимо помоћ, да ли у храни, да ли у одјећи, да ли у било чему. И одатле је проистекла та наша хуманитарна дјелатност која се после развила и која и дан данас траје. То отац наш Исаија води и труди се да што више скупи донација да се том народу помогне, да тим људима најосновније за живот обезбједи, да би они могли сами да живе и да производе и да преживљавају. Не могу ја рећ да Срби на Косову живе, они више преживљавају. Јер заиста је цело окружење и начин на који сад све ово функционише је јако тешко. За мене сваки човјек на Kосову који се вратио и живи у својој кући је велики херој. То у данашње вријеме мало ко може издржати. И што каже Жика Ракочевић то је гето и заиста гето у правом смислу. И ви у Ораховцу живите у гету, и тај ваш начин борбе, опстанка, издржљивости, то је за дивљење. Наши Гораждани исто тако,Хочанци... то је уствари чудо Божије, ја кажем да они су опстали,остају још увијек, имају вољу, и хвала Богу да је тако, на својим огњиштима, у својим селима, у својој Метохији, на свом Kосову цијелом.

Ви помажете оче, и упошљавањем неких од тих људи на манастирској економији и у кухињи?

Јесте. Па временом се број братије смањио, неки су отишли, неки су по послушању отишли у друге манастире, неки су отишли Господу и углавном смањио се број братије, али посао је остао велики. И ја лично немам срца да било шта умањим још увијек. Има она Повеља код Светога Краља гдје каже ко не придода овоме моме што је он тамо набројао шта је све оставио, да је проклет, на, не знам колико, кољена и чега и онда ја кажем, Боже драги не смијем чини ми се једну кокошку да умањим, да је мање држимо. А ја имам тај неки страх, нека, вељу, још коју годину, нека све иде тај број неком узлазном линијом. И заиста, дао је Бог те младе људе који хоће да раде. Данас је тешко наћи људе који хоће да раде, поготово те врсте послова у пољопривреди, у штали, у башти...Нажалост,неће то нико да ради, наше друштво је тако васпитано, пре бих рекао, неваспитано, да је срамота бити сељак, срамота је бити фармер, а знамо ево на западу како они добро живе, како је код њих све уређено и стандарди добри и све, па њима сељак сруши владу само ако нешто није како треба. Виђели сте у Француској какве су демонстрације биле, шта им направише фармери, оде и Лувр и Ајфелов торањ, све засуше ђубретом и стањаком. А код нас се стиде, код нас то нешто не воле да раде. И хвала Богу, кажем, даде Бог да те момке запослимо и да нам помажу и зато још увијек и остаје та економија наша и у великом броју него кад смо почињали.

Оче, Дечани су имали некада много више земље, имања. Временом је то одузето. Манастир данас обрађује само мали део од тога, док је одлуком суда враћен још један део. Кажите нам да ли имате потешкоћа и ово што сада манастир поседује да обрађујете?

Што се тиче враћања земље, хвала Богу, да је то коначно враћено, да смо имали разумијевања међу међународним факторима. Ми имамо све папире и кад је било наше и кад је одузето.Имамо тапије још од турског времена. Кад бисмо ми отворили тапије и кад би се донио закон о реституцији, вјерујте ми, Боже драги,до Пећи бисмо стигли, све бисмо морали раселити. Али нема од тога ништа, то је сад већ друга прича. Једноставно ја кажем дај Боже, да на томе сад стане, колико смо успјели да вратимо. По катастру сад имамо 70 хектара, нажалост ми само 20 хектара користимо. Цело ово брдо је наше горе по катастру. Некада смо имали седам стотина хектара. Наша је земља прелазила преко границе у Албанију, цео овај део до Тропоје је био наш, припадао Дечанима, до Плава, до Гусиња, све је то било Дечанска планина. Калудра манастир је био дечански метох, овамо се простирало све до Велике Хоче и Ораховца, са нашим виноградима, како имамо по тапијама. Баш сам скоро гледао са игуманом, Игларево, оно гдје сада ваде оне плоче и то је наша земља била. Али комунисти су дошли, немилосрдно су све одузели и сад овдашњим властима само одговара то што је њима одговарало из времена режима да ли је био Титов или Милошевићев, небитно, они само узимају што њима одговара и сад одједном ми немамо право на своју имовину да је повратимо. Е па неће моћи. Мора да се врати, закон мора да се поштује, ако хоће у Европу закон о реституцији мора да се донесе и мора да се врати или обештетити свак, не кажем ја само ми, и исламска заједница и католичка црква. Сви да се обештете ко је коме отимао. Нема отимања!Наше имање је било све до гимназије у Дечанима доље и не можемо сад порушити куће и гимназију и све, чак нам и обештећење не треба, али немојте нам отимати ово што је сад наше и што нама треба и што нам је остало од Светога Краља. А сад кад они крену, онда ћемо кренути и ми, па ћемо да видимо докле ћемо. Ја кажем с нама није ништа почело, с нама се неће ни завршити. Ова светиња траје седам стотина година и трајаће, ако Бог да, до свршетка свијета, и није ту крај. Ја сам пробао са комшијама да разговарам ја њима кажем немојте се заваравати немојте мислити нити крај нама, нити крај вама, ово је само један период, а како ће даље бити то ћемо да видимо опет зависи све од нас.

