У Никшићу је, у уторак 1. октобра 2024. године, одржано књижевно вече „Пустињак у градовима“ којим је обиљежено 40 година књижевног стваралаштва Милутина Мићовића.
Догађај је изазвао велико интересовање јавности, а присутни су били: Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије, потпредсједник Владе Црне Горе за образовање, науку и односе са вјерским заједницама проф. др Будимир Алексић, предједници Општине и СО Никшић Марко Ковачевић и Немања Вуковић, свештенство, монаштво, јавни и културни дјелатници, бројна публика.
У име организатора књижевне вечери, Арт клуба „Прво писмо“ обратила се пјесникиња Сава Радуловић, која је подсјетила на Мићовићева књижевна дјела за која је награђен престижним наградама и признањима.
„Аутор је збирки „Жива вода“, „Врата“, „Трагови будућности“, „Дан и ноћ“, „Седам кругова“, романа „Разорени град“, есеја „Тако су говорили Црногорци“, „Писма из Уранополиса“, „Српски лавиринт и црногорски минотаур“, „Његош и савремена Црна Гора“, „Његошева Луча“, „Луче у тами Црне Горе“. Добитник је књижевних награда: „Марко Миљанов“, Награда Библиотеке „Његош” из Пећи, Орден Болотов из Русије, признање Савеза писаца Русије, Међународна награда „Portile Poeziei”, Румунија, „Миодраг Ћупић“, Орден за подвижништво у култури Савеза писаца Русије, „Печат Херцега Шћепана“, „Мирослављево јеванђеље“, „Макаријево слово“ за животно дјело, награда „Косто Нинковић“ за високе домете у књижевном стваралаштву и најбоље тумачење Његошевог дјела и личности“, навела је Радуловић, додавши да је Милутин Мићовић написао преко 800 кратких есеја, тематизованих актуелним друштвеним, културним и политичким темама, био уредник у издавачкој кући „Октоих“ у Подгорици, члан редакције Књижевних новина (Београд), потпредсједник Удружења књижевника Црне Горе, члан Матице српске (Нови Сад), сарадник Летописа Матице српске.
У књижевној вечери под називом: „Пустињак у градовима“- разговор о дјетињству, стваралаштву и наградама учествовао је проф. Веселин Матовић, напоменувши да је читао сваки Мићовићев текст прије или после објављивања.
„Његов пјеснички пут био је самотнички, али преображавајући, пут кроз своју ноћ, то је његов стих, кроз тјеснаце и провалије, такође његова реченица, сопственог бића и уопште људских ограничења на коме је деценијама, слиједећи своју свјетлосну спиралу и отшелник у лавиринту града у коме, наводим његове стихове, живот је сљепила а не свјетлости жедан, непрозирних висина звијезда, немуштог тијела је гладан. Испијао је у тим тјеснацима горчину неразумијевања деценијама, које га у приличној мјери и данас прати, али га није зауставило, ни поколебало. Напротив, тјерало га је да све даље и страсније одгонета своју и свељудску суштину, загледан у оно што је прво, прапочетно, а не у друго, последично које себе проглашава првим, а прво или не види или га признаје само као сопствену илузију. То значи бити на оној страни и видјети оно што други не виде, о чему Милутин често говори, али и сваком својом мишљу и сваким својим чином потврђује, то је највећи и најтежи духовни искорак, највећа радост и највећа лудост, највећа награда и сурова казна“, сматра Матовић.
Своје увиде у личност и дјело свог дугогодишњег пријатеља Милутина Мићовића саопштио је пјесник Радомир Уљаревић, надопуњујући се стиховима нове ауторове пјесме „Старац и море“.
„Присјетићу се времена кад је Милутин био још млађи, кад је донио, рекао бих, чуђење у студентски дом у Подгорици, а неколико година затим донио је, исто тако, чуђење у Студентски град у Београду као какав самотњак занесен, опсједнут једном идејом. Није требало да говори и кад је говорио те ријечи су биле саобразне са његовим ћутањем. Кад се Милутин касније вратио из бијелог свијета и нашао овдје у Никшићу своју пећину, из ње више није излазио као што ни данас не излази. Отуда тај пустињак у градовима. Ту његову запитаност потом је препознао покојни Косто Нинковић. Милутин све вријеме има свој правац, не обазире се на околне ствари, не уважава чињенице, и спорадичне, пролазне аргументе, концентрисан на онај огањ о којем пјева и коме се враћа и који осјећа у дну свог срца, знајући да је то главно а све друго да је успутно и неважно и као мало ко посвећује сваки тренутак општењу са тим главним, општењу са самим собом, јер у себи је главно, у себи је епицентар, у себи се садржава све, а све друго је околиш“, оцијенио је Уљаревић.
Кад је дошао из Бањана, из Приградине, Милутин као да је, констатовао је Уљаревић, дошао из европске престонице.
„Донио је у те градове неко посебно господство и тајанствену запитаност о свијету, донио је на лицу видљиву спознају о том тајанству, младалачку радозналост и модерност која ће се кроз године „и вјекове“ дојмити као реликт средњовјековни, што је такође модерно. Ушетао је у градове као странац, као пустињак и то његово странствовање једнако траје. Чистога срца, трагајући о себи, дошао је до ријечи, дуго их је опипавао, разгледао с великим опрезом и прилично касно предузео радње да би ублажио муку с ријечима. Постао је писац, једно што је могао да ради, како је говорио Владета Јеротић. Он је писац по морању, други пишу из хобија, ако то знамо, знамо да је то оно друго, а да он у тој другости опстаје“, саопштио је Уљаревић.
Пубилици се обратио и сам аутор Милутин Мићовић, казујући своје давне пјесме, написане прије 30 и више година.
Вече, која је одржано у сали Технополиса, читајући Мићовићеве стихове, употпунио је Радоје Мијушковић. Догађај је дио октобарског репертоара Никшићке културне сцене 2024. године.
