Литургија у цркви Светих апостола Петра и Павла
Дана 18. октобра 2015, у 20. недјељу по Духовима – Светих отаца Седмог васељенског сабора и на дан успомене Свете мученице Харитине и свештеномученика Дионисија Александријског у цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, Литургију је служио протојереј Дарко Пејић.
Он је у бесједи након прочитаног Јеванђељаистакао да је на овој земљи било и биће свакаквих господара „од сваке руке“.
„Господара свега и свачега. Једино се на земљи никада није појавио господар над смрћу, све до оваплоћења Сина Божијег и рођења Христовог. Било је и раније владара који су покорили земље и континенте и господарили њима, међутим, никада се нико није појавио као господар и над смрћу, и никада ничега ни прије ни послије човјек није бојао као што се боји смрти. Данашње Јеванђеље је још један доказ Христа, Сина Божиијег као Господара над смрћу, јер каже када је силазио у један град са многим народом, сретоше поворку погребну велики народ и мајку сиротицу и удовицу која је на вјечни починак испраћала једино што је имала – сина јединца, младића од 15 година, који је умро и за којим су сви неутјешно плакали, док велики народ иђаше за њом. И Христос видјевши плач, тугу и жалост сажали се над мајком и рече да стану. Приђе до сандука и дохвати се покојника (у јеврејском народу је био велики гријех и строго се забрањивало да се покојник и сандук додирују). Међутим, Христос прилази и каже мајци: Не плачи!
Али јој није рекао као што ми говоримо једни другима а и сами неутјешно плачемо, и не говори јој то мислећи да престане са сузама. Него онај јецај и крик мајке, тај крик и вапај желећи да утиша и Господ се дохвати младића и узвикну: Младићу, теби говорим устани! И устаде младић и говораше са Њим. Зашто се наводи да је он разговарао са Христом – да не би они маловјерни рекли како је то Христос учинио још једну опсјену и варку да задиви људе. Јер Он га узе и даде у наручје мајци, показавши тиме да је Он господар и над смрћу.
Ми често у нашој малодушности, кад наиђе било какав проблем, почнемо да очајавамо заборављајући да смо хришћани и да имамо онога ко је Господар и над смрћу. Да не треба ничег да се бојимо осим гријеха, и да једино кога непрестано треба да призивамо то је Господ. Хришћанину не приличи да очајава, већ да има чврсту постојану вјеру, и када му се чини да нема наде немојмо да заборавимо да пред нама стоји Христос истинити“, бесједио је о. Дарко.