Имате ли проблема и са комшијама, да ли се дешавало да вам упадају на имања, да вам наносе штету?

Сад немамо ми проблема са комшијама, то је било мало у почетку заиста или дешавали су се упади на имање и крађа стоке и сечење шуме, ораха и тако нешто, али добро све је то прошло, Боже мој, преживели смо и ми и они, тако да за сада немамо проблема.

Оче манастир се и даље ограђује зидовима. Има она анегдота о оцу Макарију који је почео да зида зид око манастира Дечана и кад су га питали шта то ради, он је рекао да зида зид Братства и јединства. А на питање како то зид а братство и јединство, он је одговорио ,,кад ја зазидам зид биће братство и јединство”.

То јесте. Да поменем зид Макаријев, сад ми имамо зид Теодосијев, ово што смо урадили до сада. То сад не значи да се ми можемо од некога оградити. Не можете, ви живите ту у тој средини, с тим људима, тим комшијама, како год да је окружење, донекле та физичка сигурност је тај зид. Али не можемо се ми оградити ни од кога, тако да једноставно зид помаже као и сваки човјек што има своју ограду око своје своје куће, да му не улази, не знам, комшијска живина, да његов пас не иде у комшијско... А не можемо ми овај средњовјековни манастир заштићен под УНЕСКО да оградимо жицом од кокошара плетеном, него једноставно мора бити и зид оградни достојан светиње. Тако да ми у том погледу правимо тај зид велики и заиста доста нам и користи.

Иако у манастиру имате пуно посла, Ви се стално враћате Светоме Краљу?Да ли се бринете да ће вас Свети Краљ критиковати када нешто не урадите добро ? Какав је осећај после завршеног посла ући у дечанску цркву и прићи Светом Краљу?

Има дана кад ја не уђем у цркву, и толико се ужелим Светога Краља да сваки пут кад год уђем и кад дођем на службу или ми западне да служим, ја као да се нисмо гледали са најрођеним не знам колико, па у толикој жељи заиста с њим комуницирам тај неки присни однос ђе ја њему све исповиједим и шта сам и како сам и тражим опроштај за оно што (ја тачно знам) нисам урадио добро и кажем Свети Краљу праштај, немој замјерити нисам то и то, или биће боље други пут или рекох то и то нисам требао и тако. То је велика светиња и много добра ствар светиње је да те константно опомиње и буквално жив човјек сваки погријеши и греши и сваког тренутка грешимо. Али, кад имате ту светињу која вас нон-стоп опомиње, онда је то друга прича, онда је много боље, много лакше.

Оче, Ви служите литургију, међу служитељима сте који могу да приносе и дарове у олтару?

Па јесте. Искрено у задње време ја најмање служим, служи млађа братија, имамо непрестану литургију ево већ толико година. Никада нам се литургија није прекинула, сeм данима кад се и не служи. Служимо и Пређеосвећена у Великом посту, Бог је дао тако средом и петком да можемо да се причешћујемо, и после имамо суботом и недељом...По природи посла ја најмање служим, морам да то исповедим. Некад сам стално служио као млади јеромонах, ујутро рано се одслужи литургија онда јуриш цео дан за послом, па опет увече трчиш, па вечерња и тада је некако то било и слађе, јер човјек је ваљда млад и може да стигне на све стране и нема ту нешто ни умора пуно. Човек кад је млад довољно да пола сата мало поћути и готово, иде даље. А сад је већ мало теже, већ почињу године и онда мало боле кољена, мало кук, мало ово, мало оно, а посла још увијек доста, тако да, ето, кажем хвала Богу, млађа братија служи, ја помажем колико могу. Мада мало сам сад више задњих година за пјевницом да помогнем ту, јер ти неки некадашњи добри појци нам силом прилика отишли и то је то углавном. Служба је све, у манастиру је све служба, вјерујте. Има то код Светог Нектарија Егинског кад се једна монахиња жалила како она свако јутро, пошто тамо на Егини су врућине велике,мора овце да пусти рано да напасе.И она туговала што није у цркви на служби, а Он јој каже ја твоје мјесто свако јутро окадим као да си ту и немој да се бринеш... и тако. Тако да и ми овдје исто, заиста, свако послушање, па сваки тренутак у манастиру је служба. Да ли си у цркви, да ли у кухињи, да ли си у штали, да ли си у радионици, све је служба, само кад је на корист.

