УОЧИ празника Покрова Пресвете Богородице, пре равно 240 година, у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима, за митрополита црногорског и брдског хиротонисан је Петар Први Петровић Његош – Свети Петар Цетињски. У присуству још тројице српских епископа хиротонију је обавио митрополит Мојсије (Путник).

Одлука да због постављања у чин митрополита црногорског, преко Трста оде до Сремских Карловаца, била је и потврда оданости српству и у зла времена као и Пећкој патријаршији коју су још 1766. са другим српским манастирима и епархијским центрима насилно преузели, укинули и себи присвојили представници Цариградске патријаршије. Црногорска митрополија никако се није мирила са насилним укидањем Пећке патријаршије, а и народ је на укидање Пећке патријаршије гледао као на нешто насилно, неприхватљиво, привремено, нежељено и неприродно. У то време Карловачка митрополија је од других православних цркава била препозната као наследница Пећке патријаршије и како је и сам Петар Цетињски писао „али, само дотле докле Турци владају Србијом“.

Од тог рукоположења везе престоног Цетиња и Сремских Карловаца постају велике, бројне и нераскидиве, као и двеју митрополија – Цетињске и Карловачке. А, управо на годишњицу хиротонисања Петра Првог Петровића у митрополита црногорског и брдског у Сремским Карловицима, митрополит сремски Василије примио је мр Александра Вујовића, професора Цетињске богословије.

– За светитеље Божје не постоје границе, они су ти који спајају и места и градове и земље. Један од оних који спаја Црну Гору и Србију, који спаја Цетиње и Сремске Карловце јесте и Свети Петар Цетињски – каже мр Александар Вујовић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска