Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је са свештенством, у 20. недјељу по Духовима, када наша света Црква молитвено прославља Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског, 10. новембра 2024. године, Свету Архијерејску Литургију, у Саборном храму Светог Василија Острошког, у Никшићу.
Највишим одликовањем Епархије будимљанско-никшићке Медаљом Светог великомученика и побједоносца првог степена одликована је Мара Тешић „за дјелатну љубав према светој мајци Цркви и истрајно свједочење Христа васкрслог“.
Празник Светог Арсенија Сремца, кога данас наша света Црква прославља, а чије мошти почивају у манастиру Ждребаонику код Даниловграда, архипастирском бесједом честитао је Преосвећени Епископ Методије.
„Свако сабирање и окупљање и заједничка молитва испуњава ону ријеч Господњу гдје каже: Гдје је двоје или троје вас или сабор вас у име моје скупљено и сабрано, не само овдје из овог града, него из свих простора који смо дошли данас овдје да се Богу помолимо, каже Господ: Ту сам и ја међу вама и заједно са вама. На Литургији, кад једни друге цјеливамо кажемо: Христос је међу нама и са нама, и одговарамо: Јесте, што значи сада и овдје, и биће, што значи у вјекове вјекова. Чули смо у светом Јеванђељу, гдје Господ још док је мноштво народа ишло на почетку Његове мисије за Њим и пратило Га заједно са Његовим ученицима, а онда, како је вријеме пролазило, и како је била тврда бесједа Његова, многи су одустајали од тог пута и хода за Њим, који је водио до Голготе, али после тог крста на Голготи до Васкрсења и славног Вазнесења“.
„Мноштво народа које је ишло, како чусмо у светом Јеванђељу, за Њим у граду Наину кад је био, кажу тај Наин се први и једини пут поменуо у Јеванђељу и у Светом писму, уопште, у дијелу Јеванђеље по Луки, само Лука јеванђелист говори о том догађају. То је неки градић југоисточно од Назарета 10-ак километара, а кад је Он прилазио том граду, на капији тог града срео је жалосну поворку, мноштво народа који прати мајку уцвијељену, при том и удовицу, која прати свог јединца сина умрлог. Носе га на носилима да га сахране. Мноштво народа, каже, ишло је за њом јер је цијели народ тог града саосјећао у болу и тузи са том женом. У то вријеме, какави су били тадашњи друштвени и социјални односи, бити женско, при том немати мужа, а и тог јединца сина којег је имала и којег је у мртве очи пољубила и прати да га у црну земљу спусти, њој се никаква будућност и перспектива у овом земаљском животу није отвара пред њом. Пред њом су сва врата била затворена“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Кад је Христос наишао, како каже свето Јеванђеље, нико Га није, по ријечима Преосвећеног владике, позвао, нити поменуо, нико Га низашта није замолио, већ је Он сам пришао тој жалосној жени, погођеној злом судбином.
„И каже јој: Не плачи, а онда приђе и дохвати се носила на којима су мртвог младића носили. Они са носилима се зауставе у чуду и гледају шта овај Учитељ ради, а Он каже својим устима, својим гласом, својом ријечју којом је цио овај свијет, видљиви и невидљиви створио, из тих божанских уста и богочовјечанских произашао је глас који је као последицу имало стварање цјелокупног у оно вријеме настанка свијета, видљивог и невидљивог свијета, чак и, ево, нас овдје сабране тај глас је призвао из небића у биће, кад смо ушли и дошли у овај свијет; исти тај глас који позива и призива свако биће које улази у матицу живота, чуо се и над одром умрлог младића. Шта је могло беживотно тијело бездахни прах да уради и учини друго, него да на тај глас и на ту божанску ријеч послуша, устане и сједне на носила и почне нешто да говори, тако каже свето Јеванђеље. А, вјероватно, да би се народ увјерио да то није привиђење, нити неко приказаније, измишљотина или фатаморгана, сјенка, него да је то, заиста, човјек који је био мртав и устао и сад с њима разговара“.
„Он га даје тој, тада несрећној, а од тада најсрећнијој мајци, предаје јој га живог и наставља даље да иде, а народ за Њим говори: Ово је велики пророк, ово се никад није збило, ево, дошао је Бог и походи народ свој. Ту се завршава Јеванђеље. Питамо се зашто је то Господ учинио. Нико Га није на то призвао, нико Га није замолио. На крају, Он кад га је оживио, вратио га је опет у овај начин постојања психолошко-биолошки, привремени, земаљски, пролазни. Вратио га је у овај земаљски живот, после је он опет смрт окусио као и сваки човјек који овдје земљом ходи. Три су оживљавања Христова била, која су забиљежена у Јеванђељу: ћерку оног старјешине синагоге, Четвородневног Лазара и овог удовичиног сина. Оним васкрсењем којим је Он васкрсао није њих васкрсао, њих је оживио и повратио у овај живот, а то Васкрсење Његово је квалитативно потпуно другачије од онога шта се збило са овим младићем“, поучавао је Епископ Методије.