Оче, долазили су многи у манастир, и владике и патријарси, имали сте прилике да се срећете са њима споменули сте митрополита Амфилохија, патријарха Павла, владику Атанасија. Које бисте тренутке издвојили из сусрета са тим старцима?

У било их је доста почевши одпатријарха Павла, па онда митрополит Амфилохије и владика Атанасије, који су своје срце оставили овдје... па не знам, не бих могао, сваки је био специфичан за себе. Митрополит је увијек тако волио да нас окуражи да нас посавјетује, да саслуша, а владика Атанасије је друга био прича, он је волио да нас изгрди, и никад није дозвољавао да се ту нешто сажаљевамо, сад нешто ми смо ту угрожени, ми овако, нама тешко... Напротив, увјек нас је звао гдје сте моји јунаци моји соколови! И кад ти каже јунак, соко, не мож ти да се жалиш тешко ти је него мораш да носиш. Он је био скенер за човјека.Могу испричати једну анегдоту из 2000. кад су се у Осојане вратили, Таса је ту био да их обилази и ми смо знали да он треба да дође код нас, трефило се да смо били на ручку и наравно он је дошао и није ушао у кућу, него је обилазио, отишао на економију и видио да се крава тели. И отелио он краву и долази у кућу, надео вику и каже:,,Где си Данило, где си Теодосије? Крава се тели, мора ја да вам краву телим!...” оно присједе нам ручак и каже он Теодосију:,,Ишао сам данас у Осојане и обишао сам једну самохрану мајку са четворо ђеце, каже немају они ништа, па ону краву што се отелила данас са телетом да им натовариш и сјутра и да им је потераш. И сад то Теодосије мене каже и ја у шоку, ђе да ми краву потера... Јуница била, првотелка, као да ми у то вријеме срце извадио, ђе да ми краву оћера?! Ја љут, љут, али не смијем ништа, готово. Реко владика и готово, мора тако. И натоварише краву сутрадан Италијани, ја нисам хтио да се појавим колко сам љут био...И то је било можда мај месец, ми смо отишли за Преображење код њега у Тврдош у Требиње, на славу и он нас дочеко. Ту каже он једном калуђеру: ,,Иди,донеси ми из собе ону моју коверту”! и он долази и,,Ево ти, каже ми,, да ти платим ону краву! Видио сам да ниси могао да је прежалиш”, Не, не владико! ,, Не, не! Узми, узми паре, каже, ја не отимам”! Толико је он мене тада посрамио, толико ме постидио, толико ме ударио да ми више није пало на памет ништа да прећутим или да не дам или тек тако ... једноставно да је благословено и тако. То је био владика Атанасије. Каже: ,,Ја сам тебе видио, ти ниси прежалио”...

Оче, да се сетимо још имати Теоктисте. Она и сестре из Ђаковице су биле једно време овде, али имати Марта, која се недавно упокојила.

Да мати Теоктиста и сестре су једно време биле овде у манастиру, а мати Марта је била у почетку, кад сам ја дошао па је после отишла за искушеницу у Гориоч. Сестре из Ђаковице су дошле 2004., кад су им запалили кућу и цркву и остале су до 2007.године. Мати Теоктиста, тада Пољка, Полексија, је једна света душа коју би човјек могао само да гледа и да ћути, да је слуша, да учи, као да је светитељ устао, па где год га сретнеш, ти мораш пред њим. Не мораш, него то поштовање, да му укажеш и да се повучеш, са тим страхопоштовањем да му приђеш. Таква је била мати Теоктиста, константно је била тиха, молитвена. Она и сестре су биле смјештене овдје доље испод мене, сад танко је ово, то је каратаван, и верујте, у које год доба ноћи сам се ја пробудио, ја сам њу чуо како она чита молитве. Нон-стоп је она била на молитви.Тако да заиста је то био благослов, дар од Бога што би се рекло, да оне буду овдје. Јесу пострадале, јесте се после обновила њихова светиња и манастир постао, али је велики био благослов живјети са њом, дефинитивно. И увијек је била присутна та њена вјера, кад она каже ,,проћи ће ово, биће боље, не бојте се, знам ја”.Кад она каже да ће бити боље, и боље је заиста, нисмо ми сумње никад имали и јесте било боље и јесте тако.

