Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, на празник Светог Евменија и Свете мученице Ариадне, у суботу 1. октобра 2022. године, Свету Архијерејску Литургију, у храму Светог архангела Михаила у Ријеци Марсенића код Берана.

Саслуживало је свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће вјерног народа.

Свету службу Божју увеличао је чин крштење деветоро слугу Божијих, који су се присајединили Цркви Христовој. Преосвећени Владика је миропомазао новокрштене: Сару, Вука, Вању, Драгицу, Ању, Лазара, Стефана, Здравка и Мира.

Сабранима се архипастирским словом обратио Преосвећени владика Методије, рекавши да су сви свети храмови велики, јер се у њима врше Свете Тајне, најбитније и суштинске ствари за човјека и спасење његове душе.

„Сабрали смо се око имена Божјег, прослављамо Светог архангела Михаила и његово Чудо у Хони , које смо славили 19. септембра, а сјећамо се и његовог празника 21. новембра. Сјећамо се заповјести Христових да бисмо тако пронашли пут и смисао у овом земаљском животу. Заповјест о коју сав закон и пророци висе, коју је Христос рекао својим ученицима и апостолима била је да хришћанин Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, свом душом, свом снагом и свим умом својим, а друга заповијест је једнака као и ова да Љуби ближњега својег као самог себе“, бесједио је Епископ.

Један од законика, додао је Владика, питао је Христа: Ко је тај мој ближњи? Христос му је испричао причу, не само њему, него и свима који су се окупили и слушали, ко је нама ближњи.

„Па је рекао да је један човјек, силазећи из Јерусалима у Јерихон, два града који су удаљени око 25 километара. Јерихон је просторно био ниже постављен у односу на Јерусалим; Јерусалим у преводу значи град мира, а Јерихон у преводу са хебрејског значи мјесец, он симболизује смртност, пролазност. Та символика силаска човјека из наручја Божјег Који га је послао у матицу овог живота, а иде ка пролазности, промјени на том његовом путу неког човјека, није му одредио племе, ни расу, ни религију, ни завичај него је Христос рекао неког човјека, што значи да је могао бити свако од оних који су слушали Христову причу тада“, казао је Његово Преосвештенство, додавши да су га на путу пресрели разбојници, свукли га, опљачкали, претукли, нанијели ране и оставили на путу полумртвог да умре.

„Тим путем пролазио је свештеник јудејски и видјевши тог несрећног човјека продужио је даље и оставио га полумртвог. После је наишао један левит, а левити су јудејско племе из ког су се бирали свештеници, дакле, најелитнији дио народа. И он је пришао, видио несрећног човјека који умире и продужио даље, није му помогао. Христо онда наставља причу, каже, онда је наишао Самарјанин, а Самарјанин је племе које Јудејци, као изабрани народ нијесу бројали ниушта. Они су их презирали, јер су Самарјани били дио јудејског племена који се помијешао са незнабошцима и Асирцима, са људима који нијесу били рода, племена и вјере јудејске, по томе су били нечисти, сматрали су их горим од незнабожаца јер су напустили праотачку вјеру“.

„Наишао је, дакле, тај кога Јудејци не сматрају низашта, погледао је тог несрећног, израњављеног човјека и сажалио се над њим. Завио му је ране, залио их уљем , натоварио на своје кљусе и довео у гостопримницу гдје се бринуо о њему. Кад је морао да крене, рекао је гостионичару: Ево ти два динара, побрини се о њему док не оздрави, а што више потрошиш кад се вратим надомјестићу ти. Онда Христос поставља питање човјеку који Га је питао ко је ближњи, шта мисли од ове тројице ко је ближњи човјеку остављеном да умре. Он не каже Самарјанин, него каже да му је ближњи онај који му се смиловао“, рекао је Владика Методије.

Да бисмо ми љубили ближње своје, нагласио је Владика, једина идентификација нашег ближњег је онај који може да се сажали, смилује и саосјећа са другим човјеком.

„Овдје главно и основно питање није ко је наш ближњи, него је суштинско питање коме смо ми ближњи. То Христос тражи од нас, да ми будемо другима ближњи, не да бирамо међу другим људима ко ће да нам служи и кога ћемо ми да оквалификујемо као нашег ближњег по његовим особинама, него је главно и суштинско питање и призив на који нас Христос призива јесте тај да ми будемо другим људима ближњи, да саосјећамо, да знамо да се сажалимо и да будемо милостиви, јер је то најкраћи, једини, прави и најсигурнији пут до Царства небеског, милошћу Божјом“, навео је Епископ будимљанско-никшићки.

Честитао је новокрштенима, пожеливши да им буде на здравље и на спасење.           

Освештан је и преломљен славски колач, који је припремио Црквени одбор при овом храму, а за наредну годину обавезу је преузео Славко Марсенић.

Заједничарење је настављено уз трпезу братске љубави, одржан је и пригодан програм.