У шеснаесту недјељу по Духовима, на празник Светих мученика Трофима, Саватија и Доримедонта, 2. октобра 2022. године, молитвено и саборно је било у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу.
Свету Литургију су служили: протојереји Данило Зиројевић и Миодраг Тодоровић и ђакон Константин Дојић.
Сабраном вјерном народу ријечју пастирске поуке обратио се свештеник Миодраг Тодоровић, рекавши да је Господ дао свакоме онолико колико је могао да прими, да понесе, наше је да дате таланте развијамо, али то не можемо урадити без вјере.
„Ништа не можемо умножити ако немамо вјеру, јер нас вјера покреће. Зато је, кад погледамо дубље, све изникло из вјере, и писменост, и умјетности, и наука. Данас људи кажу да је вјера у супротности са науком, а науке не би било без вјере. У науци постоји нешто што се зове научна револуција, па се наука креће, мијења се, а човјек без вјере би стално сједио и био би окамењено дрво. Били бисмо сасуд сујете, таштине и свега што нас води у смрт. Зато Христос у другом јеванђељу каже да узмемо крст свој и идемо за Њим да се на том крсту разапну сујете, ленштина, незадовољства, оно што је данас завладало што се зове депресије и чуда, да је дошло да нам треба свакоме психијатар или психолог. То је недостатак вјере, а недостатак вјере значи одмах болест“, рекао је о. Миодраг.
Појаснио је да је човјек без вјере болестан, а човјек са вјером може, како каже Свети Ловћенски Тајновидац: Нека буде што бити не може.
„Вјера нема никакве границе, наш је проблем што направимо границу и себи и ономе поред нас и онда бисмо да сатјерамо све у границе, а Бог није дао границу него нам је дао ширину да се бескрајно усавршавамо у мјери раста висине Христове. Зато је болест у гријеху, гријех производи болест, а гријех је кад се скучимо, кад промашимо, кад се затворимо, кад се ограничимо. Вјера права нема границе, права вјера има љубав, наду и кроз то иде према Царству небеском, гдје исто нема границе како каже апостол Павле. И тамо је вјечни двиг, вјечни подвиг, вјечно кретање. Нема статике, окамењености. Онај који је примио пет таланата је имао вјеру, па је то умножио двоструко, онај који је имао три умножио је то двоструко, онај који је примио најмање, јер се био затворио, снуждио као ми данас“, бесједио је свештеник Тодоровић.
Кроз нашу традицију, Цркву, наше обичаје, додао је отац Миодраг, Бог је нашем народу дао толико добра, проблем је што ми то нећемо да узмемо, те смо „код очију слијепи“.
„Проблем је у томе што нећемо да идемо за Богом, него правимо себи идола. Кад неко каже да је вјера она која је окамењена, а наука она која иде напријед, замислите како човјек има посуновраћен поглед на човјека. Дијете кад се роди, ако га стално упозоравамо да нешто не може, да је мали, ми ћемо га спријечити у развоју, а ако га бодримо и охрабрујемо, па му и помогнемо, то ће дијете ићи напријед и полако ће задобијати вјеру да може и да хоће, да све добро у животу чини и да ужива у томе. Ако у човјеку убијемо вјеру, онда је са њим лако манипулисати и, како каже један савремени пјесник, сваког можеш повести доктору, онда нам свима треба проширенија психијатрија“, навео је о. Миодраг, истакавши да који год одломак прочитамо из Јеванђеља видимо да је упућен свима нама.
„И то да је стално подстицање нас људи да се крећемо, да вјером ходимо, да вјером живимо и да вјером дишемо. Ма у каквој ситуацији да се нађе појединац или породица, народ или ма ко, сјетимо се оне Владике Рада: Нека буде што бити не може. Можемо да се сјетимо и јеврејске пословице која каже да из сваке ситуације имају макар два излаза и трећи резервни“, казао је прота Миодраг, поручивши на крају свог обраћања:
„Биће добро; добро је у Богу, добро је у љубави, добро је у вјери и сви треба да се потрудимо, поготово према млађима, да их не учимо понизности, да их не учимо полтронизму, да им не кажемо: Снађи се, видиш каква су времена, него да им кажемо: Буди човјек Христов, па ћеш све имати, све ћеш добити, ништа ти фалити неће. То, прије свега, треба да дође до нас старијих, да кренемо тако да живимо и онда ће Бог дати сваког добра. Ми сви овдје заједно смо једно у Христу Исусу Господу нашем и само ту се може наћи јединство у вјери правој, истинској, која не да идолопоклонству, не да сујети, таштини, јединство у љубави према Богу и једни према другима. Онда ћемо имати и наду у васкрсење и у живот вјечни“.