Оче Данило, на почетку сте споменули вашу баку и сада смо се сетили мати Теоктисте. Да ли сте некад упоређивали те две душе, те две старице?

Ја сам као дијете имао ту срећу да сам одрастао са бабом, пошто су моји родитељи радили. Ђед и баба по мајци, су само моју мајку имали као јединицу и тако некако сам ја од све дјеце био њихов мезимац. Ја сам наравно волио да будем код њих, тако да кажем да 90% мог одрастања, детињства ја сам провео уз ђеда и бабу. Ђед се рано упокојио, а остала је баба и прабаба и неке ране моје духовне коријене ја сам понио од те прабабе, бабине мајке. Она је била родом испод Острога, село Кујава се звало од Вулетића, а удата је била овамо у Ђукановиће на чело. Е и онда је она живела са мојом баком, с њеном ћерком. Ја сам њу волио да слушам како она прича и много сам истине научио од ње у то вријеме и о вјери и, нажалост сад у овом несрећном да кажем начину живота у Црној Гори, и о нацији. Сви ти, на примјер,та моја ујчевина, ти Ђукановићи сад помињу то неко црногорство и да нису Срби и ти комити, а ја сам чуо од ње, живог свједока ко су били они по националности, ко су били комити,ко су били ти Црногорци, а никад нисам чуо да је то нешто било антисрпско, против Срба и да није српско. Ја кажем сада они могу да причају шта хоће, ја знам шта је мене моја прабаба рекла, ја знам ђе је истина. Друга ствар,та побожност и та вјера била је кроз једну њену животну причу, а то је једна прича кад је она као млада невјеста дошла у род, доље у Бјелопавлићку равницу код родитеља и то је било испред Тројица, кад су Тројице тада падале, не знам, да ли је био почетак јуна, није битно, углавном она каже враћала се из рода. Пјешке се ишло и њена покојна мајка њој даривала двоје прасића, тада је било оно сиротињски. Она је упртила те прасиће да носи на леђа. То је такозвана Липовачка страна се зове, контра страна од Острога буквално, пјешке се ишло и каже ја не понијела воде, а трудна је била са мојом бабом и каже дођох на пола стране, Богу душу Бог је неће, умрјех од жеђи. Не могу више, далеко ми да се вратим, нити горе могу до првих кућа да стигнем. И само сам, каже,стала уз једну камену стијену да распртим ону крошњу с оним прасићима и погледам, Острог је био тачно овако наспрам мене и само сам рекла ,,Свети Василије опрости ми што убих ово дијете у себе, својом грешком,, И каже овако сам наслонила главу као оно да умрем и у задњи моменат видим,ми у Црној Гори зовемо каменице удубљење у стени ,природно стоји каменице и у њој стоји вода и помишљам, а то човек кад оно оће да умре му се привиђа, и каже овако руком опипам, стварно вода, али,каже, не могу да приђем да пијем, јер она је овако у удубљењу. И тамо има,каже, трава виш се зове и сломим неколике травке и направим као цевчице и повучем од оне воде, а она вода каже ледна, лед ледени,како је пијем тако ми лади плућа и каже попих мало, па мало се умих,па мало узех у руку оним прасићима сквасих ћушу, упртих ја све оно поново на леђа и из цуга стигнем до села, то је било дан и по хода. Имала је свекрву која је била од Никчевића из Тубице, село испод Острога, којој је она испричала то, наравно жена је била вјерујућа и тада у то време свекрва није имала дилеме уопште да се све то десило и онда је она њој рекла идемо каже за недељу дана да се спремимо и у Острог. Тада нису они имали паре да приложе свецу, него су ишли да служе у манастир и онда су нешто од оне своје сиротиње, типа, не знам кромпира, меда, вуне...натовариле на коња да иду у недељу дана њих двије да служе у Острог. И каже туда кад су пролазиле, каже ево мама погледај то је ту. И каже, стоји она каменица сува, шушња неко лишће у њу, али оне три сламке како сам одломила, те сам вукла, ја сам их овако зађенула горе изнад, оне три цевчице стоје и каже свекрва то виђела и знали смо ми да је то чудо Светог Василија и да није Свети Василије хтио да ме пушти да ја умрем од жеђи. И ето, на тој њеној причи је почела та моја клица вјере у Бога и вјере у светитеље и у постојаност те истине за коју данас трагају, јуре, пишу књиге, чуда, јада, трибине, а она ту поред нас само треба препознати и видети.

