Све можемо ако своју наду положимо на Христа
У 18. недјељу по Духовима, на празник Светог Сергија Радоњешког у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу Литургију је служио протојереј ставрофор Дарко Пејић.
Бесједећи о свједочењу из Јеванђеља, о. Дарко је казао да су четворица Апостола, Андреј, Петар, Јаков и Јован и њихови пријатељи и познаници цијеле ноћи ловили рибу а да ништа нису уловили.
“И ујутро су испирали своје чамце и мреже, и тада дође Христос за којим је ишао велики народ и притискао Га свих страна. И рече им да одмакну чамце од обале, и слушаху Његову бесједу. Kада је завршио бесједу, исцијелио болеснике, изашао из лађе, онда каже Апостолима: “Ето, идите и баците мреже”. И Петар каже:” Господе, цијелу ноћ смо ловили, али због ријечи Твоје, бацићемо мреже”. Иначе, то је веома тежак посао, а још када радите залудан посао то још теже пада човјеку, али раде то зато што је Христос тако рекао. И бацише мреже, и ухватише толико рибе да су се мреже цијепале, и дозваше пријатеље са другим лађама, и напунише их толико рибом да су тонуле. Петар је био екслозиван, брз, зато је први и исповиједио Христа и рекао ‘Ти си Христос, Син Бога живога’. На жалост, зато Га се он први и одрекао, али и заплакао горко када је ‘пијевац запјевао’ и покајао са за своје одрицање. Због тога се њему Христос по васрксењу јавио и питао га три пута ‘Петре, љубиш ли ме? То је урадио због оних три пута што се одрекао, да му зацијели ту рану. И каже, Петар паде пред Његове ноге и рече: “Иди од мене Господе, јер сам грешан”. Није он гурао Христа од себе зато што Га не воли, него зато што је у тренутку осјетио сву праведност и чистоту Христову, и сву грешност, слабост и немоћ своју. Не воли човјек немоћ и плаши се тога, мало мање од смрти. Човјек воли да силан, слажан, да му све иде, да све буде како он хоће. Господ је само рекао и они су напунили лађе, браћо и сестре. Господ је све ријечју створио. Све на земљи створено је да служи човјеку. Kако нас учи Свето Писмо, ‘Рече Бог нека буде свјетлост…, и рече Бог нека пусти море све што иде, гмиже и плива нека пусти земља… ', и све ради ријечју. Због тога та ријеч у свему око нас важи, и сви се повинују тој ријечи. Једино се човјек често не повинује тој ријечи, него се стално буни, себе уздиже изнад те ријечи и говори ‘ја хоћу, ја могу, мени то треба, ја захтијевам, ја тражим’, заборављајући, како нам свједочи ова прича, да сам ја, без Онога Који ме је створио ништа. Христос да их утјеши, посебно Петра, каже ‘не бојте се, оставите све то, и хајде за мном, од сада ћу вас учинити ловцима људи’, то јест, почеће да лове душе људске и почеће као рибе да их приводе Христу. Да враћају људе устрашене од онога ‘ја' ка ономе ‘Ти Господе’. Све је веома лако када човјек зна своје мјесто”, бесједио је о. Дарко.
Он је подсјетио да су највећи Светитељи били у пустињи цијели живот, гдје људска немоћ долази до изражаја, гдје нема воде, а има свакаквог звјериња, змија, шкоприја, лавова.
“Е у таквој средини су највећи остајали највећи зато што су оно ‘ја’ бацили у спустили у пијесак, а оно ‘Ти Господе’ уздигли. Један од најсвјетлијих примјера за то је Марија Египћанка, која је оставила све и отишла и остатак свог живота провела у пустињи, гдје није видјела никог до пред смрт, када се јавила старцу Зосими да је причести и послије тога сахрани. Све можемо, браћо и сестре, ако своју наду положимо на Христа. Kажу ‘ако је Бог с нама, ко ће против нас’. А опет, ако смо без Бога, шта нам вриједи све. Молимо се Богу, имајмо страха Божјег, не страха лицемјерног и лажног, и немојмо да се, да људи бојимо више него Бога, посебно не да се додворавамо и улагујемо људима који су на власти. Да за шаку власти душу своју изгубимо и изгубимо Онога Који нас је дао, Kоји ће судити њима и нама. Молимо се и немојмо никог мрзјети, ни оне који нас гоне, али најприје стојмо уз Христа, и положимо сву наду на Бога. Kада имамо Бога са собом, ко ће против нас”, бесједио је о. Дарко.
