Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је у суботу осамнаесту по Духовима, 26. октобра 2024. године, уочи празника Преподобне мати Параскеве – Свете Петке, Свету Архијерејску Литургију, у цркви посвећеној овој великој угодници Божјој, у селу Јаковићи код Мојковца.  

Пред почетак свете Литургије, Владика је освештао живопис у храму.

По одслуженој светој служби Божјој, у којој је саслуживало свештенство и свештеномонаштво Епархије, Преосвећени Епископ се вјерном народу обратио ријечима архипастирске бесједе, честитајући наступајући празник и храмовну славу.

„Срећна слава овог дивног и украшеног храма Свете матере наше Параскеве, у Јаковићима у Прошћењу, да њеним молитвама Господ закрили све нас који идемо путем наших праотаца и отаца, сљедујући им, који су следовали Христа богочовјека. Пут богочовјека је крстоносни пут, у смислу да није лак, ни широк, него је узак и стрмен пут. То је пут сазријевања нас као људи у личности које треба да Господ, молитвама Светих и Његове мајке, усели у Царство небеско. То је смисао нашег путовања. Црква је лађа, ова у којој смо данас освештали њен живопис и у којој смо се сабрали и да нам на том путу, кроз море живота пловећи, помогне да стигнемо до циља, а то је спасење душа наших у Царству небеском“.
„Нема спасења људске душе без вјере, само они који вјерују да је Бог створио све из небића и привео у биће, а онда да се у времену оваплотио и постао један од нас, поставши истовјетан и у свему идентичан са нама осим у гријеху и Који је ради нас страдао и разапет биоради нас и нашег спасења, а онда био погребен и васкрсао, и вазнесен са Елеонске горе, и да сједи са десне стране Бога и Оца. Без те вјере нема спасења људске душе“, рекао је Владика Методије. 

Они који у једном тренутку помисле да све што нам је Бог дао да је то наше и само наше, да је само на уживање и корист нашег живота, они оду и забасају, по ријечима Преосвећеног владике, у странпутицу живота као блудни син из јеванђелске приче.

„Кад све дарове које нам је Бог дао, човјек потроши по њивама глади потуцајући се и тражећи смисао у овом земаљском и створеном, пролазном и временом и кад, на крају огладни оном најдубљом глађу, глађу онтолошком, смислом постојања зашто смо се обрели овдје у овом свијету, животу и шта је наше назначење, онда тражи мјесто као роб код неког богаташа да му буде слуга, мислећи да ће се ту нахранити, а онда онај који је имао све, коме је Бог све дао и назначио га да буде мали принц, Христов брат, син Божји, он пропада до таквог бездана и нечасти стања да на крају не може да се нахрани ни оним чиме се свиње хране, рошчићима. У једном тренутку, када дође себи, сјети се ко је и шта је, а то је једино могуће ономе који има сјеме вјере у себи, да се сјети свога назначења и достојанства које му је Бог одредио“.

„И, кад каже: У дому оца мојега, то је овај дом гдје смо се ми овдје сабрали, свега има на претек, душу храни, биће своје, пита, васпитање. То није едукација, то је васколико питање душе, храњење људског бића, не само тијела него и душе. И онда, кад помисли и кад се сјети гдје је био, покаје се и крене опет у сусрет Оцу, а Отац раширених руку чека свакога без обзира куда ишао и како своје дарове проћердао и како сате и дане овог живота проводио, у оном моменту кад се прене и сјети Бога и покаје се и кад крене Њему у сусрет, Бог Отац раширених руку трчи ка нама и прима нас“, бесједио је Његово Преосвештенство.

Навео је да славимо Свету Петку, осврнувши се на Јеванђеље које је читано данас, на њен празник, иако се њен празник сјутра слави, а ово је претпразништво, већ смо ушли у прослављање њеног празника и славе ове цркве.

„Читало се у Јеванђељу о Царству небеском да је као пет мудрих и пет лудих дјевојака које су по свему биле идентичне, биле су дјевојке, али је једина разлика била у уљу у њиховим лампама, а то је милост коју треба да стекнемо у нашим душама и да тиме привучемо благодат Божју. Само тако ће да гори пламен и жижак наше душе и вјере. Наш однос према Богу, који треба да остваримо и на који смо призвани, везан је за односе које имамо међусобне према другим људима. Никако није изолован. Без тих односа са другим људима не можемо остварити однос са Богом. Зато је Бог дао двоједну заповијест, не само да љубимо Њега него истовремено и ближњега свога. Љубећи ближњега, љубимо и Њега који је, тај ближњи по Његовом лику саздан и створен, љубимо Божји лик у другоме, имамо милости, саосјећања према другоме“.

„То је уље којим ће да горе лампе наше и којим ћемо да привучемо благодат Божју и да учинимо и приморамо Бога да због те милости и Он нама буде милостив и отвори нам врата Царства небеског. Опет смо се вратили у тачку из које смо пошли на врата Царства небеског, на која куцамо и овдје данас сабирајући се и спасавајући душу своју. Нека нам Света Петка, коју данас прослављамо и чији храм је овако дивно украшен у овом благословеном селу, а благословено је зато што има овако диван и свети, освештани храм, у својим њедрима чува, у овим странама, у овој шуми. Храм који је извор воде живе и благодатних енергија којима се храни биће људско и тиме јача своје снаге да истраје на путу спасења. Да нам Света Петка да да љубимо једни друге и да украсимо душе наше том милошћу и тим светиљкама као што сте украсили овај храм овим дивним живописом, који смо данас освештали“, казао је Владика Методије, поручујући да никада не треба да заборавимо ко смо и чији смо.

„Наш идентитет извире из Цркве, из светог путира. То је наш идентитет, то је наше утемељење, то је наш извор и увор, и на то смо призвани. Никад то не смијемо заборавити, јер ко се светиње одрекне, одрекао се живота и бића и свјетлости и мира и спокоја и благодати и живота се одрекао ко се одрекне светиње, одрекао се себе и зато стално треба да стражимо над собом да нам се то никад не деси. Молитвама Свете матере наше Параскеве, Светих мученика Карпа и Злате Мегленске и Босиљке Косовске чији спомен данас славимо да нас Господ спасе и помилује“, поручио је Преосвећени Епископ.

Он је, овом приликом, породици покојног Неђељка Кнежевића, који је био предсједник Црквеног одбора, додијелио архипастирску грамату.

„Данас смо се сјетили у једног који је међу нама био, а предсједник је био Црквеног одбора овог светог храма у овом мјесту, док се градио, Неђељка Кнежевића који се прије неколико мјесеци упокојио и отишао у наручје Христово. постхумно му додјељујемо грамату, Епархија његовој породици за све оно што је тај дивни човјек са онима с којима се заједно трудио у украшавању ове светиње, урадио и постигао. Да Господ упокоји његову душу, његовој породици да да радост зато што су га таквог имали и зато што су на истинском и правом путу спасења“, закључио је Владика будимљанско-никшићки Методије.