Слава Богу,оче, и поред тог однарођавања које сте споменули у Црној Гори има много оних који долазе на Косово и Метохију и Никшићана и многих из других делова Црне Горе. Дешава се препород и као да их Свети Василије Острошки на неки начин опомиње и враћа у онај живот прави?

Па јесте мене то јако радује. Толико ми је срце пуно кад дођу људи, наравно сви кад дођу, добро су дошли, али свој род те вуче, па кад дођу ти моји, да кажем преко Чакора или преко Куле, ја сам толико срећан јер сјећам се ја, нажалост и времена из Никшића и Црне Горе, кад је то била једна духовна мочвара, коју је заиста митрополит Амфилохије раскрчио, очистио и претворио у рајску башту, али није му било лако. Наравно, ту су били и други светитељи. А знате како, оно кад кажу светитељ или Господ све ти да, али ништа на силу него твоја воља. Ја кажем док није митрополит дошао у Црну Гору и Св. Василије Острошки и Петар Цетињски и Стефан Пиперски и Свети Арсеније и толико тих светитеља, они су само стајали, гледали и плакали над тим нашим несрећним народом који се одродио од Цркве, од вјере, од своје нације, постали смо нешто: прво смо били ти Југословени, па Црногорци, сад комити, па буди Бог с нама, све неке глупости лупетају. А у Светом писму се каже неће бити ни Грка ни Јелина, ни роба ни слободнога, нити цара, нити просјака, сви ћемо бити једнаки. Али то данас људи не виде и онда срљају у разне те свјетске подјеле и глупости. А сви смо Божји људи и само да се окрену вјери, све би било много боље. Али хвала Богу, толико ме радује сад ово што они долазе и што је такав , да кажем процват, е то је рукосад митрополита Амфилохија и наравно митрополита садашњег Јоаникија и тог старијег свештенства, старијег монаштва. Знате коју је митрополит војску свештеника произвео и то све младих људи, образованих. Сваки његов свештеник би могао данас бити владика, сваки је надахнути бесједом и разумијевањем и љубављу и вјером, то је велика ствар. Исто тако и овдје код нас велика борба велики труд и залагање нашег владике Теодосија, у младе људе, у младе свештенике и кад погледате данас генерално на ово наше намучено Kосово једино што функционише то је та Црква, то смета многима, то боде очи. Да могу и нас би рашчивијали, али неће моћи, јер ипак смо ми Божији. Знате, могу они срушити Зочиште, Мушутиште и Свету Тројицу, и Девич три пута палили ево ја што знам, али никад ту Божју вољу и тај Божји благослов то не може нико да сруши, то не може нико да побиједи. Нема те силе адске да може да побиједи. Па ево Дечане су три пута гранатирали, па није Свети Краљ дао једно стакло да нам се поломи на цркви, а камоли неко да пострада или нешто горе да буде. Тако да људи заборављају ту Божју, а Божја је увијек и прва и задња, и прва и потоња. Него се уздају у себе и у своју силу у своје размишљање, у своје неке моћи, а на крају је то ништа, ако је без Бога.

Оче, почели смо разговор, од Вашег сусрета са Косовом, преко тих гусала, па да Вас питам да ли понекад овде у Дечанима слушате гусле или можда умете да гуслате?

Ја лично волим гусле. Одрастао сам уз гусле и покојни отац је волио да гусла, и ђед исто тако и интересантно је то, видите, ту сам запамтио да сваки гуслар кад хоће да почне да пјева, он се прво мало распјевава и мој покојни отац се увијек распјевавао уз тај почетак било је ,,гусле моје од јавора сува, вас је Србин пет вјекова чува, са вама се увијек поносио, док је крвљу пољану оросио”.Тај национални идентитет ми је тада усађен иако смо ми тада били Југословени и није се спомињало ни ко је Црногорац, ни ко је Србин и ко је Мађар...и сви смо били исто. Нажалост,то није било добро.Имамо ми гусле овдје, ја боље пјевам на пример, али не знам да гуслам, јер кад се нешто не научи на вријеме после мало теже то иде. Тако да овдје увијек ко год дође, а зна да гусла ја му врло радо тутнем гусле у руке, па ајде запјевај неку,тако да овдје су се гусле вазда чуле. Ми смо овдје испод Проклетија, ми смо близу Црној Гори и етос гусала је овдје потпуно домаћа, природна ствар.