Навео је да је Он то урадио, не само због тог младића и те мајке, него да би то мноштво народа спознали истину и повјеровали у оно што Он проповједа.
„Вјера је знање невидљивих стари, ова наука земаљска је опитна и само оно што овдје функционише, што видимо и опипамо то и потврђујемо као истину. Али, вјера говори о истини која је невидљива и која нам је откривена и коју нам је могао само Бог јавити, неко Ко је са небеса сишао и дошао међу нас. На то смо и ми, овдје који смо сабрани, призвани на ту вјеру на коју је призвао и ту гомилу људи која Га је пратила и која је била у тој поворци, да их од те земаљске, тјелесне, пролазне смрти као врата која су пролаз у један други начин постојања Господ спаси од оне страшне, много злокобније смрти, а то је смрт душе и духовна смрт“.
„Више смрти постоје, најгора је смрт душе, о њој је стално Господ говорио да нас та смрт не задеси, да нам душа не умре, да духом не умремо, да не умремо за живот вјечни. То је настрашнија смрт, а не ова земаљска и пролазна. И то оживљавање тог сина било је лијечење од духовне смрти свих ових који су присуствовали том догађају и свима нама који кроз вјекове о томе догађају из Јеванђеља слушамо, јер је Господ рекао: Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити. Тијело, свакако, у једном тренутку морамо оставити, прах праху, овој земљи. Али, као што смо исповједали у светој Литургији, на исповједању вјере: Чекамо, на крају, васкрсење мртвих. Које васкрсење? Оно којим је Христос васкрсао. То је прелазак у божански, вјечни, бесмртни живот, живот у заједници са Богом. На то смо сви ми овдје призвани“, поручио је Владика, наводећи да данас прослављамо и Светог Арсенија Сремца, Архиепископа српског, насљедника Светог Саве, првог српског Архиепископа и Оца нације.
„Његове мошти по великом благослову Божјем налазе се подно манастира Острога у Бјелопавлићима, у манастиру Ждребаонику. Многи ће од нас отићи, неки су можда јуче били, ићи ћемо ових дана, да му се поклонимо за овај велики празник. Као млад из Срема, замонашио се и дошао у Жичу кад је чуо да је Свети Сава тамо дошао. Био је ревносан ученик и љубио је Светог Саву небеском љубављу као чедо које духовног оца љуби, који му показује пут спасења. Mеђу свим тим монасима који су тада у Жичи били, управо, њега је Свети Сава за свог наследника у Жичи поставио, а прије тога га послао да нађе неко друго, безбједније мјесто и простор за архиепископију и њено сједиште, јер су наваљивали Хуни и Авари, Мађари и Угари и остали завојевачи на просторе Србије“.
„Отишао је и нашао у Руговској клисури мјесто и постројио храм Светих апостола, који је после преименован у Вазнесења Господњег. Временом је још дограђивано храмова, и ту је било на крају сједиште српских архиепископа и патријараха до данашњег дана. По предању се каже да је у Црнчи, манастиру који је ту био постројен, био је метох Архиепископије Пећке, и да се ту упокојио Свети Арсеније. Онда су га, пошто је ту, преко планине Чакор, у Пећ донијели и сахранили, ту му је био гроб. Његове мошти су биле и у Косијереву, а данас у Ждребаонику“, указао је Епископ Методије.
Истакао је да данас сабрани, у храму Светог Василија Острошког, имају још једну велику радост да је једна дивна сестра и по служби и по вјери у Христу, која је од почетка свог рада на ВМА, на својим рукама, у централним апартманима, његовала три српска патријарха.
„Његовала је Германа, Павла и Иринеја, светопочивше, а ових дана приближило јој се да иде у пензију. Сјетили смо се као Епархија да јој, прије него што заврши ту своју службу, коју је часно обављала, додијелимо као мали знак поштовања за све оно што је учинила, а то су они незнатни људи који све на својим плећима носе и за које нико не зна да постоје. Због свих тих дивних дјела која су се дешавала на ВМА, она је добила орден ВМА у своје вријеме „Светог Саве“ и тај начелник ВМА, генерал Јефтић. Ми смо данас тој сестри у чијем лику се стапају, она је била главна сестра и данас је међу нама овдје на светој Литургији, у њеном лику се сабирају све оне сестре и браћа и особље који су на својим рукама његовала три српска патријарха. Ради се о Мари Тешић, она је ту са нама“, казао је Епископ Методије.
Мара Тешић је одликована највишим одликовањем Епархије будимљанско-никшићке Медаљом Светог великомученика и побједоносца првог степена „за дјелатну љубав према светој мајци Цркви и истрајно свједочење Христа васкрслог“.