У манастиру имате још једно послушање, у кухињи. И ако многи који дођу у Дечане не обиђу воћњаке и не оду у њиву дечанску, свако ко дође бар једном уђе у трпезарију манастира и проба неке од ваших специјалитета и свакако зато треба љубав.

Наравно,ви сами знате, ви сте исто домаћица и мајка и кувате и знате кад кувате за своју дјецу како кувате са љубављу. Тако да ја увијек кад кувам или помажем, мислим не кувам само ја ту је и братија,заиста се трудим да сваки оброк, да ли је на води, да ли је на уљу, да ли је слава, да ли је мрсно, да ли је посно, увијек се трудим да буде најбоље. Јер имам ту помисао никад се не зна кад ће ти Господ доћи за том трпезом, па да изнесем нешто да се обрукам пред Господом. Тако да увијек кад кувам трудим се да то буде најбоље, колико је могуће. Бог је дао, заиста кажем, пуна кућа свега и све имамо и услове добре имамо и ту нову кухињу и све, сад би греота било да не уложимо себе у то, него да то буде оно нешто хајде офрље. Значи не смије ништа бити офрље, поготово не храна. Кажу трпеза и трпезарија су друга црква јер ми имамо тај чин панагије кад излазимо из цркве у трпезарију, па се служи тај чин панагије,па кад се заврши поново се вратимо у цркву. Буквално та једна духовна релација црква, трпеза, црква, да мораш као што си у олтару за престолом тако мораш бити и у кухињи, макар слично.

Оче много је тога, и драго ми је да смо споменули више тих људи који су утицали на неки начин на Вас од Лазара Острошког и игуманије грачаничке преко владика и свих осталих и наравно тај највећи утицај Светог краља Дечанског. Ја бих волела да Вам пожелим, можда је сад мало необично за наше читаоце, да се оствари та Ваша жеља и та Ваша молитва да останете до краја у Дечанима и да се на крају овоземљаског пута придружите овој братији иза олтара. Не сада наравно, али да буде и тај крај овде у Дечанима.

Амин Боже дај. Нема тога на овом свету, једино ако ову памет изгубим, не дај Боже, да ћу ја промијенити мишљење, никад се не зна, ђаво не мирује то стоји, али за сад је тако заиста ја сам чак себе место и одредио. Ја сам наслиједио келију старца оца Николаја и био сам с њим до његове кончине и кад смо га сахранили ту иза олтара дечанског, ја сам рекао поред њега је моје мјесто. Има и ту једна анегдота, кад смо вршили ископавања тамо темеље за кућу и онда смо, пошто је ту некад било монашко гробље, нашли пар костију, моштију, и сад временом каже игуман да се сахране на гробљу заједно са братијом и он баш одредио оно моје мјесто гдје је лијепо, лако је да се копа, нема жила дрвета. Кажем, Бога ми овдје нећете, ово је моје, не може! Може, не може, може...и ја узмем и легнем ту. Видјели су да ја не одступам, не одустајем. Шта вас кошта копајте тамо простора има и рекао сам владици Теодосију, ово је моје мјесто, а онда је он показао своје мјесто. Хвала Вам то је лијепа жеља. Најљепша жеља је за монаха да овдје остави своје кости, да овдје заврши живот, овоземаљски пут са Светим Краљем. И ја кажем куд боље и љепше него да се ухватиш за скуте Св. Краља и кажеш приведи ме Господу.

Да је негде боље и Св. Краљ би отишао и ако су покушавали да га раселе многи, он је остао.

Наравно. Има још нешто: у Великој Хочи ја сам слушајући један ваш говор, оставио аманет да Ви мени држите говор над мојим одром.Тако да, водите рачуна, сад пред свима кажем, сви да знају да Оливера треба да ми држи говор, једнога дана.

Надамо се да то неће бити скорије. Требате ви Дечанима још.

Нека буде како Бог каже.

Хвала Вам оче што нас примате у Дечане да можемо макар на тренутак да осетимо благослов Светога Краља.

Хвала Богу и хвала Вама.

Разговор са оцем Данилом (Кандићем), монахом манастира Дечани

Оливера Радић

Извор: Pravoslavie.ru